Reportaža

Pola Srpkinja, a pola Kineskinja

Piše: Radenka Marković

Beogradski glas – Da bi neko Beograd doživljavao svojim gradom i osećao se Beograđaninom, ne mora da se rodi u njemu. Beograd, kao grad otvorenog srca, prihvata sve ljude dobre volje, pa i kada dolaze iz dalekih krajeva i drugih kultura, i čini da se u njemu osećaju kao kod kuće. Tako se u Beogradu oseća dr Bo Sjuhua, Kineskinja koja u našoj prestonici živi već 18 godina, a od 2010. godine ovde ima i stalni boravak i ličnu kartu.

– Ja sam Beograđanka. Posle toliko godina provedenih ovde, ja se u Kini, kad na mesec-dva odem tamo, osećam kao gost, a kad se vratim u Beograd, to mi je kao da sam došla kući. Kad me taksisti pitaju odakle sam, ja kažem odavde. A oni se čude – kaže sa širokim osmehom Bo u pauzi između dva tretmana kojima u svojoj ordinaciji „Floriš“ leči pacijente.

Ona je lekar tradicionalne kineske medicine i mnogim Beograđanima, ali i ljudima iz drugih mesta u Srbiji, pomogla je da se izbore sa bolestima kičme, zglobova, migrenom, facijalisom, sportskim povredama.

Ordinacija joj je na Vračaru. Vračar je njena opština od kada je počela da radi u Beogradu. Prvu ordinaciju imala je u Ulici internacionalnih brigada, blizu Hrama Svetog Save, a poslednjih deset godina radi u Južnom bulevaru.

Kuvam i srpsku i kinesku hranu

Bo, odnosno Ana, kako je njeno srpsko ime koje su joj nadenuli u Institutu za strane jezike u Gospodar Jovanovoj, gde je učila srpski, došla je u Beograd 2000. godine. Stigla je na poziv ljudi iz Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ čijim je igračima pomagala da saniraju povrede, a iz kluba su je, zadovoljni njenom pomoći, pozvali da saradnju nastave. Ugovorom je za „Zvezdu“ bila vezana godinu dana, a kad je ugovor istekao rešila je da ostane u Srbiji i tu primenjuje znanje i iskustvo koje je stekla u svojoj domovini, kolevci tradicionalne medicine.

Lečenje ventuzama, odnosno staklenim teglicama kojima se pravi vakuum, a on je i osnova ove terapije, zatim akupunkturom, akupresurom i masažom najčešće su metode koje dr Bo Sjuhua primenjuje da bi ublažila bol i otklonila druge tegobe svojim pacijentima. Kroz njenu ordinaciju prošli su mnogi političari, naši i strani, diplomate, glumci, slikari, sportisti, pevači, ali najviše običnih ljudi. Oni je hvale, kažu da je izuzetno pažljiva i posvećena pacijentima, te da ima zlatne ruke. Za razliku od mnogih lekara, nju pacijenti mogu sve da pitaju o svojoj bolesti, ona im odgovara, detaljno ih savetuje kako da se ponašaju kad završe tretman i šta treba da rade a šta da ne rade kako bi im bilo bolje. Za to što u Srbiji toliko ljudi pati od bolesti kičme i zglobova, kaže, najviše je kriv naš način života, odnosno to što puno sedimo. Zato je njen prvi savet sugrađanima da se više kreću, a odmah iza njega da dovoljno spavaju, budu smireni i umereni u ishrani.

Mada priznaje da je naša hrana toliko ukusna da sa njom nije lako biti umeren. I njoj to teško uspeva. Posebno kad je reč o sarmi i gibanici – njih baš voli. A u restoranima, kad sa mužem ili prijateljima izađe na večeru, ne jede kinesku nego srpsku hranu.

U kući sprema i jednu i drugu.

– Od srpske hrane najviše kuvam pasulj i pečem roštilj. U pečenju roštilja sam najbolja. Naučila me jedna žena da dan ranije sve lepo pripremim, meso prelijem uljem i začinima, to odstoji preko noći i sutradan bude super. Roštilj obično pečemo sa prijateljima na Adi Ciganliji. Adu mnogo volim, to je srpsko, odnosno beogradsko, a sada i moje more. Meni ovde ispred kuće prolazi autobus koji ide na Adu, pa nekada idem njim, a obično kolima.

Volim šarena vaskršnja jaja

Osim što voli Adu, rado prošeta i Kalemegdanom, ode na Ušće, na Avalu. Obišla je celu Srbiju, a lepotom ju je posebno očarao Zlatibor, zatim Fruška gora, te Šumadija.

Da ostane ovde, kaže, najviše je uticalo to što su Srbi dobar narod i što su je lepo prihvatili.

– Srbi i Kinezi, iako su dve različite kulture, imaju i mnogo sličnosti. Ja to stalno uviđam i sada se osećam pola kao Srpkinja a pola kao Kineskinja.

Uživa u prestoničkom kulturnom životu, rado ide na koncerte klasične muzike, a uživa i u ruskom baletu, irskim igrama, argentinskom tangu. Ipak, za svoju dušu najviše voli da sluša pa i da peva srpske pesme.

– Imam puno CD-ova sa srpskom muzikom. Najviše volim „Zora je svanula“ Nede Ukraden i „Tamo daleko“. Ali omiljena mi je „Zora je svanula“, nju baš često pevam. Volim i „Zajdi, zajdi“, ali ona je mnogo teška za pevanje. Volim da je pevam, ali ne pevam baš dobro.

Tako kaže, ali kada pusti glas – to joj uopšte nije teško, budući da je vesele naravi, jasno je da je pre reč o doktorkinoj skromnosti nego o nedostatku umeća pevanja.

Doktorku smo posetili na Veliki petak. I ona se radovala Vaskrsu i druženju sa prijateljima.

– Svake godine za Vaskrs dobijem puno šarenih jaja. Budu tako lepa da neka od njih i sačuvam. Evo, još imam nekoliko sačuvanih od prošle godine – ispričala je pokazujući nam činiju sa šarenim jajima.

Nismo pitali koje je čuvarkuća. Bila bi to možda teška reč, mada je doktorka Bo, odnosno Ana, srpski jezik sasvim solidno savladala.

Školovani kineski lekar

Dr Bo Sjuhua je među retkim lekarima koji kod nas leče kineskom medicinom a koji su završili studije tradicionalne kineske medicine u Kini. Posle završenih osnovnih studija, tri godine se usavršavala, a to usavršavanje moglo bi da se poredi sa našim master studijama. Kasnije je radila u kineskoj univerzitetskoj klinici, gde su se našli i Predrag Stanojević, nekadašnji kondicioni trener „Crvene zvezde“, i dr Branko Nešović, naš čuveni hirurg ortoped.

Novi broj Beogradskog glasa je na kioscima!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas