Kolumna

Zlatno doba za starlete i statiste

Uvodna reč glavnog urednika

Piše: Milan Bečejić

Beogradski glas – Predlog (i izbor) izvesnog Marija Spasića za člana UO RTS-a, dipl. komunikologa nepoznatog akademskog porekla iz Trstenika, novi je naprednjački šamar normalnoj i pristojnoj Srbiji. Ovaj genijalni predlog stiže iz REM-a, jedne u nizu imperatorovih busija, odakle se upokojavaju oni koji se opiru jednoumlju.

I više nije ništa čudno ni šokantno: starleta na mestu PR menadžera Narodnog pozorišta u Beogradu, devojka za laku noć iz Gubin Dola na mestu predsednice jedne od centralnih beogradskih opština (umalo gradonačelnica); plavojka koja je izbačena iz nekog rijalitija na čelu, ni manje ni više, Teslinog muzeja; ergela golobutinaških, napućenih rojki u Ministarstvu spoljnih poslova… Da ne pominjem petparačku, još tragičniju „kadrovsku politiku“ po gradovima Srbije. Da ne pominjem bulumentu statista, poput pomenutog Spasića, u zemlji s gomilom epizodista – redom od premijerke i ministara do najbližih kraljevih seiza.

Seća li iko kraljevog obećanja uoči osvajanja vlasti kako će stručni, nestranački ljudi voditi državu?!

Zanimljivo je da ovo guranje neobrazovanog polusveta dominira u sferi kulture, garnirano medijskim bitangama koje opstaju prodajući veru za večeru. To su oblasti na koje je normalan, misleći deo Srbije posebno osetljiv i na šta prvo i burno reaguje.

A kralj, mizantropski uživa posmatrajući ih kako pizde u nemoćnom besu. I likuje, gurajući im prste sve dublje u oba oka, pa ih još i uvrće. Ovo ruganje onima koje Luj XIV iz svoje destruktivne frustriranosti vidi kao elitu samo nagoveštava dubinu neizlečivo bolesne sujete i trajne osujećenosti da se domogne tih krugova. Impotencija generiše prepotenciju, tako tipično za diktatore kroz istoriju.

Otuda nije preveliko čudo što se zabava proglašava kulturom, a kultura (p)ostaje predmet interesovanja i bavljenja manjine koja se samim tim proglašava elitom, a jaz nerazumevanja, podozrenje i mržnje jednih prema drugima postaje dominantna slika odnosa kojim politika (ili jedan čovek) vešto upravlja u svoju korist. Pa se jedni zgražaju što nema novca za kulturu jer oni koji drže novac nemaju kulture, a ovi drugi, iždžikljali iz kraljevih saksija, inadžijski prkose onim prvima. I svi se lepo zamajavaju na kraljevu radost.

A on nam mudro saopštava porukom širokog spektra (manimo se kosovskog formata): „Najbolje da svi izgubimo mnogo, da bismo svi nešto dobili. Sve drugo je katastrofa“!!!

Lutrijsko pitanje: ko se nada lepšoj budućnosti?

 

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 09. 01. 2019.

Naslovna za sredu 09. 01. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas