Politika

Između misterije i diktature  

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Državna tajna je tajna koju u Srbiji svi znaju, počevši od predsednika republike, ministra odbrane, čistačice njegovog kabineta, pijanca na uglu vaše ulice, pa sve do baba Mileve. Ili, državna tajna je istina koju znaju svi u državi, a niko o njoj ne sme da priča.

Ove nazovidefinicije osvanule davnih dana na humorističkom sajtu „Vukajlija“ verovatno su posledica toga što su državne i ostale vrste tajni godinama u javnom opticaju. U funkciji tiražnog mamca obnaroduju se razne tajne, delom i zato što je spektar poželjnih tema dramatično sužen. Tajne se otkrivaju da bi zamaglile neku aferu ili problem koji je vruć krompir. Uprkos tome, gotovo da i nismo imali provaljivanje neke značajne državne, vojne, službene i ine tajne, bar ne da je građanstvo obavešteno, a počinioci privedeni pravdi.

U medijsko-političkom blatu odvija se simulacija nadmetanja u otkrivanju tajnih podataka, što se vidi već iz nasumice odabranih naslova iz dnevne štampe, tokom minule i ove godine. „Optužnica protiv Mladićevih pomagača državna tajna“. „Procurila državna tajna: Slobodan Milošević je bolovao od dijabetesa i šizofrenije“. „Državna tajna: Srbija okružena opasnim otpadom“. „Izdaja KiM pod oznakom državna tajna“. „Najveća državna tajna: šta je sa 30 kilograma zlata, 149 dijamanata i ostalim dragocenostima u zapečaćenom Titovom sefu“. „Vučić: Problemi u vojsci su vojna i državna tajna“. „Najveća državna tajna: Beograd očekuju stravične posledice NATO bombardovanja“.

Sakrivanje odgovornosti

Poslednji susret s državnom tajnom imali smo 18. septembra u Leskovcu, gde je održana izmeštena sednica Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava. Aleksandra Tomić, predsednica tog odbora, izjavila je za „JUGpress“ da „postoje delovi budžeta koji su u nadležnosti državne tajne i koji imaju taj deo bezbednosnog faktora“ i dodala da „samo ministar finansija i premijer imaju uvid u deo trošenja tih sredstava“. Okruglo pa na ćoše odgovorila je na pitanje da li će njen odbor kontrolisati trošenje novca za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji. Kako ne bi bilo i okruglo i na ćoše kada je šef države lično objasnio da zbog raznih razloga, od kojih su neki bezbednosni, neće biti moguće da se baš do kraja zna kako se troše ti budžetski novci.

Ova problematika svakako ne može da bude stavljena u ravan sa petparačkim operetama. Da može, ne bismo imali konfrontaciju između institucija sistema, nevladinog sektora i građana kao pojedinaca. Sukobljeni su interesi zemlje koji se štite državnom tajnom, interes javnosti koja ima pravo da zna stvari koje se tiču građana, ali i nastojanje da se tajnošću sakrije nečija odgovornost. Zašto bi, inače, upravno sudstvo bilo pozvano da presuđuje ko zna šta je državna tajna: Fond za humanitarno pravo, poverenik Rodoljub Šabić, Ministarstvo odbrane ili Republičko javno tužilaštvo, a povodom zahteva Fonda i Šabića da dobiju podatke o pojedinim pripadnicima Vojske SR Jugoslavije koje je tokom NATO agresije 1999. ratni raspored odveo na Kosovo i Metohiju?

U svetu još ne postoji univerzalna definicija državne tajne, mada je ona stara koliko i država. Tako, svaka država za sebe određuje šta, zbog čega, na koji način i do kada štiti. To se odnosi i na ostale vrste tajni, odnosno nivoe zaštite podataka (vojna, službena, poslovna, profesionalna ili lična tajna). Državna i ostale tajne morale bi da izrastaju iz ustavnih normi, koje nose najveću pravnu snagu. To važi i za objekat zaštite na koji se tajne odnose, a objekat su unutrašnji i spoljnopolitički interesi, kao i informacije, u najširem spektru ustrojstva i funkcionisanja države i društva. Zaštićeni objekti imaju posebnu važnost za privredu, organe prinude ili vlasti, građane… Tajnost donosi bezbednost državi i građanima, a stabilnost društveno-političkom poretku i ekonomskim tokovima.

Ali sa ustavnopravnim okvirom imamo problem. Srbija je od 1835. donela četrnaest ustava, računajući i aktuelni iz 2006. (svaki je u proseku važio 14 godina),  a u tom periodu prošla je put od vazalne države, nezavisne kneževine, samostalne kraljevine, pa do člana većih multinacionalnih država, da bi se prinudno osamostalila 2006, kada je i Crna Gora rešila da solira tražeći bolje sutra. Nijedan od tih ustava nije celovito i na jednom mestu uredio oblast nacionalne bezbednosti, pa ustavnopravnu tradiciju u ovom segmentu nemamo. Kvalitet svih tih ustava je značajno varirao, ustavi po pravilu nisu bili primenjivani, danas se priprema parcijalna promena Ustava koji od usvajanja slovi kao rđav propis, što dovodi do zaključka da se stanje zadugo neće promeniti.

Kad već nemamo ustavnopravnu tradiciju, tu je zakonodavna. Međutim, sve do 2010. negovali smo pravnu prašumu zato što smo, posle razbijanja SFR Jugoslavije, nasledili i primenjivali na desetine zakona i na hiljade podzakonskih akata, koji međusobno nisu bili sinhronizovani, niti su uspeli da sveobuhvatno reše materiju. Zakon o tajnosti podataka dobili smo pre samo osam godina, ali time posao nije završen. Naprotiv, tada je započet. Ovaj propis mora da prati čitavo more podzakonskih akata da bi bile razrađene zakonske postavke, što materijalne, što procesne prirode. Istovremeno, sa Zakonom o tajnosti podataka moraju da se usklade svi ostali zakoni u onom delu u kome se bave tajnošću podataka. Kako je posredi tektonska promena u sistemu propisa, zaposleni u organima javne vlasti u ovoj oblasti morali su da prođu obuke. Prema daljem objašnjenju Ministarstva pravde, potpuno isto je u zemljama u okruženju, a njima je za punu i efikasnu promenu trebalo desetak godina. Prema tome, Srbija je u najboljem slučaju sada na poslednjoj trećini toga puta.

Slobodno i diskreciono tumačenje

O složenosti ovih promena svojevremeno su se izjasnili profesori Miroslav Hadžić i Bogoljub Milosavljević. Baveći se striktno sektorom bezbednosti, oni konstatuju da je od 2006. doneto niz pravnih akata, ali da status i delokrug privatnih pružalaca bezbednosnih usluga nisu uređeni zakonom „kao što, uostalom, neke od centralnih nadležnosti i ovlašćenja službi bezbednosti sve vreme izmiču nedvosmislenom zakonskom uređenju“. Tu se ogleda uticaj autoritarnog nasleđa, ratnog nasleđa, manjka pravne tradicije u demokratskoj regulaciji državne prinude, a dodatni problem je nepostojanje većinske saglasnosti o prirodi političke zajednice u kojoj se hoće živeti. Zaključuju da je „državno biće Srbije stoga Ustavom protivrečno konstituisano, te je u sebi napeto“ i da zato ne čudi što unutrašnja, spoljna i bezbednosna politika Srbije „često bivaju oblikovane po diktatu menjajućih okolnosti i promenljivih potreba trenutnih posednika vlasti“.

U bezmalo kosmičkoj udaljenosti od funkcionalne zemlje (i šef države javno pita da li iko zna gde su nam granice) nije neobično što u Srbiji opstaje široko polje za diskrecione ocene šta mora biti zaštićeno kao državna tajna ili drugim stepenom poverljivosti. Prof. Milosavljević kaže da je donosiocima pravnih akata ostavljeno diskreciono pravo da ih klasifikuju kao tajne i da samo kontrola nad tim aktima može sprečiti „previše široko tumačenje, iza koga može da stoji izbegavanje odgovornosti za nezakonito ponašanje ili za zloupotrebe“.

Upravo u tim okvirima nalazi se odgovor na pitanje zašto, bez obzira na to ko je na vlasti, svako malo imamo, na primer, povike zbog tajnih ugovora i sumnju da su oni omotač korupcionog poslovanja. Zaključi se istorijski ugovor, građanima najavi nov talas preporoda, a kada se zatraži uvid u preuzete budžetske i druge državne obaveze, iskrsne poslovna ili neka druga tajna. Dovoljno je pomenuti „Etihad“ i novogodišnju jelku u prestonici.

U istom miljeu su i dobro znane fioke koje se otvaraju za medijska zvona. Posle parlamentarnih izbora 2012, sa dva dana razmaka, Jorgovanka Tabaković postavljena je za guvernera NBS i Saša Janković reizabran za ombudsmana – a nakon pet godina se istom tom Jankoviću osporava bezbednosna podobnost aferom „Pištolj“ koja potiče iz 1993. Ili – tek kad je Dragan Jočić 2004. izabran za ministra policije saznalo se za njegov mladalački greh, da je u 21. godini bio osuđen zbog pljačke trafike.

Za širinu problematike ilustrativna je optužnica iz 2011. protiv novinara i urednika novosadskog „Građanskog“ dnevnika zbog teksta o tome da su državni organi nespremni za rat. Naime, rečita je tadašnja izjava Jelene Spasić, autora inkriminisanog teksta: „Neistina je da sam ja odala državnu tajnu jer materijali rasuti po skupštinskim i kafanskim stolovima po bifeu Skupštine više ne mogu biti nikakva tajna!“

U odsustvu pravno konzistentne regulative u državi, a uz izraženu svest koja sebi dozvoljava zonu komfora za ignorisanje pravnih i etičkih pravila vladavine, svaka vlast zloupotrebljava tajne da bi ostvarila strateške ciljeve. Isto čini i opozicija, koja je takođe nekada bila na vlasti. Zato nije tajna nego misterija dokle ćemo o istim stvarima od vlastodržaca slušati jednu, od opozicionara sasvim drugu priču, imati parlament snažan kao tigar od papira i građane koji su bitni samo kao delovi glasačke mašinerije.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas