Beogradski glas
Kolumna

Čekajući Spasovdan: Svinjarije

Beogradski glas

Beogradski glas – Dobroćudna i inteligentna, svinja u Beogradu ima sasvim specifičan status: dok je živa, svi je se nešto gade, smeštaju je u najgore psovke i kriju po šupama i kadama; pokojna, postaje predmet najvećeg obožavanja, zauzimajući počasno mesto u domaćinstvu – snežno beli zamrzivač.

Iako nam se, u sivilu svakodnevice, u autobusu i na radnom mestu, često učini da odvajkad živimo sa svinjama, odnosno među svinjama, nije baš tako…

U srednjem veku se Srbi i svinje nisu baš previše mešali. Srbi su bili po gradovima, varošima i selima; a svinje su, srećne i pune dražesnih, crnih loknica, ni nalik na ove današnje, gotovo ćosave, boravile po šumama i gorama, tek tu i tamo ometane od putnika i pastirskih naroda, preostalih iz nekih ranijih istorijskih epoha Balkana. Izraz “svinje careve” nije se odnosio na dvorsku kamarilu, već na stada koja su čuvali carski svinjari, Vlasi.

Onda je Evropa dobila renesansu, a Srbi – Turke…

U rođenoj zemlji, Srbi su počeli da se osećaju neprijatno, poput “krmeta u Teheranu”, pa su se povukli u brda i šume, gde su zatekli starosedeoce – svinje. Pošto među njima i Turcima, zbog verskih razmimoilaženja, nije vladala ljubav, lako su sa Srbima našle zajednički jezik. Eto od čega potiče toliko prisustvo svinjarija u srpskom jeziku…

Međutim, Srbi su proigrali ukazano gostoprimstvo i ispali prave svinje – poput Asteriksa i Obeliksa su po šumama hvatali bezazlene životinje i naticali ih na kolac… Dakle – čista dvoličnost! Primenjivali su isti metod koji su toliko zamerali Turcima!

Nije bilo kraja nepravdi prema svinjama… Jedva je dočekano otvaranje spoljnotrgovinskih kanala da bi počelo proterivanje svinja u inostranstvo – postaju osnovni eksportni artikal, i tek u dvadesetom veku im je Milošević doakao izvozom akademaca. Tehnološke osnove srpske privrede još su tada postavljene – u međunarodnoj podeli rada zahvaćeno je područje na kojem je, s rukama u džepovima, samo trebalo zaći u šumu i pokupiti: svinje, koje su živele ekološki, same se hraneći žirom; vosak od pčela, koje su se za pašu same snalazile; šišarke ispod samorastućih četinara…

Danas, kada, zahvaljujući tako čvrstim istorijskim temeljima, u srpskoj izvoznoj strukturi takođe preovlađuju plodovi sakupljačke privrede (pečurke, borovnice, šumsko bilje…) treba odati dužnu poštu svinjama koje su se s ovog spiska izgubile. Naime, hrastovi su otišli u građu i patose, pa je, bez žira, bezbrižnom životu u prirodi došao kraj – svinje su morale na veštačku ishranu…. Naravno, potreba da im Srbi prinesu i odnesu desetkovala je njihov broj. Nesebično, poslednjim trzajima zamiruće divlje populacije, svinje su, pokazavši da nisu zlopamtila, još jednom darivale Srbe – njihov prvi nasledni knez bio je svinjarski trgovac.

Međutim, ništa se u ovom tužnom odnosu nije izmenilo – ni knez, ni narod, nisu pokazali očekivano poštovanje. Naprotiv – stideli su se bića koja su im pomagala u najtežim godinama…

Jedan od prvih dokumenata srpske uprave Beograda, iz 1839. godine, odnosi se na zabranu uvođenja i prodaje svinja u gradu. Ocenjeno je da je takvo ponašanje, i zbog Turaka, i zbog Srba, nepristojno, pa je za prodaju određeno mesto van varoši – Terazije. O svinjama koje su na prodaju u glavnom srpskom gradu, baš kao i o Terazijama kao mestu za to, moglo bi se još razglabati, ali je za pomenuti istorijski trenutak bitna snaga i važnost dokumenta – podpisali su ga, na najvišem nivou, ministar inostranih dela Avram Petronijević i “predsedatelj Soveta” Jevrem Obrenović. Dakle, odredba samo na prvi pogled ima marginalni, komunalni karakter, dok se, odmah ispod tog površinskog sloja, krije pravi značaj zavere za eliminaciju svinja iz srpskog javnog života. Treba znati i da je, pre zvaničnog akta, postojala usmena naredba Miloša Obrenovića da se svinjsko meso može unositi u grad samo krišom, uvijeno i zaštićeno od pogleda. Istovremeno su čak i intimni delovi ovaca, bestidno, pred očima celokupne javnosti, visili sa čengela na svakom drugom ćepenku Beograda.

I tako, dok je ovčetina imala ulogu javne vrline na srpskim trpezama; govedina na nju dolazila samo kada bi ostarelo grlo, nakon radnog veka, prošlo kroz pušnicu; teletina stizala samo iz Zemuna – dotle je svinjetina imala ulogu tajnog poroka… Proučavajući beogradske jelovnike s početka prošlog veka, naći ćemo je i u vidu slanine u pasulju, čorbe od suve slanine, kao prilog kuvanom kupusu, u vidu svečane pečenke i kao ćevap, kojim se završavao svaki bolji ručak.

Eto, Srbi su se u istoriji srpsko–svinjskih odnosa poneli svinjski, a svinje ljudski, a do pomirenja je, prvo tajnog, a zatim i javnog, došlo za trpezom. Avaj – i dalje je to odnos s neravnopravnim ulogama. Svinje su herojski, životom plaćajući, izvojevale svoj status u Beogradu, što se za one ljudske pandane, nepravedno okićene časnim svinjskim imenom, ne bi moglo reći.

Međutim, sve u istoriji dolazi na svoje mesto. Još se s patosom sećamo kako je dobar domaćin porodice ponosno, javno, u kuću unosio sindikalnu (sindiklanu?) polutku, pod zavidnim pogledima iz susedstva. Samo malo dalje iza nas su i situacije u kojima se zamrzivač oružjem osvajao a, bogami, i životom branio. Ko zna valja li to iskustvo zaboravljati; možda će još trebati?!

Piše: Aleksanadar Crkvenjakov

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!