Beogradski glas
Kolumna

Srbija – raj sirotinje

Beogradski glas

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Beogradski glas – „Srbija – raj sirotinje“ naslov je knjige engleskog novinara Herberta Vivijena, nastale nakon njegovog boravka u Beogradu 1896. godine. Specijalni dopisnik „Morning presa“ i „Dejli ekspresa“, Herbert je oličenje stranog dopisnika kakav nam je i danas potreban – on se ovde apsolutno dobro osećao, pa je to svoje raspoloženje izražavao tako što je sve viđeno u Srbiji opisivao uz veliku naklonost. To se već vidi i iz naslova putopisa, jer je život u oskudici i na repu Evrope svrstavao u nešto jako romantično. Vrhunac je opis šetnje Kalemegdanom:

Nađete se na širokom prostoru za parade. Sa leve strane su kafane za vojnike i mirisavi vrtovi, gde bodri zatvorenici zveckaju svojim lakim okovima dok zalivaju travnjake.“

Eh, da nam se sada nađe neki takav, pa da nas ne opisuju kao „rogate i zubate“, već suptilnije. Recimo, da podnevna impresija sa beogradskih ulica bude: … a živopisni grozdovi razdraganih, neustrašivih Beograđana lepršaju na vratima autobusa, dragocenih oldtajmera sačuvanih nesebičnim zalaganjem vlasti! Ili politička hronika: … Srbi su duboko, sudbinski, vezani za svoju vlast, tako da više puta dnevno zapadaju u vrlo emotivna duševna stanja, prisećajući se čak i čitave familije vodećih političara!

Međutim, retko nas snađe sreća poput Vivijena ili, recimo, Gustava Raša, koji je Beograd nazvao „Svetionik istoka“. Mnogo su nam češći gosti koji nas vide gore čak i od one predstave koju o nama samima zadobijamo u časovima depresije.

Takav je bio i Žozef Renak, francuski političar i publicista, koji je ovim krajevima putovao sedamdesetih godina prošlog veka, opisavši potom utiske u knjizi „Putovanje na istok“. Žiteljima današnjeg Zemuna, ponosnim na baroknu istoriju i specifičnu kulturu svoga mesta, preporučujemo da preskoče opis koji sledi:

Vi znate da ja nisam od onih romantičara koji bedu krste poetičnim imenom čim ona nije francuska. Reći ću vam dakle bez okolišanja da nema gore selendre od Zemuna. Stanovništvo u ritama, ružno, poročna izgleda, odvratna mešavina onoga što je najlenje u Mađarskoj, najneotesanije u Nemačkoj, najprljavije u Sremu, najpokvarenije u getu; kršni momci zločinačka izgleda, starci u ranama, naga deca, polunage žene, gadni psi, i sve to gmiže, dreči, viče, urla, svađa se, valja po prašini, nasrće na mene, nudi mi usluge, hoće da mi ponese neko šal, neko suncobran, neko ručnu torbu, grdeći me što uporno odbijam njihovu pomoć… Sam grad je – ono što sam od njega video – u savršenom skladu sa stanovništvom: ništa bednije od toga! Ukrcao sam se na brzu ruku, i sa kakvim sam zadovoljstvom posmatrao, u pravcu Beograda, beli grad…“

Ali to da je „sreća lepa samo dok se čeka“ otkriveno je još pre poezije Desanke Maksimović. Zato Renak nije bio ništa nežniji ni prema Beogradu:

Knežev konak je velika seljačka kuća koju je sagradio neki prozaičan bakalin. Crkve ne zaostaju mnogo za njim. Kalemegdan, uprkos svom istorijskom i čudnom imenu, nije ništa drugo do običan skver jedva uočljiv. Popeo sam se u tvrđavu, prešao preko njenih zidina sa zupčastim starim bedemima od opeke, prošao njenim veličanstvenim dvorištima obraslim u travu, otišao na terasu koja se nadnela nad rekom. Oh, kako se Zemun, tamo, veličanstveno blistao na suncu!“

U Renakovom putovanju na istok ovaj naš kraj je, očigledno, predstavljao granicu Evrope i prvi susret s istočnjačkim fatamorganama. Okrivljavao je sebe zbog površnog podleganja njihovim čarima, ne znajući da ni lokalno stanovništva nije ništa više imuno na različite fatamorgane. U stvari, posebno je osetljivo na one političke, verbalno dočarane…

Kad smo već kod Srba i politike – zanimljiva je Renakova primedba koja se, uz razumljive istorijske varijacije, odnosi na vekovno raspoloženje ovdašnjeg naroda:

Ovi jadni Srbi su kivni na ceo svet: na Austrijance koji ih ugrožavaju u Bosni; na Ruse koji ih podržavaju preko Bugarske; na Turke koji su ih tukli; na diplomate Berlinskog kongresa koji su im priredili osrednji doček, a naročito na sebe same zbog toga što su nesmotreno potpalili bure baruta.“

Gde nas nađe! I to pre 120 godina! I još nam laska da smo potpaljivači, a mi u uverenju da vekovima velikima služimo samo za potpalu!

Ceo tekst pročitajte u PDF izdanju na strani 11.

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 08. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas