Kolumna

Beograd, grad na groblju

Piše: Aleksandar Crkvenjakov („Čekajući Spasovdan“, 2005)

Beogradski glas – Beograđani su čudna sorta – sedamdesetih i osamdesetih, dok ih još nisu opterećivale vize i besparica, do detalja su proučili rimske katakombe, grobnice u Červeteriju i egipatske piramide; ali se zato na prste mogu izbrojati građani koji poznaju Tašmajdansku pećinu, lagume ispod Kosančićevog venca ili mesto hrama drevnog Mitrinog kulta ispod Beogradske tvrđave. Istina, nema takvih vodiča niti agencija koji bi ih tamo vodili, ali, da su se interesovali, možda bi se do sada neko i našao. Vrhunac uobičajene radoznalosti je poseta Rimskom bunaru, a i to više kao test uzajamnog poverenja bračnih partnera pred iskušenjima slobode i pedesetmetarskog ambisa.

Doduše, možda je stvar i u najobičnijoj prezasićenosti? Dok u inostranstvu treba biti organizovani turista da bi se video neki stari kostur, dotle je u Beogradu za takvo zadovoljstvo dovoljno samo malo začeprkati ispod uglja u podrumu, ili travnjaka u parku, pa ceo doživljaj nije nimalo atraktivan. Naravno, ovde se ne misli na savremene gradske ekscese, poput kostura u kontejneru, već baš na materijalne tragove beogradske prošlosti, za koje neupućeni tvrde da, s izuzetkom tvrđave, i ne postoje…

Još kako postoje! Sve što postoji u svetu imamo mi i u Beogradu! Ispod naših nogu upokojeni su: neznabošci, mnogobošci, hrišćani, muslimani, mojsijevci i svi oni ostali koje je u smrti razlikovao samo beleg iznad humke. Samo jedna, od mnogih, rimskih nekropola prostirala se od Trga republike pa do Dušanove, s jedne, i Bulevara, s druge strane; keltska nekropola na Karaburmi; ugarsko groblje ispod Pionirskog parka; tursko groblje od Malog Kalemegdana, preko Studentskog trga, pa sve do Batal-džamije – simboličnog toponima za prostor Skupštine koja se ne sastaje; staro srpsko groblje između Varoš kapije i Zelenog venca – na potezu Brankove i Kosmajske ulice…

U dve hiljade godina rasta svoga grada, Beograđani su prostor na kojem se u početku živelo i ratovalo prepustili parku, a preselili se na bivša groblja. U najboljem slučaju su, poput Tašmajdana, pretvarana u zelene površine, a najčešće – u građevinsko zemljište.

E sad, šta reći o gradu na tako čudnim temeljima? Da li je njihova krivica što u Beogradu ljudska sreća, a u krajnosti i ljudski život, imaju tako malu cenu? Nije bitno koji razlozi – patriotski, zdravstveni ili kriminalni – stoje u čitulji; bitno je da su Beograđani previše često žrtve ludih, nedoučenih, neodgovornih glava – političara, književnika, lekara, ekonomista, novinara…

Međutim, postoji i ona sreća u nesreći – Beograđani su, vekovima intimni sa smrću, naučili da iz celog rituala vezanog za nju izvuku i poneku korist. Mnogo se gladnih nahranilo po daćama, koje više podsećaju na paganske rituale no na hrišćanski obred; mnogo je talentovanih preživelo držeći posmrtna slova, u vreme dok je to još bio običaj, pred domom, radnim mestom, mestom gde se pokojnik družio i u kafani sedeo i mestom gde će biti sahranjen; mnogo je skulptora dobilo priliku da vežba; mnogo cvećara da proda; mnogo lopova da to preproda…

Ceo tekst pročitajte u PDF izdanju Beogradskog glasa!

 

 

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 24. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas