Politika

Političari presuđuju, država plaća ceh

Razgovarala: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Posle oslobađanja Dragoslava Kosmajca država mora da mu vrati 18 privremeno oduzetih kuća i druge nepokretnosti. To je samo početak obeštećenja zbog neosnovanog krivičnog progona Kosmajca, koga je Aleksandar Vučić juna 2014. označio kao „najvećeg narko-dilera u Srbiji“ koji je „povezan s policijom“. Još se ne zna koliko će budžet koštati Vučićevo neustrašivo: „Udarite na Kosmajca!“, ali zna se da je ovo najsvežiji primer krivičnog postupka koji je, uz medijske talambase, okončan oslobađajućom presudom.

„Nije pogrešan utisak laika da poslednjih godina, više nego ikada, imamo oslobađajuće presude u medijski vrućim predmetima“, ceni advokat Gordana Laketić, disciplinski sudija Advokatske komore Beograda i dodaje da ne može da se izjašnjava o pojedinačnim slučajevima, ali podvlači da se advokatura protivi svakom presuđenju pre suda i umesto suda.

Jesu li uticaji na pravosuđe ranije bili ovako ogoljeni?

Bilo je toga, ali ne u tolikoj meri, a sada je ova pojava uzela maha! Političari pričaju šta im padne na pamet, javno žigošu ljude, a onda ti ljudi mahom završe u pritvoru. Advokatura se protivi takvoj praksi. Na primer, imamo ubistvo i ministar policije  priča tri dana, svakog dana drugačiju priču, a istražni postupak nije ni započet. Najavljuje se nečije hapšenje za ponedeljak, kada ponedeljak osvane, onda se kaže da će taj isti biti uhapšen u sredu. To je zakonom zabranjeno presuđivanje pre presude, što potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Samo su tužioci ovlašćeni da upravljaju istražnim postupkom i u ograničenom obimu obaveštavaju javnost, ali ni oni, a kamoli neko drugi, ne mogu da objavljuju detalje istrage ili da osumnjičenog proglase krivim.

Ipak, ne samo da se to događa već je gotovo postalo praksa, a svi takvi predmeti su obavezno pritvorski. Tako je pritvor, umesto da bude izuzetna, najteža i zato poslednja mera, u praksi postao prva i skoro obavezna mera, a uveliko stiče i obeležja kazne pre nego što se sud izjasnio o krivici. Zato, kada dođe do oslobađajuće presude iako medijski pripremljena javnost očekuje osuđujuću, sledi tužba za novčanu naknadu nematerijalne štete. Naknada je preniska iz ugla pojedinca koji je neosnovano bio u pritvoru, ali zbog brojnosti takvih slučajeva, to je za budžet ogroman i nepotreban iznos. Ali sudovi se u poslednje vreme više ne postavljaju kao zaštitnici prava građana, već kao zaštitnici budžeta!

Nategnute kazne da se pokrije pritvor

Kako sudovi čuvaju budžet?!

Jednostavno. Kada nemaju dokaze za osuđujuću presudu, umesto oslobađajuće  izriču kaznu zatvora koja je u dan identična vremenu koje je optuženi proveo u pritvoru. Znaju sudije dobro šta znači oslobađajuća presuda u pritvorskom predmetu i pošto-poto gledaju da okrivljene osude i kaznom pokriju pritvor. To je nedopustivo, narušava zakonitost i ustavnost. Izgleda da sudije i ne čitaju žalbe branilaca jer su im rešenja o određivanju ili produženju pritvora stereotipna, pa obrazloženja znamo napamet i bez čitanja.

Od kada se kaznom zatvora pokriva pritvor?

Već duže vreme, ali uzelo je maha poslednjih nekoliko godina.  Primere ne mogu da navodim, ali ako državni funkcioner javno nekome stavi žig kriminalca, kaže da je glavni narko-bos, takvom se odmah određuje pritvor. Posle oslobađajuće presude ti ljudi tuže državu i štetu plaćaju građani iz budžeta, u zbiru su to ogromni iznosi. Pratim stanje i, po mojoj proceni, sigurno je reč o milijardama dinara, odnosno između 30 i 40 miliona evra na godišnjem nivou. Precizne podatke ima Ministarstvo pravde.

Kriju li se ti iznosi?

Ne znam, ali svakako nije u interesu da građani čuju koliko se iz budžeta plaća jer to niko ne bi mogao da shvati! Ovde imamo problem u celom lancu, od policije, preko tužilaštva, do suda. U tom pogledu, celo pravosuđe je problematično.

Ispada da je u svemu tome samo advokatura nevina.

Subjektivna sam, to je moja profesija, ali advokatura u tome ne učestvuje, bar ne kao saučesnik. Od početka takvih istraga branioci ukazuju da nema dokaza i da zato može „pasti“ optužnica. Zbog uvođenja sporazuma o priznanju krivice u naš pravni sistem, sada imamo jednu novu tendenciju. Znajući da dokaza nema ili da su slabi i nedovoljni, tužioci nude sporazume kojima se „pokriva“ vreme provedeno u pritvoru. Posle godinu, godinu i po u pritvoru neki ljudi jedva čekaju da izađu, pa prihvataju sporazum kojim priznaju krivicu iako znaju da nisu krivi, premda im branioci ukazuju da je optužnica na staklenim nogama.

Dakle, većina nevinih ne priznaje krivicu?

Većina odbija sporazum po cenu dugog pritvora i uz rizik nepravedne kazne. Na kraju budu oslobođeni ili osuđeni na tačno onoliko vremena koliko su bili u pritvoru. U poslednje vreme je veoma izražen i problem sa optužnicama. One su oduvek stupale na pravnu snagu od 15 do 20 dana, najviše mesec od kada su podignute, a sada prođu najmanje četiri meseca iako prigovora na optužnicu nema! Za to vreme okrivljeni su u pritvoru. Kad predmet najzad dobije sudiju, on zakaže prvi pretres posle mesec, mesec i po dana. Tako se bespotrebno nakupi i pola godine pritvora. Mislim da to ima veze sa svesnim izazivanjem ili produbljenjem razdora među advokatima jer, posle podizanja optužnice, okrivljeni gube strpljenje, pa uzimaju još jednog branioca ili otkazuju punomoćje dotadašnjem misleći da je on kriv što suđenje nikako da počne.

Stanje potpune pravne nesigurnosti

Kad se pojavio taj problem s optužnicama?

To imamo poslednje dve, tri godine. Neverovatno je, ali danas je za stupanje optužnice na pravnu snagu potrebno skoro isto onoliko vremena koliko traje istraga! Istina, ne mogu reći da tužioci ne sprovode istragu u rekordnom roku. Na dužinu istražnog postupka u poslednje vreme nema primedbi što tužilaštvima može da služi na čast.

Dakle, svi putevi vode ka političkim i drugim centrima moći?

Čast izuzecima, ali ne verujem u samostalnost sudija, posebno kada je predmet medijski propraćen. Sudije tada rade pod lupom, u glavi imaju presudu i pre nego što su dokazi izvedeni, ne želeći da se zameraju moćnima od čijeg raspoloženja im zavisi karijera. I laik bi takvog sudiju lako prepoznao. Građanin koji prisustvuje medijski eksponiranom suđenju lako će shvatiti na koju stranu vuče vodenica kada sud bez osnova odbija sve predloge odbrane za izvođenje dokaza koji se moraju izvesti, a istovremeno revnosno prihvata svaki predlog tužilaštva. Nema tu ni nezavisnosti, ni samostalnosti. Građanima je sve jasno, često čujemo: „E, o njemu se na sve strane pisalo i pričalo, nema taj šanse da ga ne osude!“

O čemu svedoči statistika BIRN-a da je u Srbiji od 2009. do kraja 2016. u krivičnim postupcima oduzeto 750 nepokretnosti, najviše u Beogradu, ali je posle oslobađajuće presude država vratila čak 479, a trajno je oduzeto samo 48 nepokretnosti?

To pokazuje da tužilaštva ne utvrđuju koja je imovina stečena kriminalom, a koja na legalan način. Oni samo predlažu sudu konfiskaciju celokupne imovine, što je nezakonito, ali njih to ne zanima. Događa se tako da sud oduzme skupoceno vozilo osumnjičenom za prodaju narkotika, a onda ga na privremeno korišćenje ustupi upravo tužilaštvu koje je pokrenulo istragu i zatražilo oduzimanje tog vozila! Privremeno oduzimanje imovine jeste propisano zakonom, ali je u praksi problematično. Uporedite samo podatke BIRN-a o broju privremeno i stalno oduzete imovine pa ćete videti koliko je to masovno neosnovano. Sudovi i dalje kao zakonit prihod priznaju samo platu ili penziju, a takav stav i konfiskaciju imovine deli samo korak. Sva imovina koja je privremeno uzeta i prodata pre pravosnažne presude, a prodaju je i pre vremena, mora da bude vraćena vlasniku koga je sud oslobodio. Ako je imovina prodata, onda vlasnik mora da bude obeštećen, a i to ide na račun budžeta. Prodaja imovine za koju se utvrdi da je stečena krivičnim delom donosi nemala finansijska sredstva, koja bi, prema zakonu, morala da budu usmerena u humanitarne svrhe. Međutim, o načinu trošenja tih sredstava se ili ništa ne zna ili se zna nedovoljno, tako da opstaje veoma veliki prostor za sumnju.

Koliko nas koštaju takvo pravosuđe i takva vlast?

Teško je izvesti tačnu računicu. Neposredne posledice pogađaju uhapšene građane za koje ne važi pretpostavka nevinosti i čiji je ugled narušen zauvek, dok su za društvo i državu posledice još teže jer imamo stanje potpune pravne nesigurnosti. Koliko to košta? Ako ćete već da sabirate, tu je i činjenica da ovakav milje utiče i na priliv zdravih stranih investicija, pa je možda bolje i ne svoditi računicu. Da glava manje boli.

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas