Politika

Vučić drži i nož i pogaču

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Kao što nema velikih advokata bez malih sudija, tako nema ni velikih predsednika bez malih funkcionera i još manjih građana!

To je dr Dejan Milić, predavač retorike na Pravnom fakultetu Univerziteta „Union“, poručio na nedavnom skupu posvećenom iskustvima i perspektivi razvoja parlamentarizma u Srbiji, gde je analiziran proces njegove prezidencijalizacije koju podstiče nekonzistentna ustavna pozicija šefa države.

Podvuče li se crta ispod argumentacije profesora prava, politikologa i sudija Ustavnog suda Srbije, koje je u Beogradu okupila Fondacija Centar za javno pravo, dobija se zaključak da nam iz iskustva kakvo imamo izvire više nego zabrinjavajuća perspektiva.

Drugačije ne biva, jer u parlamentu umesto narodnih poslanika cirkulišu stranački poštari, koji su u Vladu izabrali partijske anonimuse i blede vanstranačke ličnosti, a funkcije šefa države i partijskog vođe Aleksandar Vučić koristi i kao dirigentsku palicu za sve  institucije trodelne vlasti. Otuda ne čudi što je Narodna skupština na dnu liste institucija sistema u koje građani imaju poverenje.

Ne samo da ustav imamo tako kao da ga nemamo, nego se, što možda i više brine, malo gde može bar čuti kakvu bi terapiju trebalo primeniti zbog entropije društveno-političkog sistema. A bez promena – da ustavne norme ubuduće ne idu šumom dok ustavna stvarnost ide drumom – entropija će i nadalje pogodovati razvoju autoritarnog političkog sistema. Institucije sistema će postojati formalno, odlučivaće se van i mimo njih, ali će se kroz njih sprovoditi ono što utvrđuju vanpravni centri moći.

Šef države narušava ravnotežu vlasti

Tokom poslednje dve decenije u Srbiji su izražene snažne autoritarne tendencije, zbog  čega nam politički sistem ne funkcioniše ni kao parlamentarni, ni kao polupredsednički, nego kao predsednički, iako tako ne piše ni u važećem, ni u prethodnom ustavu. Tako je i danas, prema prof. Milanu Jovanoviću, politikologu, pa je ključno pitanje da li kao društvo želimo jačanje šefa države ili njegovo slabljenje primereno parlamentarnom sistemu, u kome se znaju  delokrug i međuodnos zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

„Uticaj izbornog i partijskog sistema na poziciju šefa države izučava se širom sveta, ali kod nas glancaju naočare, a neće da ih stave i vide kako izgleda stvarnost“, kaže prof. Jovanović. „Jasno je kako šef države narušava ravnotežu vlasti, čime se od etabliranih demokratija ide ka totalitarnim autokratijama. Na delu je fuzija šefa države i šefa partije. Kada uz to imamo zatvorene izborne liste i proporcionalni izborni sistem, onda je šefu države lako da preko kruga najužih saradnika utiče na izbor parlamentaraca. Sada je gore nego devedesetih. Šef države drži i nož i pogaču. On kao šef države daje mandat poslanicima, a kao šef partije određuje koja će ličnost biti poslanik. Tako je sada, tako je bilo u vreme Borisa Tadića, a i pre. Istovremeno, parlamentarci nemaju ugled. Oni su anonimni jer su proistekli ne iz personalizovane nego iz partijske kampanje.“

Nedopustivom jazu između ustavnih normi i funkcionisanja političkog sistema, dakle onoga kako je država uređena najvišim pravnim aktom i onoga kako se u stvarnosti vrši vlast, posvetio se i Tamaš Korhec, sudija Ustavnog suda Srbije.

„Taj raskorak nije rezultat ustavnog rešenja“, izričit je ustavni sudija Korhec. „Do deformiteta dolazi jer je centar političke vlasti prešao u političke stranke. U Srbiji je moć lidera i stranke izrazito veća u odnosu na zemlje zapadne demokratije, a izborni sistem doprinosi toj koncentraciji moći. Tripartitnu podelu vlasti ponavljamo kao mantru, a stvarni centri moći, koji su neprepoznatljivi u Ustavu, jesu političke stranke, međunarodne organizacije i korporacije, lokalne vlasti i crkva. Na sve to, nemamo ustavno sudstvo da spreči političke stranke da umesto državnih organa donose odluke. Zato danas imamo institucije sistema kao u komunističkom periodu kad izbori nisu bili važni, dok se vlada uz saglasnost naroda, ali ne i u skladu sa ustavnim principima.“

Korhec nije usamljen, budući da je i za Jovana Ćirića, takođe sudiju Ustavnog suda Srbije, pitanje moći – višeslojno i kompleksno.

„Teško je definisati moć, ali su izvor moći MMF, Svetska banka i strani investitori“, veli ustavni sudija Ćirić. „Strani investitori hoće da promene Zakon o radu da bi još lakše otpuštali ljude s posla. Oni imaju veću moć od ma koje osobe. Kad ste mali, vi nemate suverenitet! Ako se neko u medijima pojavljuje više ili manje, to pokazuje kolika mu je moć, a mi smo, psihološki posmatrano, prilično konzervativan narod.“

Međutim, upravo na razmere atrofije institucija sistema ukazuje reagovanje dr Edina Šarčevića, profesora ustavnog prava u Lajpcigu i predsednika Fondacije Centar za javno pravo.

„Ustavni sud Srbije se ne može izvući od moći koju ima“, izričit je prof. Šarčević. „Ustavni sud je moćan i po Ustavu Srbije, a i po nepisanom ustavnom pravu. Ustavni sud ima veoma široko polje delovanja i on može predsednika Republike da vrati na njegovo polje delovanja!“

Aktuelni šef države uspešno hoda stazama većine prethodnika (izuzev Milana Milutinovića, tokom čijeg mandata nije postavljano pitanje da li šef države uzima više prava nego što mu pripada, pa i Tomislava Nikolića, koji je, čim se odrekao stranačke funkcije, izgubio SNS). Činjenica je da se, posle decenija partijskog monizma, u Srbiji (i drugim tranzicionim zemljama) još nedovoljno razume priroda i suština parlamentarne demokratije. Za značajan deo građana, kako je pisao prof. Ratko Marković, glavni organ vlasti je predsednik Srbije, dok je parlament fabrika zakona i poslušnik Vlade, a ne mesto koje indukuje prosvećenje društva. Zato kao rezultat neposrednog izbora šefa države imamo za posledicu, prema rečima Miloša Stanića iz Instituta za uporedno pravo, „faktičku uzurpaciju funkcija Vlade, pa politiku vodi predsednik Srbije“, jer se računa samo to „ko ima stožernu funkciju u koaliciji“.

Otuda dr Vladimir Mikić konstatuje da „Ustav nema odredbu da se zakonodavna ovlašćenja delegiraju na Vladu i predsednika Srbije, to je odstupanje od dominantne slike na evropskom tlu, čime se dodatno urušavaju ustavna dostignuća u našim tužnim političkim prilikama“. Metode zloupotrebe od strane politike deluju tolkinovski, zaključuje Mikić.

„Mi nemamo kapacitet za jačanje institucija i potrebno je da u Ustavu bude zapisano da je funkcija predsednika Srbije nespojiva sa njegovim članstvom u političkoj stranci, a kamoli vođstvom, jer sve drugo nije opredeljenje za parlamentarizam“, analizira prof. Irena Pejić. „U domenu ustavne autonomije šefa države stvara se polje odakle polupredsednički sistem ide ka modelu ustavne diktature, iako Srbija ima parlamentarni sistem čije je obeležje da pronađe ventil, rešenje ne samo u odnosima političkih vlasti nego u kontekstu svih organa vlasti. Iznenađujuća je poslednja verzija ustavnih amandmana o pravosuđu. Ako sudska vlast nije nezavisna, onda se mora zapisati ko je odgovoran za društveni ambijent u kome se razvija sudska vlast, a to može biti samo izvršna vlast.“

Konfuzna primena konfuznog ustava

Sve karakteristike izbornog sistema koji omogućava koncentraciju moći u jednoj ličnosti odslikavaju se preko sudbine poslaničkog pitanja u srpskom parlamentu, jer se tu pokazuje kakav je realan odnos vlade i parlamenta, da li parlament kontroliše vladu ili vlada preko stranačkih lidera kontroliše parlament, stav je prof. Maje Nastić. Po njenim rečima, poslaničko pitanje je od 1870. spona između naroda, poslanika i vlade.

„U Velikoj Britaniji se postavljaju 1.352 poslanička pitanja mesečno, a u Srbiji ih je prošle godine bilo manje od 30“, dodaje prof. Nastić. „Više puta je skupštinsko zasedanje zaključeno samo dan pre nego što je trebalo da budu postavljena poslanička pitanja, ne znam zašto i u to neću da ulazim. A i kad se pojavi poslaničko pitanje, umesto efektnog dijaloga poslanika i ministra imamo monolog ministra i glorifikaciju rada Vlade. Tako poslaničko pitanje prestaje da bude instrument kontrole rada Vlade“.

Kako je, na sve već rečeno, više nego oskudna komunikacija poslanika sa građanima, parlament se izrodio u instituciju koja se budžetira tek da bi se reklo da imamo skupštinu i poslanike, a od autentične zakonodavne vlasti parlamenta nije ostao ni kamen-temeljac (ako ga je uopšte i bilo). Dodajmo i ocenu prof. Nastić da je opozicija slaba i „dok se tu stvari ne promene, pomaka neće biti“.

Zakonodavna vlast parlamenta ostaje na papiru zbog tehnika koncentrisanja vlasti u rukama vođe stranke i države.

„Pravo na raspuštanje parlamenta zloupotrebljeno je 2014. i 2016. godine, a prošle i ove godine imamo pretnje novim raspuštanjem“, navodi prof. dr Darko Simović. „To doprinosi nestabilnosti političkih institucija i podupire prezidencijalizam vlasti. Imamo nepoštovanje Ustava i od šefa države i od političkih stranaka. Potrebno je promeniti uprošćeni izborni sistem, ali za tu promenu nemamo konsenzus političkih stranaka. Jedino se političke stranke minorne snage zalažu za promenu izbornog sistema. Otuda, ukoliko je već neprihvatljiv većinski izborni sistem, onda bi trebalo prihvatiti bar mešoviti. Kad je reč o autoritarnom političkom nasleđu, valja imati u vidu da se glorifikuje naša ustavna prošlost i da se još od prvog srpskog ustava, koji nije ni stupio na snagu, do danas politički sukobi neretko završavaju atentatom. Uz sve to, u Srbiji je i dalje otvoreno državno pitanje, što znači da ćemo još uvek čekati na potpuno konsolidovanje demokratskog poretka.“

Kako prof. Simović kaže, Preambula Ustava Srbije služi da izrazi samo jednu vrednost, a to je očuvanje nacionalnog i teritorijalnog integriteta, ali o demokratskim vrednostima se ne govori. Zbog nepostojeće ustavne kulture, domet ustavnog inženjeringa je skroman i ne može doneti ništa na kraći i srednji rok. Naime, za uspostavljanje parlamentarizma, ukazuje prof. Simović, potrebno je mnogo vremena.

A u međuvremenu, ostaje možda i rezignirani apel stručnjaka da praksu usaglasimo sa Ustavom ili Ustav sa praksom. Ako gledamo ustavnu rekompoziciju pravosuđa, gde godinu i po traje sukob izvršne i sudske vlasti (kako reče prof. Vladan Petrov, „zbog konfuzne primene konfuznog Ustava“), onda praksa koja je nastala kršenjem Ustava ima odlične izglede da se preseli u novi Ustav i tako bude uvedena u pravni poredak. Tek tada šefu države niko ne bi mogao da prigovori što vlada svima i umesto svih, što ne uravnotežava sistem podele vlasti, što nikada nije kao predsednik svih građana moderirao funkcionisanje političkog sistema niti doprineo njegovom funkcionalnom optimumu. Bilo bi sasvim nevidljivo sada jedva primetno, ali korumpirano ustavno sudstvo koje od svoje svrhe, funkcije i moći beži kao đavo od krsta.

Nekada se posvud po Srbiji orilo „I posle Tita, Tito!“, sada smo na putu da nam posle Vučića bude neki drugi, ali ipak Vučić. Viziju, potrebnu svakom društvu, potisnula je provizija, dok je, umesto institucija sistema, spona između vlasti i građana postala – biračka kutija.

 

Ne žele da čuju drugačije mišljenje
„Parlamentarizam u Srbiji je doživeo najveću degradaciju, na to nam se žale i neki parlamentarci čak i danas“, kaže prof. Irena Pejić. „Ako parlament za deset godina ne stavi na dnevni red nijednu narodnu inicijativu, onda to znači da je u čvrstom zagrljaju izvršne vlasti. Umesto da se unapređuje zakonitost, non-stop se usvajaju zakoni po hitnoj proceduri. Niko od 2000. nije uveo opozicione dane, da se u Skupštini čuje drugačije mišljenje, a ima još mehanizama da parlamentu vratimo bar malo dostojanstva što bi nam svima prijalo.“

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas