Politika

Ako EU neće da ruši Vučića, mi ćemo!

Piše: Dragica Pušonjić

Beogradski glas – Dok su trubači na turskoj kaldrmi u sablasno praznoj Skadarliji grmeli „Bella ciao“, negdašnju himnu levičarskog antifašističkog otpora u Italiji, koja je kasnije nadrasla ideološke koordinate i postala svojevrsni simbol otpora nepravdi, na Studentskom trgu i u Vasinoj ulici igla nije mogla da padne od zgrudvane mase nezadovoljnih građana. Posle petooktobarske revolucije, protest se vratio kući, na beogradske ulice.

Šta će doneti, u šta će se možda izroditi ova i ovakva narodna sabiranja kaz’će se sȃmo. Ili „sȃmo“, zavisi od stajne tačke gledanja na stvari. U svakom slučaju, te subote, 29. decembra, po četvrti put zaredom Beograđani – koji su rešili da budu buntovni – prošpartali su od Studentskog trga do Slavije, poslednji put u 2018. Čini se, ponajviše iziritirani porukama vlasti, preko medijskih megafona, da se, eto, okuplja šačica koja bi, sastavljena od zna se kome prodanih duša, da podmetne klip u točkove svih naših rekorda i dosad neviđene uzlazne linije. I to baš onda kada nam kosovsko-metohijska omča visi ako ne oko vrata, onda svakako nad glavom. Sticajem okolnosti, i u vreme kada se zbog masovne plenidbe stanova i kuća zarad nesrazmernih dugova na ulice širom zemlje izbacuju čitave porodice, u vreme dok se Srbija ne popravlja na listi zemalja po broju zaposlenih koji su u položaju srednjovekovnih robova, u vreme kada se u evidenciju za socijalnu pomoć države stiže teže nego li do Meseca i porodilje dobijaju brutalno ponižavajuću svotu novca, u vreme kada deluje da nikada nije bio veći broj ubistava, od porodičnih zaključno sa onim u kriminogenim strukturama…

Možda je i razumljivo zašto se, kad je o protestima reč, pa i o ovom, više gleda na to koliko je ljudi nagrnulo na ulice nego li zašto su tu, šta govore, šta ištu i zbog čega. Kvantitet teži tome da proizvede kvalitet. Kad je tako, onda – koliko je zaista građana rešilo da se, umesto da pretpraznično subotnje veče provede sa ukućanima ili da se provodi po okićenom gradu, odmetne u geganje u dugoj koloni ne bi li „onima gore“ poručilo da znaju da i od dobrog ima bolje, ali i da od lošeg postoji gore?

Ovi će i Srbiju isprazniti

Budimo objektivni. Bilo ih je između „daleko manje od očekivanog“ (što bi kazala izvesna Barbara Životić, nova zvezda gradske televizije) i pet miliona. Ovu cifru, koju istorija narodnih protesta i buna u Srbiji ne pamti, promovisao je predsednik Srbije porukom da „šetaju do mile volje, može pet miliona ljudi da se skupi, ali neću im ispuniti nijedan zahtev, nikada!“ Gledamo li politički obojene medijske procene s obzirom na to da profesionalne nemamo, na ulice je te večeri izašlo između nekoliko hiljada i 70.000 građana, s tim da njihov broj iz sedmice u sedmicu raste.

Tokom protesta su Čika Ljubina ulica, Trg republike, još minulog avgusta zagrađen zbog rekonstrukcije, kao i Ulica braće Jugovića neka vrsta vododelnice između dva Beograda. Jedan, dominantni, jeste u krcatoj Gradskoj kafani i na šetalištu Knez Mihailove ulice, u svom svetu i raspoloženju, dok malo daljim ulicama promiče pokoji prolaznik. Drugi je ovaj što se sliva ka Studentskom trgu. Tu ima i beba u kolicima, i ljudi u invalidskim kolicima, i tinejdžera, i penzionera, i pripadnika LGBT zajednice, i predstavnika Sindikata vojnih penzionera i invalida, i studenata, i parova, i onih koji su sami, i porodica, i grupa prijatelja, i kućnih ljubimaca… Profesionalnim kamerama i foto-aparatima broja nema, načičkani su i po krovovima.

Kamion – pokretna bina okružen je kao davne 1993. kada, usred izopštenja iz svetske zajednice, ispred tadašnjeg „C-marketa“ stignu hleb, zejtin ili mleko. Snažan razglas kroz noć raznosi reči Srđana Škora, novinara i bivšeg člana Pokreta slobodnih građana, uz doboše nakon gotovo svake rečenice.

„Dobro veče, probuđeni narode, dobro veče Beograde!“, krenuo je Škoro. „Svi smo svedoci da je ovde bilo raznih vlasti, ali ovolikih lažova i ovolikih lopova nikada nije bilo! To ne samo da ne pamti Srbija, to svet ne pamti! Nekada su zarđalim kašikama crtali granice ovog naroda, iza njih su ostala groblja, zločini, pustoš, sramota za ovaj narod! Sada hoće i Srbiju da isprazne, jer tamo gde su oni branili Srbe, tamo Srba više nema, nigde! Ni u krajinama, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori, neće ih biti uskoro ni na Kosovu, a neće ih biti ni u Srbiji! To ne smemo da dozvolimo! Aleksandre Vučiću, obećao si da ćeš saslušati ovaj narod! Ovaj te je narod pozvao da dođeš ovde… Vučić se nije pojavio jer je kukavica i svi to znamo! Za šest godina nije smogao hrabrosti da se pojavi u TV duelu nikome ko misli drugačije i neće se nikad ni pojaviti… Uskoro će doći vreme kada će taj Vučić ovaj narod moliti za milost, vrlo brzo će doći to vreme, ali milosti za njega i njegove kabadahije neće biti. Srećna vam Nova godina bez Vučića! To je moguće jer je počelo!“

Uz povike „Tako je“ ili „Ua“, zavisi od toga šta se čulo, duvanje u pištaljke koje se ponovo prodaju, sada po ceni od 100 dinara za komad, građani reaguju. Među njima nema političara udruženih u Savez za Srbiju. Niko od njih se ne laća mikrofona, kako je negde objašnjeno ovih dana, zato što su ovo čiste, suve, destilisane građanske demonstracije protiv vlasti, lišene politike, premda su okupljanja formalno krenula nakon prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu 23. novembra.

Gde je onaj svet, kog pomenusmo uz 1993. godinu? O njemu je tokom protesta, kada je kolona bila kod RTS-a, u izjavi za jednu hrvatsku televiziju svoje rekao Branislav Trifunović, glumac, producent i konferansije na ovom skupu. „Smeta nam licemerje Evropske unije koja ćuti na sve ovo što se dešava, zarad nekih drugih kombinacija koje ima“, kaže Trifunović. A na pitanje hoće li demonstranti tražiti pomoć evropskih institucija, uzvraća: „Mi glasno govorimo, a oni ćute. To je dovoljno za nas. Ja mislim da mi tu nemamo ni sa njima šta da razgovaramo. Oni ćute i trpe. Da se ovo dešava u nekoj zemlji Evropske unije, bilo bi svašta, ali ovde se ne dešava. Godinama se ćuti o tome i ja ih pitam – zašto? Ako oni neće ništa da urade, mi ćemo.“

Kad je gusto – Simo Spasić

Kolona je prošla pored zgrade koja je nekada bila u vlasništvu lista „Politika“, gde su gotovo sva svetla pogašena i nigde ni traga onom blještavilu i novinarskom mravinjaku u kome se pripremalo sutrašnje beogradsko izdanje. Dalje, kroz Svetogorsku, kraj skulpture Kralja Ibija kog je u „Ateljeu 212“ dočaravao Zoran Radmilović („Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu, pa kako padne…“). Potom, uz davno zatvorenu „Srpsku kafanu“ s kojom je nestalo sve ono što je krajem 19. veka značila i kafana „Dardaneli“, kao stecište intelektualnog Beograda. Prošlo se, a da niko nije registrovao, i onkraj puste terase one bake koja je davnih godina bila maskota nekih protesta dok je stajala i mahala nadirućoj reci ljudi.

Skandiranje „Izađite napolje“ ostalo je bez odjeka.

Ispred zdanja RTS-a, gde je Trifunović davao onu izjavu, razvučen višemetarski žuti transparent sa plavim napisom „DOS-ovski režim potpisao smrtnu presudu kidnapovanju, 2001‒2002. godine iz zatvora oslobodio 2.018 Albanaca“. Neko nešto govori preko mikrofona, ne može se razabrati ni reč, uzalud mu i zvučnici. Anulira ga sveopšta buka sa zvučnika onog pokretnog kamiona i kombija koji mu je prethodnica. Prema portalu „Srbin Info“, to je Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, pokušao da izazove incident.

Utom, na platou kod Dečjeg kulturnog centra, levo od govornika, mrak sinhrono rasteruju dve „navijačke“ baklje. Osvetljavaju dotad neupadljive mlade ljude koji stoje, ćute, gledaju ozbiljnih lica, ne pomeraju se, reklo bi se da ni ne trepću, nit romore, nit govore. Nepomični kao karijatide, svi u tamno obučeni. Nastaje pometnja. Umesto najavljenih pet minuta najveće moguće buke koju će u RTS-u morati da čuju, organizatori protesta, uz dozu nervoze, požuruju demonstrante da produže, da se ne zadržavaju. Bespogovorno ih sluša čelo kolone, gde su devojka, žena i mladić u invalidskim kolicima, koja guraju njihovi valjda bližnji.

Na novogodišnjim girlandama razvučenim popreko Ulice kneza Miloša pod konac su i dekorativni satovi, svi do jednog pokazuju pet do dvanaest. Kamion određuje tempo kretanja, kolona i dalje mili, sada kraj kuće u kojoj je živeo i radio Jovan Jovanović Zmaj, upamćen i po stihovima „Čujte vi ozgora/oko carskih dvora/ne govor’te vi narodu: ‘Ova ti je zemlja mati!’ – On to mora osećati“. A preko puta, dom Ive Andrića u kome je, možda, zapisao i ovo: „Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“

Kulminiralo je kod „Beograđanke“ samo zato što je u tom trenutku i u toj zgradi Aleksandar Vučić davao intervju Ivani Vučićević, direktorki „Studija B“. Ovde nisu, kao kod RTS-a, puštani snimci odabranih Vučićevih izjava (npr. „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!“, „Neću da budem predsednik Srbije“, „Lagali smo sebe da su nam plate male, a imamo približno 500 evra!“). Naprotiv. Sa zvučnika se najpre orila montaža „Barbara, pevajući bot“, sa refrenom „Linč, silovanje, nasilje“, da bi usledio poziv: „Vučiću počinje intervju za dva minuta, urlajmo, vrištimo, naterajmo ga da izađe da nauči da sabira kad već ume da oduzima!“

Talasanje u zemlji meda i mleka

Za to vreme bezbrižni i staloženi Vučić konstatuje da deset godina nije bio u tom studiju, ironično besedi da je imao veličanstven doček kada je ulazio u „Studio B“ i da će uvek javljati gde će se nalaziti ne bi li mogli da ga dočekuju. Ali potom Vučićevićki i gledaocima potanko objašnjava da na protestu „ima mnogo pristojnih ljudi, posebno moje generacije i starijih, od 40 do 60 godina, i oni zaslužuju našu veću pažnju, naš racionalan odnos i da vidimo šta je to u čemu smo sve pogrešili i šta je to što bismo morali da uradimo bolje“. Prema Vučiću, „najveći deo penzionera je dobro razumeo šta se u Srbiji zbiva“. Sve njih, prema tome, on ne bi „stavio u isti koš sa takvim narko-dilerom Nikolom Sandulovićem, niti sa ovim lopovima Đilasom, Jeremićem, Obradovićem i ostalima“.

Istovremeno na ulici grmi „Beogradski sindikat“ iz 2006: „Oni su sistem, instrukcija/dogma, korupcija, teror institucija/ represija ubija!/ Mafija, murija, država, hajdučija/kadija, sudija, a mi smo revolucija – to nije naša Srbija.“ I obznanjuje se lepa vest, a to je da je kraj kolone u tom trenutku kod RTS-a. Nastavlja se ka Slaviji da bi se popunio trg, što uprkos pozivima ne polazi za rukom sasvim, a u međuvremenu se u Mitićevoj rupi, gde je Dafina Milanović devedesetih godina ostavila 1.500 maraka u temelj za svoju nepodignutu banku, u parkiću igraju neki klinci. Spomenik Dimitriju Tucoviću, po kome je trg nosio ime od 1947, nevidljiv je u svakom smislu.

Oko fontane koja više ne peva, na ushićenje ne samo okolnih stanara, okupljenima su rezimirani njihovi zahtevi vlastima: novi, da bude smenjen „Nebojša Stefanović, najveći lopov u MUP-u, jer umesto da broji nerešena ubistva broji nas, svoje građane“, da Savez za Srbiju dobije pet minuta na RTS-u i jednako izveštavanje u informativnom programu, da se otkriju nalogodavci i izvršioci ubistva Olivera Ivanovića, da se razreše pokušaji ubistva Borka Stefanovića i novinara Milana Jovanovića.

Skup je završen, ljudi se razilaze, do svake naredne subote. Kasnije o ovim protestima „Dojče vele“ piše, pod naslovom „Talasanje u Vučićevoj zemlji meda i mleka“, da vanredni izbori deluju kao neminovnost zbog nezadovoljstva građana koje je preliveno na ulice, a da su izbori u Srbiji „idealna prilika da se ionako varvarska propaganda pojača za još koji stepen, da se nekažnjeno premlati pokoji opozicioni aktivista za nauk ostalima i da se sopstvenim biračima ponudi isprazan osećaj pobede nad nekim i nečim“. Iz Berlina, odakle je naš predsednik koliko do juče potcrtavao ukazanu mu pažnju i poštovanje.

Avatar

Nikola Stankovic

1
Leave a Reply

avatar
2500
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Tanja Recent comment authors
  Subscribe  
newest oldest
Notify of
Tanja
Guest
Tanja

Ceo tekst evo procitala u stampanom izdanju „Beogradskog glasa“ i evo dela pri kraju“Oko fontane koja vise ne peva…okupljenima su rezimirani njihovi zahtevi vlastima:“…da Savez za Srbiju dobije 5 minuta na RTS-u i jednako izvestavanje u informativnom programu…“Da li to samo Savez za Srbiju treba da dobije minutazu na RTS-u?Sta je sa drugim opozicionim ciniocima na politickoj sceni?Samo da iznesem svoje zapazanje sa ovih protesta-znaci moje okruzenje-na ulici smo uglavnom mi koji smo u principu za“da ovi odu a da se oni ne vrate“(tu ne mislim da su svi ljudi koji su se bavili politikom do 2012. godine obavezno uprljani).Ovi drugi uglavnom iz udobne fotelje svoga doma hejtuju Vucica.I tako iz subote u subotu

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas