Kolumna

O saobraćajnoj relativnosti

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Stajao sam i posmatrao kako na stanicu pristižu gradski autobusi – prvi, drugi…peti…deseti… Svi različiti, bez ikakve šanse da neki od njih nađe sebi par! Osuđeni da na beogradskim ulicama izumru usamljeni, poput retke ptice Dodo. A onda, umesto sažaljenja, strašna misao: mi smo opet zamorčići u užasnom eksperimentu! Nije bilo dovoljno što su na nama testirali egzotične vrste bombi i neobične metode za odlaganje atomskog otpada – sada isprobavamo i sve moguće vrste gradskih autobusa!

Već čujem ono: “Poklonu se u zube ne gleda”. Mislimo da smo mangupi što smo, »na lepe oči«, obezbedili par polovnih autobusa. U stvari, Rusi su mnogo veći igrači od nas! Recimo, Moskovljani su svojevremeno raspisali međunarodni konkurs za tipsko policijsko vozilo. Grad sa deset milona stanovnika je ozbiljna mušterija, pa ni jednoj firmi, a mnogo ih je u svetu koje proizvode razne automobile, nije bilo mrsko da pošalje nekoliko primeraka na probu… Ništa pomoć – samo ozbiljno testiranje! Vozni park Moskovske policije je i bukvalno procvetao – samo još »Rols-Rojs« nije viđen! Nema veze što su se policajci međusobno tukli oko toga da li će se voziti u “kadilaku” i “hjundaiu”; oduvek su najbolja kola – nova kola!

Bez obzira na sve, u suštini beogradskog saobraćajnog problema je – čista sujeta. Uobražavamo da živimo u savremenoj metropoli, za koju je normalno da stambena naselja razbacuje u krugu od pedesetak kilometara. A onda nas, nakon sreće zbog useljenja u novi stan, u ružnu stvarnost vrati već prvi polazak na posao. U stvari, živimo u gradu čija saobraćajna struktura potiče s početka pretprošlog veka. Njenim mogućnostima mnogo su bliže čeze i volovske zaprege, nego motorna vozila.

A zaprežnim vozilima pripada i odgovarajući ritam života. Uvek se setim zapisa Sretena L. Popovića u kome opisuje putovanje od Beograda do Kragujevca, leta Gospodnjeg 1834. Dakle, pošlo se iz Beograda, što je tada podrazumevalo deo grada u Sava-ma’ali, ispod Saborne crkve. Putovalo se na volovskim kolima, pa je prvo noćenje bilo – pogodite gde? Na Terazijama! Zanoćili su u salani, topionici ovčijeg sala, nekog Marka Buljubaše. Drugog dana stigli su mnogo dalje – do Rakovičke mehane, podno Avale. Tu je sada Rade, moj automehaničar, jer po Marfijevom zakonu automehaničari uvek žive na suprotnom kraju grada od vlasnika vozila. Trećeg dana ovog opasnog putovanja, putnici su zašli duboko u podavalske šume i doprli do – Ripnja, čak tamo gde je pre Drugog rata, zbog oštrog jezika, kao učiteljica iz Beograda bila prognana moja baba Zagorka. Četvrto noćenje bilo je u Ralji, otprilike na mestu gde i sada stoje putnici, psujući gradski autobus što ne ide češće. Peto spavanje u Sopotu, beogradskoj opštini koja s gradom ima veze samo po velikoj želji da to bude. Šesto je bilo u Koraćici, koja tada još nije imala Batu Živojinovića, pa je bila poznata samo kao okupljalište svinjarskih trgovaca. Sedmo noćenje u Belosavcima, osmo u Čumiću, a deveto u Sušici, danas čuvenoj po višnjama i Peri, jedinom dopisniku Informativnog programa TV Beograd koji je uspeo da preživi sve glavne urednike. Dok dlanom o dlan – eto putnika u Kragujevcu, nakon samo deset dana! Tu trasu bi danas, asfaltom, odnosno arheološkim ostacima nekadašnjeg asfalta na šumadijskoj magistrali, nekakav Abebe Bikila pretrčao za pet-šest sati.

Ali, da ne mešamo propalu državu i saobraćaj, pa da se okrenemo lokalno – saobraćajnim problemima Beograda. Ako su već prilike takve da zavisimo od saobraćajno – humanitarne pomoći, hajde da se pokažemo igračima kao što su braća Rusi, pa da pucamo na veliko! Dokle, bre, ti polovni autobusi? Zašto nam neko ne bi poklonio i izraubovanu metro-liniju? Metro je mera uređenog grada, a i mi smo kvalifikovani – rupe smo već napravili!

(Čekajući Spasovdan, 2005)

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas