Politika

Protesti se nikad neće zaustaviti

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: Foto: E-stock Agency/ Mirko Rodić

Beogradski glas – Protesti građana nastali su kao reakcija na neverovatnu drskost koju vlast sebi dozvoljava na svim nivoima. Veoma je važno što su oni pokrenuti spontano i mislim da se nikada više neće zaustaviti. To je jedna forma koja je sada osvojena, osvojena sloboda koja više nikad neće biti izgubljena. Svaka vlast, kako ova sadašnja tako i svaka buduća koja dođe, uvek će morati da računa na mogućnost građanskih protesta, koji će biti adekvatni trenutku, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ glumac Tihomir Stanić.

Kao neko ko je od početka uključen u proteste, nekada samo kao šetač a nekada i kao govornik, smatra da u priči oko protesta nije najvažnija njihova brojnost i masovnost učesnika.

– Koliko će ljudi doći, zavisi i od organizacije, obaveštavanja, pristupa medijima, ozbiljnosti povoda, ponekad možda loše formulisanih zahteva ili pogrešno odabranih govornika. Sve to može ljude da pokoleba da prisustvuju, ali to su manje bitne činjenice i detalji.

Vi ste dakle optimista da protesti ne samo što će preživeti leto nego će se i nastaviti.

Jesam, ja sam uvek optimista. Protesti neće stati ni tokom leta, a ni posle smene ove vlasti.


Šta zapažate na protestima, šta ljude dovodi tamo?

To je potreba za očuvanjem dostojanstva. Potreba da se sretnu i prepoznaju ljudi koji će moći jedni drugima da pogledaju u oči, bez stida. Ljudi koji nisu podlegli koruptivnoj prilici da se podrškom ovakvoj vlasti, koja ne zaslužuje podršku, lično okoriste.

Šta bi danas rekao Andrić

Mnoge vaše kolege govorile su na protestima, Sergej i Branislav Trifunović, Branislav Lečić, Nikola Kojo, Hadži Nenad Maričić. Vi ste izabrali jedan poseban, originalan način da se obratite građanima govoreći im poeziju Ljubomira Simovića i prozu Ive Andrića. Zašto ste se odlučili za takav pristup?

Zato što je to nešto što ja najbolje znam. Kad već znam te tekstove i kada već umem da ih interpretiram na pravi način, verujem da njima, dakle pesmama Ljube Simovića ili citatima Ive Andrića, mogu bolje, smislenije i lepše, i estetski i etički, da odgovorim na zahtev ovog trenutka, nego da uđem u neku vrstu političkog jezika i govora. Politički jezik, taj birokratsko-manipulativni vokabular, meni je stran i predstavlja mi veliko ograničenje, tako da ja biram ovu drugu vrstu komunikacije sa ljudima kojima bih nešto da poručim. Meni je najprimerenija komunikacija putem vredne literature, koju izgovaram tako da je ljudi razumeju i da mogu da rastumače šta mislim da je dobro u određenom trenutku.


Važite za dobrog poznavaoca Andrićevog dela. Često i govorite citate iz njegovih dela. Da li ste razmišljali šta bi on sada rekao o ovom našem vremenu? On je umeo dobro da oceni vreme.

Znate kako, ja ne vidim problem ovog ili nekog drugog vremena. Vreme je takvo kakvo je i svako vreme donosi neka iskušenja. Rekao bi verovatno isto što je rekao kada su ga zvali da po nalogu Milana Nedića potpiše apel protiv komunista, što je on odbio. A što se tiče ovog vremena, njegova specifičnost je u tome da se aktuelna vlast na svim nivoima ponaša kao okupator. Okupirali su prostor, medijski, javni i život sam. Kao i svi okupatori, svaki realan glas razuma i svakoga ko iskaže otpor doživljavaju kao smrtnog neprijatelja. Ružno je ili recimo nedopustivo da na primer mene okarakterišu kao hrabrog čoveka samo zato što sam na gradskim izborima podržavao jednu opciju. Bilo koju. Jer to su izbori, država raspiše izbore na kojima se kandiduju razne opcije, pa sad neko ko ne podržava vlast odjednom ispadne hrabar. Pa šta je tu hrabro?! To je valjda samo normalno. Ali to su sve odlike činjenice da se vlast ponaša kao okupator. Normalno je pružiti neku vrstu otpora u zavisnosti od sklonosti i mogućnosti. I načina na koji se otpor pruža. Ja koristim činjenicu da sam zbog svoje profesije i profesionalnog uspeha prisutan u medijima i onda u svakoj prilici ukazujem na probleme koje ja identifikujem. Ne radim to ni po čijem diktatu, ne radim to ni po čijem programu, ne radim to ni kao član ni pripadnik nikakve organizacije. Ja sam samostalan slobodnomisleći umetnik, koji smatra da ima obavezu da u ovakvim vremenima priča i o društvenim problemima.

Dakle, smatrate da umetnost i umetnici treba da budu i društveno angažovani?

Svako po svom osećanju. I u određenom trenutku. Neko se umorio, neko ne veruje, neko je samo predahnuo. To je pitanje trenutnog osećanja, a ako se radi po sopstvenom osećanju, onda je to iskreno, autentično i nije u službi nekog organizovanog otpora.

U ovom trenutku glumci su se pokazali kao baš angažovani!

Reditelj Roberto Čuli kaže da na italijanskom i engleskom reč „gluma“ znači aktor, akting, onaj koji deluje. I kaže da su glumci u suštini, u postanku svega, ne samo pozorišta nego i civilizacije i da tek čovek koji deluje može nešto da uradi. Čovek koji osvesti stvar. Kao kada glumac izgovara tekst koji je Šekspirov, ali ga izgovara tako da gledalac zaboravlja da je to napisao Šekspir, nego to doživljava kao da glumac govori u svoje ime. Čuli kaže da ako bismo se prema svim vrednostima i svim znanjima koja imamo ponašali kao glumci, ako bismo primenjivali njihov pristup i govorili u svoje ime, svet bi ipak mogao da izgleda bolje.

Glumci u krupnom biznisu

Kada je reč o kulturi i umetnosti, sadašnja vlast deluje indiferentno prema njima, kao da je mnogo ne zanimaju. Možda je to tako samo zato što je malo društveno angažovanih dela koja je kritikuju. Jer kada se pojavi nešto što im ne odgovara, znaju da posegnu i za zabranom, što je nedavno bio slučaj sa predstavama „Jami distrikt“ Kokana Mladenovića i „Tartif“ Igora Vuka Torbice na smederevskom festivalu „Teatar u Tvrđavi“.

Da citiram jednog od njih – na vlasti su diletanti. Oni su sami sebe definisali. Sami sebe, i ja se uzdržavam od bilo koje uvrede u javnom prostoru i u onom što ja pričam, ali vrh vlasti je definisao i sebe i svoje najbliže saradnike kada je povodom jedne slične i drastične stvari rekao „to su uradili kompletni idioti“. Znači, to su kompletni idioti. To kažu oni, ne kažem ja. Oni sami za sebe to kažu. Kažu to za svoje najbliže saradnike, to smo čuli na televiziji, to nije citat izvučen iz konteksta. To nije rekla-kazala nego nešto smo čuli u direktnom prenosu. Oni su se najbolje okvalifikovali sami. Ne treba im druga kvalifikacija. A to što sada pokušavaju da zabrane neku predstavu, pa te predstave su mnogo značajnije od ljudi koji vode taj festival. Malo ko zna za njih, a publici su uskratili mogućnost da vidi dobre predstave.

Jedno vreme kod nas baš i nije bilo posla za glumce, osim na snimanju reklama, čini se. Sada se situacija promenila i dosta se snima. Otkuda to, šta se desilo?

Sada se mnogo radi. Desilo se to da se kablovski operateri i internet provajderi bore za tržište i onda proizvode te serije koje mogu da privuku potencijalne korisnike. U pitanju je krupan biznis, a koliko je to dobro za nas glumce, ne znam. Možda je trenutno dobro, ali možda nas sami sadržaji i način na koji se radi udaljavaju od osnovnih razloga zašto smo u ovoj profesiji. Ima tu i dobrih stvari, možda se iz kvantiteta rodi i kvalitet, ali ne mora da znači.

Možda je bolje da se radi išta nego ništa.

Često pod tim „nek se nešto radi“ prođe život i čovek tek posle shvati koliko je besmislica i gluposti radio.

A kakvo je stanje u pozorištima? Puna su, publike, dakle, ima.

Ima zato što je malo pozorišta. U dvomilionskom gradu, kakav je Beograd, imamo samo šest, sedam pozorišta. Šta je to! U razvijenim zemljama taj broj je desetinama puta veći. Još nešto, mislim da sada, kada su ovako raskopali grad i onemogućili komunikaciju, ljudi nemaju volje ni da negde idu ni da izlaze. Arhitektura i urbanizam imaju veći uticaj na život nego što nam se na prvi pogled čini.

Radost prepoznavanja

Otežava li vama život to što je grad raskopan?

Ja živim u centru, pa svuda mogu da stignem peške, ali dosta tragično izgleda situacija u gradu.


I centar je ugrožen.

Jeste. Koliko puta vidim, ma svakoga dana viđam, naređano po 20 autobusa koji stanu i ne mogu dalje, a ljudi izlaze iz njih.


Koliko tekstovi i književna dela koja glumci čitaju da bi spremili ulogu proširuju njihove vidike i pomažu spoznavanju života?

Ja još mogu da oživim osećaj od pre 30 godina i još me obuzme radost kada se setim Bergmanovog filma „Fani i Aleksandar“. Mislim da svako kvalitetno umetničko delo nekako izmesti čoveka, bar na trenutak, u kosmos, gde postane svestan harmonije i lepote života.

Dobiju li se kroz ta dela i odgovori na neka pitanja koja sami sebi postavljate?

Ja bih rekao da se možda ne dobije odgovor nego neko trenutno samopouzdanje i vera. Na jednoj sahrani u mojoj porodici, kada se okupila šira familija, moja ćerka je rekla: „Bože, tata, nekako smo svi isti, vidi kako ličimo.“ Taj trenutak kada se unutar biološke porodice ljudi prepoznaju kao slični isti je kao i u umetnosti, kada se jednostavno prepoznaju ljudi različitih kultura, različitih nacija, različitih socijalnih i egzistencijalnih statusa. Recimo u nekom umetničkom delu se prepoznaju stvaraoci i konzumenti, publika koja zajedno gleda neku predstavu. Samo se prepoznaju i ta radost prepoznavanja i radost bliskosti koju osete jedni prema drugima je odlična i zapravo čini opravdanje, tj. smisao umetnosti.

Neki glumce doživljavaju, bolje reći doživljavali su ih, kao bogove. Drugi pak kažu „ma šta, to su obični reproduktivci, izvođači radova“. Šta glumci misle o sebi?

Holivudska industrija snova je napravila zvezde, krila je mane i nedostatke svojih zvezda od kojih su živeli mnogi. Prodavale su se ulaznice i pravila čuda. Glumci su opet različiti. Čule nas je eto definisao kao ljude koji deluju, ali postoji i činjenica da smo vekovima sahranjivani van grobalja i da smo doživljavani kao neka niža vrsta. A ipak smo opstali.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!


Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 03. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas