Politika

Pad SNS na izborima 2022. godine

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: Medija centar, privatna arhiva

Ne deluje mi da je posle izlaganja predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Narodnoj skupštini bilo šta jasnije u vezi sa Kosovom, trenutnim stanjem, planovima, „crvenim linijama“, pregovorima, bilo čim vezanim za ovu pokrajinu. Predsednik već nekoliko godina vodi takvu politiku prema Kosovu da je izgleda svima sve jasno, osim nama – građanima Srbije, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Boban Stojanović, politikolog i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

On naglašava da veoma često izgleda kao da je pitanje Kosova završeno, a sa druge strane kao da se ništa ne dešava već duže vreme.


U poslednje vreme se ipak dešavaju važne stvari ili se bar čini da se dešavaju?

Ono što makar deluje da se dešava jeste to da su najmoćnije države u Evropi postale nestrpljive i da pre svega Nemačka i Francuska žele da se ceo proces završi. Zato je i organizovan susret nevezano za pregovore u Briselu. Deluje da je Haradinaj pomogao Vučiću uvođenjem taksi i da je Vučić time dobio na vremenu, a opet deluje i da Tači i Vučić imaju nekakav dogovor oko „razgraničenja“, koji je, kako smo čuli, propao i pre nego što su građani Srbije čuli o čemu se radi. U svakom slučaju, ne

zna se šta se dešava, ne znamo šta je politika i šta su planovi, znamo samo da političke elite na obe strane koriste situaciju za svoje potrebe, a da zbog „saradnje“ po pitanju Kosova, evropske institucije i najmoćnije države i dalje pružaju podršku Vučiću, iako sam siguran da to vreme polako curi.

Obesmišljena Narodna skupština


Šta je, pak, ovo skupštinsko zasedanje pokazalo o prirodi i položaju našeg parlamenta i profilu samih poslanika, mislim na aplauze, idolopoklonstvo prema liku predsednika države koje, najblaže rečeno, ne priliči evropskoj demokratiji 21. veka?

Parlament odavno nije predstavnički dom građana, već mesto partijskih poslušnika, odanih uglavnom predsedniku partije. Ovakva slika parlamenta nije nova i već je viđana kad god je sadašnji predsednik, a ranije kao premijer, dolazio u parlament. Idolopoklonstvo i vera u vođu samo su dodatno podstaknuti jakom partijskom disciplinom i rejtingom predsednika. Jedini način da ti poslanici ostanu tu gde su jeste da u svakom govoru pomenu predsednika i koliko je on vredan, koliko dobro radi za Srbiju i slično. Naravno da to ne priliči evropskoj demokratiji 21. veka jer poslanici bi trebalo da zastupaju narod i kontrolišu izabrane nosioce vlasti, kao i da budu korektiv predsedniku republike. Međutim, Srbija je daleko i od izborne demokratije, a kamoli od razvijene demokratije i stvarne uloge koju bi narodni poslanici trebalo da imaju. Ali šta i očekivati od narodnih poslanika koji glasaju na zvonce i ponašaju se kao uličari. Nivo poverenja u Skupštinu pao je do te mere da više i nismo iznenađeni takvim dešavanjima.


U Skupštini nema ni najvećeg dela opozicije. Povodom toga je i Evropska komisija ocenila da je izlazak opozicije doveo do „pogoršanja zakonodavne debate, čime je smanjena sposobnost parlamenta da nadgleda izvršnu vlast“. Kako komentarišete sadašnju poziciju Skupštine koja se ne ponaša kao vrhovni zakonodavni organ vlasti, već služi izvršnoj vlasti?

Narodna skupština ne obavlja gotovo nijednu funkciju koju bi trebalo da obavlja, niti je možemo nazvati predstavničkim domom, jer su poslanici predstavnici partija a ne građana. Kontrolna funkcija Narodne skupštine skoro da ne postoji, pošto su poslanici glavni branitelji postupaka izvršne vlasti i pre svega predsednika republike, a opozicija čak ni u danu za poslanička pitanja ne dobija priliku da postavi pitanja. Deliberativna funkcija Narodne skupštine je takođe odavno obesmišljena, i to kroz zloupotrebu poslovnika o radu, zatim ukidanjem reči i kažnjavanjem poslanika opozicije. Takođe i trošenjem vremena na besmislene, iste amandmane vlasti, rečnikom koji apsolutno ne priliči razgovoru u centralnoj političkoj instituciji, konstantnim vređanjem i omalovažavanjem poslanika opozicije bez prava na odgovor. Izgubljena je bilo kakva debata i ne postoje nikakva razmena mišljenja i suočavanje ideja u parlamentu. Sve u vezi sa Narodnom skupštinom kulminiralo je time da je ona izgubila i svoju zakonodavnu ulogu, i to od onog momenta kada je utvrđeno da poslanici glasaju tako što im predsednica parlamenta putem zvonceta nagoveštava da li da glasaju za ili protiv. Jeste logično da najveći broj predloga zakona dolazi od Vlade, koja utvrđuje i vodi politiku, ali ako poslanici nemaju mogućnost ni da utiču na tekst zakona i da čak ne znaju ni za šta glasaju, onda je jasno da je Narodna skupština izgubila i tu funkciju, iako formalno donosi zakone.

Leto test za proteste


Podeljena su mišljenja o tome treba li opozicija da učestvuje u radu Skupštine. Kakav je vaš stav?

S obzirom na to kako parlament funkcioniše, zaista mislim da opozicija nema šta da traži u njemu. Kad su takve okolnosti, kad nemate priliku ni da slobodno govorite, kad se o vama iznose najgore laži i optužbe, a ostajete bez prava na odgovor i kad zloupotrebljavaju sve procedure kako bi vas ostavili bez mogućnosti da pričate o tački dnevnog reda, onda je sve više nego jasno. Već neko vreme je boravak u Narodnoj skupštini postao mazohizam poslanika opozicije i zaista verujem da je izlazak bio racionalna i dobra odluka. Pre svega kako bi se skrenula pažnja međunarodnih institucija i organizacija. U prilog tome govori i činjenica da je vlast na sve načine pokušala da vrati opoziciju u parlament. Prvo preko izmena Krivičnog zakona u delu o doživotnim kaznama, a onda i kroz sednicu o Kosovu, posle toliko vremena, sa sve narativom koji su imali u vezi sa obe sednice. To već dovoljno govori koliko je vlasti stalo da se opozicija vrati u parlament i koliko je izlazak u stvari bio dobar potez.

Može li opozicija ipak više da deluje izvan Skupštine?

Opozicija ima veliki problem sa medijskom vidljivošću i svi znamo zašto je to tako. Svakako verujem da bi poslanici boravak van Skupštine trebalo da iskoriste da što više razgovaraju sa građanima i da putuju po Srbiji. Ima i toga, ali mislim da te aktivnosti mogu da se pojačaju. Treba da se ide od mesta do mesta, od grada do grada, da se razgovara sa građanima, kako bi se makar malo probila blokada koja je pre svega izazvana stanjem u medijima. Kad politička borba ne može da se vodi u parlamentu, onda morate da idete i da razgovarate sa građanima.

Posle pola godine protesti su oslabili. Ide leto, koje nije baš pogodno za političke, protestne šetnje. Kakva je budućnost protesta i da li, ako jednom stanu, mogu da se obnove?

Dva su ključna razloga zašto su protesti malo usporili. Jedan je prevelika želja građana da se nešto desi odmah i sada, da Vučić podnese ostavku i da sam ode sa vlasti i onda, kako meseci prolaze, građani misle da se ništa neće desiti. A suština je u tome da protesti treba da budu pritisak na vlast, da pokažu ljudima da se može slobodno razmišljati, da se može izraziti protest i da na neki način budu talas slobode. Druga stvar jesu i velike najave organizatora protesta i stvaranje atmosfere da se određenog dana, kao što je govoreno za 13. april, sve rešava, pa se onda u sadejstvu sa prevelikim očekivanjima građana – dešava razočaranje. Ono što je važno, protesti su nakon niza nerealnih očekivanja i nerealnih zahteva iznedrili neke konkretne zahteve koji jesu poenta – slobodni mediji i slobodni i fer izbori, a protesti su mehanizam putem koga se vrši pritisak da se stvari u tim oblastima promene, pa da se onda na nekim budućim izborima Vučić pobedi. Leto će zaista biti veliki test za proteste, ali siguran sam da se neće tako lako ugasiti i da će preživeti i leto, a onda na jesen verovatno i pojačati. Siguran sam takođe da, kako se bude bližilo vreme redovnih izbora, pritisak koji protesti mogu da proizvedu kod Vučića u vezi sa medijima i izborima mogu da dovedu do određenih popuštanja. Za mene je najveći rezultat protesta taj što je opozicija najavila bojkot izbora ukoliko se ništa ne promeni do njih, kao i bojkot parlamenta. Sam bojkot izbora je odlična karta u ruci opozicije, koja Vučiću apsolutno ne odgovara, jer kao što mu je bojkot parlamenta doneo probleme, bojkot izbora može tek da mu ih donese. I zato će on, siguran sam, pokušati da opoziciju na sve načine izvede na izbore. I zato će pristati na određene ustupke, pri čemu je samo važno da promene i ustupci ne budu kozmetički i da opozicija bez suštinskih promena izbornih i medijskih uslova ne sme da izađe na izbore.

Izuzetan značaj međunarodnih izveštaja


Na protestima nikada nije bilo ili je bilo sasvim malo socijalnih zahteva, a ni slaba radnička prava nisu bila tema. Da li je to suštinski deo koji je protestima nedostajao, jer je ipak glavni problem većine ljudi u Srbiji to što loše žive, ne mogu da se zaposle ili rade za male pare, budući da posao dobijaju samo članovi vladajuće partije?

Ekonomska i socijalna komponenta protesta je veoma važna. I siguran sam da većina ljudi koja šeta i izražava nezadovoljstvo zbog veoma lošeg životnog standarda. Iako to nije isplivalo kao glavna tema, tu je i sastavni je deo protesta, jer je stanje demokratije u tom smislu direktno povezano i sa korupcijom i niskim životnim standardom. Sigurno je da u budućnosti socijalni zahtevi moraju da dobiju značajniji zamah, ali takođe i lokalni problemi. Kao što to kolega, politikolog Cvijetin Milivojević uvek ističe, uz borbu za demokratiju, slobodu medija i pristojan život, potrebno je da se akumuliraju i svi lokalni problemi koji postoje i da to bude tema lokalnih protesta.

Kad se osvrnemo na proteste, na nekoliko ranijih izbora, ispada da vlast u Srbiji ne može da se sruši ni glasačkim listićima ni na ulici. Kako će se po vašem mišljenju ipak okončati vlast naprednjaka?

Vlast će se promeniti na izborima, a jedino pitanje koje se otvara jeste da li će eventualno nakon izbora njihovi rezultati morati da se brane i na ulici kao što je to bio slučaj 5. oktobra 2000. godine. Ipak, da bi se vlast smenila na izborima, neophodno je da se dođe do toga da izbori budu iole fer i slobodni, a to se može postići samo kroz konstantne proteste i zahteve za slobodnijim medijima. Takođe i kroz pritiske međunarodnih aktera, koji bi mogli da pomognu zahtevima sa protesta i zato su od izuzetnog značaja međunarodni izveštaji…

Ceo tekst pročitajte u štamapanom izdanju Beogradskog glasa!


Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas