Politika, Beogradski glas
Politika

Hoću da vaskrsnem Demokratsku stranku

Politika

Razgovarali: Milan Bečejić, Radenka Marković

Beogradski glas – Glumac Branislav Lečić jedan je od kandidata za novog predsednika Demokratske stranke. Novi lider demokrata biće izabran na izbornoj skupštini DS-a 2. juna, a na listi kandidata biće i Gordana Čomić i Zoran Lutovac.

Nova uloga za koju se Lečić kandiduje drugačija je od onih po kojima ga znamo. A njih je toliko i toliko su raznolike da imena predstava, filmova i serija u kojima je igrao asociraju na sve najbitnije odrednice i međaše naše stavrnosti. Zato smo i pitanja koncipirali tako da se u svakom od njih nalazi ime jednog dela u kome je glumio. Pa i prvo koje se tiče njegove kandidature za mesto predsednika Demokratske stranke.

Šta mislite da vas preporučuje za taj, u ovom trenutku vrlo nezahvalan posao u kom se nazire samo sudbina „Prometeja u okovima“?

Ima tu mnogo sličnosti i istine. Prometej je čovek koji je od boga, boga Zevsa dobio svetlo, on je kao lučonoša koji treba da donese vatru ljudima. To je pitanje svetla i strasti. Mislim da život, kad pristaneš da je sve mimo tvoje moći, postaje potpuno besmislen i zato hoću da se borim. Ja Srbiju doživljavam kao sopstvenu kuću, kuću moje dece i svih građana Srbije, i logično je da se ne mirim sa sadašnjim stanjem. Može Srbija i mnogo više i mnogo bolje. Tu Demokratska stranka može i mora da učini dosta. Njen program je odavno zapisan, dešavalo se da se od njega na momente odalji, što smo skupo platili, ali sada je vreme da se opet vratimo svojoj suštini i dokažemo da smo okupana organizacija koja je u stanju da osnivačke ideje, korisne za celu Srbiju, sprovede u delo. Verujem da Demokratska stranka može da stvori pravedan sistem u Srbiji i zato sam se i izložio jer ja ništa ne tražim. Ne treba mi ništa. Ja samo dajem, ja imam svoj posao, imam svoje ime, imam svoju radost u umetnosti i to, tako kažu drugi, dobro radim, tako da mogu slobodno, kao i neki intelektualci i elita koju tako zovemo, da okrenem leđa svemu i da pobegnem u inostranstvo ili u izolaciju. Ali neću jer sam rešio da se borim, a treba mi samo da jednog dana imam osećaj da je profunkcionisalo ono što sam uložio, da je uložena energija bila dobra i da imamo državu mnogo bolje uređenu nego što je bila.

 Harmonja između glave i tela

 Vi baš ne odustajete od politike. Ni onda kad ste bili „Dečko koji obećava“, pa ni sad. Šta vidite u tome: neki dobar cilj ili zadovoljstvo putovanjem do tog cilja?

Oslonio bih se na rečenicu slikara Goje koja kaže: „Imamo umetnost da ne bismo stradali od istine.“ Goja je njome zapravo rekao da je život jedna teška istina, a umetnost vrsta skrovišta u kojem duhovno ipak možemo da zidamo neku našu istinu. Pošto ja umetnost imam u svom srcu i dobro se u njoj snalazim, istina života me takođe zanima jer u njoj ne živim samo ja i moji sugrađani već, što mi je naravno najvažnije, i moja deca. Ne bih voleo da nisam učinio sve, da ta životna istina bude privlačna i za njih. I za jedan broj ljudi koji su se povukli, za one koji su, sa osećanjem da se država nije ponašala kao njihova, niti im dala što zaslužuju, otišli u svet. Voleo bih da napravimo takav sistem u Srbiji da se oni vrate i da najzad opet zavolimo svoju zemlju, a nećemo je zavoleti ako ona bude radila protiv nas. Ovde je važno da napravimo harmoniju između glave i tela, a to znači da intelektualci shvate da nisu dovoljni sami sebi, već da imaju koren i da vuku poreklo iz svog naroda te da moraju da imaju vezu sa svojim narodom, da ga razumeju i trpe i one stvari koje im se ne dopadaju. A mnogi intelektualci su danas postali gadljivi ne samo na politiku nego i od sopstveni narod. Drugi se pak povlače u izolacionizam i tamo zidaju svoj svet. Zato su intelektualci vrlo odgovorni za ovo što nam se dešava jer bi trebalo da podele sudbinu svoga naroda i da ga razumeju, bez obzira na to što je možda nepismen ili nedovoljno kulturan.

Sve češće čujemo kako ova vlast vređa pamet i da je „Sudbina razuma“ vrlo neizvesna. Nije li to samo bolni utisak naše rasturene elite?

Naša rasturena elita, nažalost, nije ukapirala jednu stvar, a to je da se dobar čovek ne sme pred zlom povući nego mora biti u akciji. Mora se boriti ako primeti nešto zlo i to ne samo ono koje se tiče lično njega nego i ako vidi da postoji organizovano zlo koje ne mora odmah biti vidljivo, jer i put do pakla popločan je dobrim namerama i đavo uzima oblik anđela da prevari srca bezazlena. Dakle, treba da prepoznamo da neko u političkom smislu ne radi na korist svih nas nego da bi nas zaveo. Ja ću se osloniti na rečenicu Zorana Đinđića, koji je rekao da politički lider ne treba da narod zavodi nego da ga vodi. To mu je zadatak, a ne samo da predstavlja svoju veličinu i genijalnost, pri čemu posledice njegovog rada u stvari budu loše. Dela treba da pokrivaju reči. Ja imam devizu koja me prati ceo život i ona je najbolji način za razbijanje depresije i apatije, a glasi „to što mislim – govorim, a to što govorim – radim“.

Strah je postao sistemsko oruđe vladanja, a neizvesnost se pothranjuje životom od danas do sutra. Šta bi trebalo uraditi da se oslobodimo „Dnevnih zapovesti“ jednog čoveka?

Da se branimo od apsolutizma, od sublimacije moći u jednom čoveku jer to je demokratija. Odgovor je samo u afirmaciji demokratskih principa i stvaranju stabilnih institucija u zemlji. Rešenje za sve naše probleme jeste uspostavljanje sistema, da nam u fokusu bude sistem a ne ličnost ili lider. Priznajem i ne bežim od toga da je i Demokratska stranka dobrim delom doprinela da nam bude ovako kako jeste. Nije kriva u celini, ali dobrim delom jeste, i to je platila najnižim rejtingom u svojoj istoriji. Zato je i najpozvanija da stanje u zemlji promeni i popravi. Ja želim da u stranku vratim vrednosni sistem koji su zacrtali njeni osnivači i koji treba da bude ideja vodilja reanimirane, reinkarnirane, vaskrsle stranke koja je u stanju da – baš zato što je tako nisko pala i platila za svoje greške – časnim radom ponovo rodi nadu ovoj zemlji. I kada jednom opet budemo u vlasti, nikada više ni za milimetar ne smemo odstupiti od izvornih principa Demokratske stranke.

Nedostatak lustracije

Menjaju se režimi, menjaju stranke, menjaju ljudi – manje našom, više tuđom voljom. Ne liči li vam ovo na „Apsurdni eksperiment“, na koji sve manje možemo da utičemo?

Da. Kod nas se, nažalost, za razliku od nekih drugih zemalja koje su presekle nit sa lošom političkom prošlošću, to nije desilo. Zbog nedostatka lustracije ovde je pomešano i ono bivše i ovo novo i teško se stvari razlikuju. Kao kada bacaš bisere pred svinje, pa oni kada padnu u blato, ne razlikuje se da li je to biser ili grumen blata. Zato je i odnos prema politici takav da ona izgleda kao kaljuga. Ali moramo biti svesna politička bića koja ne smeju neodgovorno sebi dopustiti luksuz da zato što su se ogadila od politike prepuste svoju sudbinu lošima i pokvarenima. A to nam se, bogami, uveliko dešava jer se ovde politika shvata kao teren na kome se kapital brže stiče nego kada radiš drugi posao.

Ceo tekst pročitajte u PDF izdanju Beogradskog glasa!

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 18. 07. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas