Kolumna Politika

Neka bude što biti ne može

Piše: Vladan Petrov

Beogradski glas – Pre nekoliko dana, 29. novembra, studenti Pravnog fakulteta u Beogradu organizovali su tribinu „Kosovo između prava i politike“. Tom prilikom govorio sam im kako vidim ulogu pravne nauke u rešavanju kosmetskog pitanja. Pravna nauka mogla bi da pomogne politici u odgovoru na dva pitanja. Prvo, da li je kosmetsko pitanje sastavni deo modernog ustavnog identiteta Srbije? Drugo, kako do modela koji bi uredio pravni status sui generis Kosova i Metohije?

Odgovor na prvo pitanje nalazi se između dve krajnosti – jedne, da je to nepromenjivo suštastvo nacionalnog političkog bića i druge, da se treba konačno osloboditi ispraznih mitova i legendi. Pozivanje na KiM kao duhovnu postojbinu moderne srpske državnosti ne treba obezvređivati, ali ta duhovna veza mora imati primereno mesto u ustavnom identitetu Srbije. Ona može opstati jedino kontinuitetom prisustva države Srbije na KiM – ekonomskom, kulturno-obrazovnom, političkom i, bez sumnje, pravnom. Ovaj poslednji je za mnoge fiktivan, a naročito za one koji realnost vide samo kao trenutnu datost. Doista, pitanje je o kakvom pravnom delovanju može da se govori kada je na KiM ustavno pravo Srbije suspendovano i kada na toj teritoriji dejstvuje pravni poredak koji naš ustav ne poznaje. Reč je o pravnom delovanju koje je moguće ako se ustav shvati kao proces. U tom procesu, današnja Srbija ne sme dati ono što nema pravo da dâ – ne sme se odreći dela svoje teritorije i izvora svog duhovnog i političkog bića, ne samo zbog sebe i sopstvenog dostojanstva već i zbog Evrope i njenog dostojanstva.  

Ako je vladavina prava evropska pravna vrednost, kako država na putu evropskih integracija može da teži vladavini prava ako prihvata ili priznaje „državu“ zasnovanu na nepravu i negaciji svih osnovnih pravno-civilizacijskih tekovina? Ako i zanemarimo kako je nastala, pogledajmo način na koji ta kvazidržava funkcioniše. Nema pravne sigurnosti ni pravne jednakosti, nema jednake sudske zaštite svih građana, a ljudska prava nealbanskog stanovništva krše se beskrupulozno i na svakom koraku. Ako za preambulu srpskog ustava tvrdimo da je pravna fikcija, šta je tek onda „država“ Kosovo? Neprihvatanje pravnog poretka suverenog Kosova nije odbacivanje realnosti, nego je njegovo prihvatanje odustajanje od osnovne vrednosti evropskog pravnog identiteta – vladavine prava. Poštovanje teritorijalnog integriteta i nepovredivost granica država jesu temeljna načela međunarodnopravnog poretka, sadržana i u Povelji UN i u Helsinškom završnom aktu. Srbija bi pogazila taj poredak ako bi prihvatila ili priznala nezavisnost takve države.

Dakle, Srbija odbranom KiM najmanje brani deo svoje državne teritorije, pa čak i sebe samu. Srbija brani univerzalne principe i vrednosti na kojima počiva moderna pravna država, koje su izražene u francuskoj Deklaraciji prava čoveka i građanina iz 1789. i drugim dokumentima o ljudskim pravima, među kojima su na vrhu Povelja UN iz 1945. i Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. Kada nailazimo na prepreke u vidu nepoverenja, malodušnosti, intelektualne i svake druge malaksalosti, od naše strane, i nespremnost na dijalog, bahatost i upotrebu ogoljene sile, od strane nosilaca političke vlasti u kvazidržavi Kosovo, moramo uvek biti svesni na čijoj je strani pravo. A kad o pravu govorim, tu tek uzgred mislim na naše ustavno pravo i na međunarodno pravo, koji se nažalost nisu bogzna koliko pokazali. Tu na prvom mestu mislim na prirodno pravo, ono koje je „zasnovano na autoritetu razvijenog razuma i zajedničke umnosti“ (Slobodan Perović). Sa tog se nepresušnog izvora – koji je poveren na „čuvanje“ Ujedinjenim nacijama, a ne Briselu i Vašingtonu – moramo napajati kad god nam se kaže da smo izgubili pravo ili da faktičko stanje treba prilagoditi pravnom; kad god nam se spočita da smo zarad mitova i legendi spremni da upropastimo budućnost naše rođene i još nerođene dece; kad god nam se ponavlja da je Kosovo odavno prodato i predato; kad god nas opomenu da budemo mirni, jer ćemo izgubiti Rašku oblast i Vojvodinu mnogo brže nego Kosovo; kad god malakšemo od pritisaka, pretnji i napada i kad god pomislimo da smo slabi, jer smo samo previše trpeljivi i tolerantni.

U tome se ogleda i zadatak srpske pravne nauke – da razvija svest o takvom pravnom utemeljenju naše borbe za Kosmet, koja će trajati. Onda se možemo posvetiti sopstvenom jačanju i razvijanju odnosa sa onim svetskim silama u usponu koje shvataju nadnacionalnu, opštu i univerzalnu dimenziju kosmetskog pitanja i to pitanje smatraju podjednako svojim, a mudrom i postojanom diplomatijom pokušavati da uverimo one sile koje nam, najblaže rečeno, nisu naklonjene da preispitaju svoj stav. „Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može“ (Njegoš).

(Autor je redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu)

 

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas