Beogradski glas
Kolumna

Za Beograd…

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Genius Loci Beogradensis, Duh Mesta Beogradskog, sedeo je na svom uobičajenom mestu, špicu revelina ispod samog „Vesnika pobede“, odsutno gledao u Savu i klatio nogama. Izgledao je krajnje spokojno. Najavio sam mu se još izdaleka:

– Gde si, bre, Genije, dugo se nisi mogao videti?!

– Gde si ti, Beograđanine?! Galamiš, galamiš…

– Eto, došetao sam… Što, da te nisam uplašio?

– Ma, kakvi! Lupom u šerpe, pištaljkama i galamom se isteruju samo zli duhovi. Ja sam dobar, domaći; iz takta me isteruju primitivne misli, a ne zvuci!

– Neki su mi čak i na šetnji zamerili!

– Znaš šta? Ja ovde sedim vekovima i svega sam se nagledao. Početkom ovog milenijuma došao je do Beograda prvi talas krstaša. Držali su Beograđanima slovo o tome kako treba da žive i u šta treba da veruju, istovremeno ih bezočno pljačkajući. Građani su, pristojno, prvo ćutali i slušali, a onda su se sakupili i krstaše spalili… Dakle, posle toga meni svako drugo ponašanje izgleda ljubazno.

– Pa jeste! Drže se Beograđani obraza…

– Naročito kada ih šamaraju!

– Opet si ti dvosmislen!

– Šta misliš, da li je dvosmisleno – besmisleno ili je samo racionalno? Štedi na rečima i reakcijama… Naravno, najudobnije je sedeti sa strane i cinično komentarisati. Sve dok ne primetiš da se podsmevaš sopstvenom životu!

– Znaš šta, mi smo istorijski značajan narod, a zna se da je inercija upravno proporcionalna veličini…

– Ja, Genius Loci, svedok cele istorije ovog grebena, jedino znam da pojedinac s manijom veličine maltretira bližnje, dok narod s manijom veličine maltretira sam sebe!

– Uh, daleko smo otišli. Hajde da se prebacimo na trivijalnije razgovore! Recimo, o vremenu…

– Može! Godina je počela snegom…

– Da, težak je sneg u gradu!

– Težak sneg traži da se s njim postupa kao i s teškim ljudima: da se hoda na prstima i pazi na svaki korak.

– Misliš na padove?

– I težak sneg i teški ljudi padaju onda kada se steknu uslovi. Padajući prouzrokuju mnogo teškoća, često i povreda, ali se sve to, ipak, iz nedokučivih razloga zove zimskim radostima.

– Verovatno zbog mladih?!

– Možda! Pošto sneg u gradu naginje brzom topljenju, oni uvećavaju verovatnoću susreta teških ljudi i teškog snega pravljenjem klizavice. Ako teški ljudi izađu na klizavicu prkosno i energično, čvrsto stupajući, pašće. Ako prihvate igru i otklizaju, ostaće na nogama.

– Znači, treba biti taktičan…

– Sneg, ma kako težak bio, pada meko i nežno. Tek na tlu napravi probleme. S teškim ljudima je obrnuto: padaju uz veliku buku, psujući i povlačeći ostale. Tek na zemlji postaju nežni i bespomoćni, pružajući svima ruku.

– Sve se to odnosi na grad. Pretpostavljam da se u selo ne razumeš?

– Sneg na selu traje duže. Zato se tamo nerado izlazi napolje. Izuzetak su zverke. Njima je svejedno da li ostavljaju trag; i ovako, i onako – svi znaju za njih.

Pozdravio sam se sa Geniusom. Vidi se razlog zašto je baš on od Svevišnjeg zadužio Beograd: postavio se na ćošak, pa priča, priča, priča…

(„Čekajući Spasovdan“, 2005)

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas