Kolumna

Zatvor

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Nije ovo medicinska rubrika, pa je sasvim jasno o čemu ćemo u nastavku… Najnovija beogradska turistička znamenitost, Centralni zatvor sa Slobom unutra, ozbiljno je pretio da ugrozi primat prethodno situiranih – ruševina duž „Garavog sokaka“. Najzanimljivije je da su i stare i nova znamenitost, sticajem okolnosti, prirodnog talenta i velikog destruktivnog truda, tesno vezane za život i rad jedne te iste ličnosti. I onda napravimo komercijalni gaf i glavnu znamenitost – izvezemo…

Nas, dakle, zanima kakav je istorijski put Beograd imao da pređe kako bi mu se zatvori razvili u krunsku instituciju, čije će slike krasiti servise svih vodećih njuz agencija.

Dakle, zanat, ili veština, zatvaranja i prevaspitavanja je u ovom gradu prvo razvijana stihijno. Ljudi su se neorganizovano i nehigijenski pritvarali po podrumima raznih gradskih kula, bilo ih je čak i po Rimskom bunaru, a malo reda su uveli tek Turci. Kod njih se znalo za protokol i hijerarhiju, pa je polusvet, tj. hrišćani, zatvaran po poplavljenim tamnicama uz Savu. Ako im nije sledovao kolac, sigurno bi ih dokrajčivao reumatizam. Za uglednije „goste“ je Beogradska tvrđava u tursko vreme imala bolji smeštaj – kazamate pokraj unutrašnje Vidin kapije (tamo gde je sada parking za autobuse). Putopisi opisuju zarobljene libanske Druze kako se, na ćilimima i travi, sunčaju na revelinu pokraj svojih ćelija. Isti putopisi, još, tvrde da je za Beograđane bila posebna čast ako ih na kolac nataknu na bedemima Stambol kapije – kao da se još tada znalo da će to mesto biti u centru, nazvano još i Trgom slobode.

Kada su Srbi „oslobodili“ grad od prethodnih vlasnika, ceo haos je morao još jednom da se proradi da ne bi ispalo da su pošli od gotovih turskih rešenja. Tako je Toma Vučić Perišić na tadašnjoj periferiji iskoristio jednu rupu iz koje je do tada vađena ilovača za ćerpič, pa je u njoj držao svoje sužnje. Mesto se popularno zvalo „Vračarska rupa“, što je sušta suprotnost današnjem stambenom imidžu ovog kraja grada. Kada se stiglo i do osnivanja Društva za ulepšavanje Vračara, Turci su već bili oslobodili prostor u tvrđavi, pa su „pitomci“ spavali u građevinama koje su bile pozicionirane zapadno od Dizdareve kule, današnje Opservatorije. Preko dana i inače nisu bili tu, već su, veselo zveckajući okovima, po gradu obavljali komunalne poslove. Tek uveče su dobijali kuvanu hranu.

Na zatvorsku „cuisine“ spadali su razni, pa i politički protivnici. Tada još nisu bili u upotrebi crni džipovi, crni BMW-i i crne čarape, da ne kažem balaklave, na glavama, pa očevici opisuju kako saradnika tek abdiciralog knjaza Miloša Jovana Mićića kroz Beograd, do ćelije, sprovode vezanog, na volovskim kolima. Uz kola se našao Toma Vučić Perišić, koji je, u nedostatku medija, svojeglasno okupljenim građanima sugerisao: „Pljujte ga! Pljujte!“

Beograđani nisu. Oduvek su bili gospoda. Čak i prema provincijskim hajducima.

(„Čekajući Spasovdan“, 2005)

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 18. 07. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas