Forum

Monetarni udar Mlađana Dinkića

Piše: Vojin Biljić

Beogradski glas – „Nikada ranije nismo imali ovako malo vremena da uradimo ovako mnogo.“

Tim rečima se predsednik Ruzvelt obratio naciji povodom bombardovanja Perl Harbora od japanskih snaga. Nisam siguran da li bankarski kolonijalizam, koji trenutno predstavlja stvarnog vladara ne samo ove države već i života njenih građana, može da se poistoveti s japanskom invazijom, ali sigurno je da ovo stanje nadmoći nad narodom jedne naizgled suverene zemlje nije bilo moguće bez obučenih kamikaza. To su bili ljudi koji su svesno ili nesvesno razorili institucije države i omogućili stranim bankama da nesmetano otpočnu sa otimanjem imovine od građana i privrede.

Verovatno najpogubniji od njih bio je Mlađan Dinkić, jedan od osnivača nevladine organizacije G17, guverner NBJ, ministar finansija u Vladi Vojislava Koštunice, ministar privrede u DS-ovim vladama, pa ministar finansija i privrede u SNS-ovoj prvoj vladi. Istovremeno i frontmen muzičke grupe „Monetarni udar“. Mada su ugledni pojedinci Dinkića smatrali nedovoljno stručnim i moralnim za vršenje ovako ozbiljnih funkcija, teško da bi iko mogao da mu ospori sposobnost donošenja odluka i potpuno bezobzirnog suočavanja sa posledicama tih odluka.

Da li je Dinkićev avanturizam u oblasti finansijskog sistema bio ključna činjenica za stvaranje dominacije stranih banaka nad srpskom politikom, privredom i pravima građana, te da li su njegove odluke inspirisane paušalnošću, neznanjem ili ličnim interesima, manje je važno. Činjenica je da se s pravom može tvrditi da je Dinkić začetnik monetarne politike kolonizovanih koja poslušno prati bankarsku globalističku kolonijalnu politiku, koju levičari zovu neoliberalizam, i ideje stavljanja interesa banaka iznad zakona. I da tu ideju do danas niko nije doveo u pitanje.

Dokazi za krivični postupak

Na ovom mestu se nećemo baviti Dinkićevom ulogom u čuvenoj kiparskoj aferi niti ulogom u uništavanju četiri najveće domaće banke i njihovih poverilaca. Umesto toga, fokusiraćemo se na jedan drugi pogubni potez, a to je promocija kredita u CHF.

Preciznije rečeno, dovođenju u zabludu građana Srbije da su krediti u CHF ne samo zakoniti i povoljniji od drugih bankarskih proizvoda već i najsigurniji sa aspekta zaštite korisnika. Čini se da je u moru neistinitih poruka koje je ovaj političar poslao građanima ova bila najpogubnija i da je neopravdano ostala u senci čuvenog predizbornog obećanja o isplati od po 1.000 evra u slučaju pobede na izborima.

Reč je, naime, o čuvenoj konferenciji za novinare, održanoj u Beču u septembru 2005. godine, gde je Dinkić, u svojstvu ministra finansija, najavio najpovoljnije kredite koji će biti indeksirani u valuti CHF, odobravani na iznose od 10.000 do 100.000 evra i koje će osiguravati Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. U pitanju su bili krediti HVB banke, čiji je izvršni direktor Radoičić tom prilikom izjavio da će rata za kredit od 30.000 evra iznositi 169 evra. Ove epohalno skandalozne tvrdnje objavljene su na zvaničnoj internet stranici Ministarstva finansija i u trenutku pisanja ovog teksta još uvek su dostupne javnosti.

Šta nam govore izjave ministra Dinkića iz septembra 2005. godine? Da ministar u Vladi Republike Srbije reklamira HVB banku. Daleko od toga. Moguće je, pa čak i verovatno, da je Dinkiću to i bila namera. Ali posledice promocije jedne banke i nisu tako strašne. One obično nestaju u veoma kratkom roku. Ovde se desilo upravo suprotno. Pomenutom izjavom, koja bi u uređenim društvima predstavljala krunski dokaz u krivičnom postupku zbog zloupotrebe službenog položaja, ministar Dinkić je najavio da će građanima biti odobravani krediti u valuti EUR, ali indeksirani u CHF.

Ministar je znao ili je morao znati da je odlukom NBS, koja je tada bila na snazi, bila zabranjena trgovina izvedenim valutnim derivatima, kao što je valutni derivat CHF. Ministar je takođe morao znati da je Zakonom o deviznom poslovanju zabranjeno odobravanje kredita u stranoj valuti.

Ministar je morao znati da država ne sme biti garant trgovine derivatima, na bilo koji način, pa ni preko Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK). Konačno, ministar je morao znati da ovako pompezna najava povoljnih kredita koji se u izjavi izričito vezuju za valutu EUR, uzeta zajedno sa izjavom direktora Radoičića koji nedvosmisleno fiksira ratu od 169 evra za kredit od 30.000 evra, svim građanima šalje poruku da ugovaranje valute u CHF neće imati nikakav uticaj ni na njihovu ratu ni na njihov kredit, pošto su oni jasno i nedvosmisleno izraženi u valuti EUR.

Iz ovakve izjave ministra proizilazi da je poslao poruku svim institucijama da zakon neće važiti kad su u pitanju krediti u CHF, kao što je poslao poruku građanima da će imati privilegiju da dobiju najisplativije i najsigurnije kredite u CHF. I što je najgore, posledice Dinkićeve vaninstitucionalne akcije još uvek osećaju ne samo oni građani koje je direktno doveo u zabludu ministar već i gotovo svi koji su na bilo koji način vezani za bankarski sektor. Osim, naravno, banaka.
Ali reč je postala delo i krediti u CHF plasirani su građanima Srbije, a Nacionalna korporacija je počela svoj istorijski projekat. A on se u najkraćem sastojao u tome da država osigurava naplatu kredita bankama o trošku naših gađana.

Naplata kredita osigurana iz poreza!

To u praksi izgleda otprilike ovako: prosečan građanin Srbije, koji je poverovao ministru Dinkiću, uzme od banke kredit u CHF od 30.000 evra sa idejom da mu rata kredita bude onolika koliko je ministar obećao – 169 evra. Pritom, plati banci troškove osiguranja kredita. Desi se 2015. godina i skok CHF, kada se ispostavi da mu rata više nije 169 već 260 evra, a guvernerka Tabaković mu poruči da je morao da zna više od ministra finansija i da razume kako funkcioniše tržište izvedenih derivata.
Građanin više ne može da plaća ratu i banka mu proglasi kredit dospelim, kom prilikom mu proda stan po ceni dva puta manjoj od tržišne. Za ostatak duga banka pozove Nacionalnu korporaciju i u potpunosti se naplati, uključujući i onaj iznos premije koju je uzela od nesrećnog građanina i ukalkulisala u efektivnu kamatnu stopu. Država za ostatak novca juri nesrećnog građanina koji je izgubio stan i duguje državi, tj. svima nama još dve vrednosti stana.

Na stranu što bih i sam voleo da mi na ovaj način država garantuje punu naplatu potraživanja koje imam prema svojim dužnicima, a verujem da bi to volela i većina privrede ove zemlje, posebno oni što im sama država duguje ogromne sume novca. Na stranu i to što mi je malo nelogično da se iz poreza koje plaćam državi osigurava naplata kredita bankama, i to jedino i isključivo bankama i nikom više. Na stranu i to što ne mislim da je interes javnog poretka da strane banke ostvare što veći profit i da im država to finansira. Sve razumem, moć je moć, a vlast je vlast.

Jedino što neću razumeti jeste to kako je moguće da u situaciji kada su sudovi pravosnažno utvrdili da je većina odredaba iz ugovora o kreditu protivzakonita i ništava (npr. povećanje marže, troškovi obrade, raskid zbog neznatnog ispunjenja i sl.), država bankama našim novcem plaća profit koji se ostvaruje po tim protivzakonitim odredbama. Uz sve uvažavanje moći stranih banaka, poniznosti naše države i stručnosti Dinkića i guvernerke.

Zaključak je jasan. Nikada ranije nismo imali ovako malo vremena da uradimo ovako mnogo. Kao što je sve manje oblasti u kojima strane banke ne vrše direktnu kontrolu nad našim životima kroz razne nacionalne korporacije, notare, izvršitelje, hipoteke i druge zakonom propisane kriminalne aktivnosti, tako je i sve manje onoga što imaju da nam uzmu. Što pre moramo prekinuti sa finansiranjem sopstvenog ropstva. Dosta je bilo.

(Autor je advokat i narodni poslanik)

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas