Forum

Hodači na rukama i Uspravni grad

Piše: dr Miodrag Majić  

Beogradski glas – Najpre su, bez najave, počeli da hodaju na rukama. Oni nametljiviji i slobodniji prvi su krenuli da se šepure džadama po obodu grada Uspravnih. Njihova razmetljivost isprva je samo privlačila pažnju lokalnih pandura, i tek ponekog dokonog prolaznika. Pozornici su ih opominjali, podsećajući na dužnost pridržavanja javnog reda i mira, dok su ih prolaznici zagledali, upućujući im podsmešljive komentare.

„Pogledajte ih, molim vas!“, doviknula bi neobičnim prizorom zatečena gospođa. „Kao da i bez toga nisu dovoljno jadni!“

„Nema nijedne belosvetske gluposti koju ovde nećemo videti“, coktao bi neko iz gomile.

„Seljačine!“, začulo bi se odasvud.

No, sve u svemu, u tim prvim danima hodači na rukama bili su tek malobrojni, u balansiranju veštiji pajaci i lokalne vucibatine, koje niko nije shvatao ozbiljno. Izgledalo je da će bizarno ulično ponašanje biti samo još jedna prolazna razbibriga nekolicine luzera, koji su glupiranje odabrali kao zgodan način da u gradu, u kojem nisu stekli sopstveno mesto, preko noći prigrabe komad žarko željene slave.

No, na iznenađenje mnogih koji su ih u tim prvim danima ignorisali, stvari su krenule drugačijim tokom.

Iritirajuća provincijalna zabava najpre je počela da privlači gradsku mladež. Klincima željnim razonode i oponiranja, hodanje na šakama učinilo se zgodnim vidom iskazivanja različitosti, samostalnosti i otpora. Malo-pomalo, sa perifernih sokaka i utrina, naopako hodanje selilo se najpre na prigradske trgove, a zatim, korak po korak, i u delove varoši koji su se dičili nobilitetom. Čak i na centralnim gradskim ulicama sve češće su se mogli videti momci i devojke koji su džedžili u pozi šišmiša, oponašajući vesnike novog običaja, koje su do juče smatrali dostojnim jedino prezira. Neki od njih pokazivali su i zavidnu umešnost u ovom kopiranju. Takmičili su se u trčanju i obrtanju ukrug, prebacivali su se sa jedne na drugu ruku, dubili su na glavi… Domišljatiji su unosili i sopstvene elemente u prihvaćenu neobičnost. Sve u svemu, bivalo je sve očiglednije da naopaki hod neće ostati zabava nekolicine dokonih ugursuza. Postalo je izvesno da se novi oblik javnog ponašanja kapilarno širi centralnim delovima prestonice, i da će se baš tu zadržati mnogo duže nego što je to isprva bilo očekivano.

Misleći ljudi, takozvana intelektualna elita, u početku nisu pokazivali interesovanje za ovu novotariju. Jednako kao i dresere medveda, pljuvače udalj ili gutače vatre na vašarima, „naopake hodače“ smatrali su nedostojnim sopstvenog vremena.

„Ne mislite valjda da je dužnost inteligencije da se izjašnjava o svakoj budalaštini koja nekome padne na pamet?!“, brecnuo se jedan od uglednih profesora zamoljen da protumači pojavu sve većeg broja građana koji su uobičajili naopaki hod. „Naše društvo suočava se sa čitavim nizom ozbiljnih problema, i trošiti intelektualne resurse na takve bedastoće bilo bi ravno najgorim oblicima rasipništva.“ Ništa više pažnje pojavi nisu pridavali ni gradski oci, analitičari i dežurni kritizeri. Bili su zaokupljeni najnovijim društvenim reformama i uspesima koje su reformisti najavljivali, tako da su Naopake, kako su ih ubrzo pogrdno nazvali, u potpunosti zanemarili.

Jedini koji su blagovremeno shvatili potencijale nove paradigme bili su mediji. Intervjuisali su slučajne prolaznike i „rukohodače“, dovodili su stručnjake u studija i posvećivali su vikend-izdanja ovoj pomami. Famu o Naopakima širili su gradom poput požara… Tih dana, među brojnim neproverenim vestima, kolale su i one koje su ih povezivale sa stranim agenturama, sektama, trockistima i cionistima. Međutim, izgledalo je da novoj modi ništa nije moglo da naudi. Sve ove kritike i preuveličavanja samo su im još više davali na značaju, tako da je broj onih koji su u dvorištima, podrumima i garažama uvežbavali naopaki balans svakodnevno rastao.

 

II

U uslovima neočekivane popularnosti, Naopaki se nisu dali zbuniti. Ubrzo, kada je broj njihovih pristalica porastao, počeli su sa organizovanjem. U proglasu prvog Udruženja šetača na rukama, navedeno je da je cilj mlade organizacije zaštita prava na različitost, i očuvanje grupe u uslovima koje diktira većinska kultura. Istovremeno, mediji su zabeležili i par incidenata, tokom kojih je nekolicini Naopakih bio zabranjen ulazak na šakama u prodavnicu ili restoran, što je dodatno potvrdilo nužnosti udruživanja. A bio je to i signal za buđenje do tada uspavanih intelektualaca…

„Bez obzira na to šta mislim o njima“, uzviknuo je penzionisani profesor etike, „braniću pravo svakog od nas na hodanje u položaju koji sâm odabere, sve dok ne ometa druge koji hodaju drugačije.“

„Koga oni ugrožavaju?“, zapitala se poznata aktivistkinja. „Možda je i dobro da u ovu našu žabokrečinu unesemo malo čistog vazduha i drugačijih koraka?! Vive la liberté!“

I dlanom o dlan, dok mnogi još nisu uspeli ni da shvate šta se zbiva, Naopaki su bili prisutni svuda. U fabrikama i u tržnim centrima, na stadionima i na koncertima. Svakoga dana, broj onih koji je odlučivao da se pridruži njihovoj narastajućoj skupini rapidno se povećavao. Kretanje naglavce postajalo je mejnstrim. Tih dana, sve češće bilo je moguće videti i groteskne scene. Nesposobni da u potpunosti preobrate hod, mnogi stariji sugrađani pokušavali su da se pridruže trendu, hodajući četvoronoške. Ovakvi prizori ponovo su budili podsmeh onih koji su se i dalje tvrdokorno opirali novotariji, ali su i ovakva govorkanja ubrzo zamrla. Naročito od kada su se pojavile prve olakšice…

Najpre je u jednoj kafani na obodu grada istaknut natpis:

„Značajni popusti na hranu i piće onima koji uđu na rukama!“

Presedan je izazvao domino efekat. Jedna za drugom otvarane su prodavnice, kafići i samoposluge u kojima su Naopaki imali posebne pogodnosti pri kupovini. Sledili su posebni turistički aranžmani, olakšice prilikom zapošljavanja i pomoć prilikom kupovine udžbenika ako makar jedan od roditelja dubi na glavi. Penzionerima koji su imali potvrde o afilijaciji odobravani su posebni popusti pri kupovini medicinskih aparata. Tih dana, na posebnoj ceni bile su lekarske potvrde o diskus herniji izazvanoj dužim boravkom u pozi četvoronošca.

Ulice su sada već bile sasvim podeljene. Naopaki i Uspravni koračali su jedni pored drugih, ali je podvojenost bila jasno uočljiva. Dok su se Uspravni i dalje ponašali manje-više uobičajeno, Naopaki su se držali na okupu, trudeći se da u svakoj situaciji istaknu pripadnost grupi.

Vremenom, posebna pravila bontona zaživeše u novoj družini. Kako su većinu dana provodili na rukama, komuniciranje Naopakih postalo je otežano. Tradicionalni govor, zbog novog položaja usta, bio je kompromitovan. Zbog toga su ustanovili novu kulturu opštenja. Pri međusobnim susretima, isprva tiho, a kasnije sve snažnije, pozdravljali bi se glasnim ispuštanjem gasova. Jedan kraći i jedan duži bas označavali bi novi način zdravljenja, dva duga bila bi dovoljna da iskažu zahvalnost i uveravanje da je sagovornik dobro, a tri kraća to da je prijatelj posebno poradovan susretom. Iako je takvo, donedavno sasvim neprimereno ponašanje, u novonastalim okolnostima imalo isključivo anatomsko opravdanje, bilo je sve jasnije da se na tome neće stati. Javnost je postajala svedok rađanja novog kulturnog izraza. Umesto nejasnog i neprijatnog mumlanja koje je proizvodila naopakost u kretnji, sada su se u većini situacija sugrađani jedni drugima obraćali ispuštanjem karakterističnih stomačnih tonova koji, zbog novog položaja nosne šupljine i osobine gasa da se penje uvis, više nikom nisu preterano smetali.

Novogovor, koji su najpre prihvatili mediji, brzo je dobijao sve više pristalica. Spontano se širio među Naopakima, ali ni Uspravni nisu bili sasvim imuni na njega. U njegovom prihvatanju pojedini su pronalazili davno zaboravljenu slobodu u ispoljavanju prirodnih poriva. Tvrdili su da imaju osećaj da se zapravo samo vraćaju jeziku koji su nekada davno govorili.

Paralelno sa promenama u anatomiji govornih organa, dešavao se i zaokret kada je reč o funkciji kloake. Višesatna izloženost neprirodnom položaju dovodila je do toga da se većina telesnih izlučevina, nečistoća i nesvarene hrane, umesto kroz creva, kod Naopakih izlivala na usta. Njihove usne duplje proširile su se toliko da su postale u potpunosti nespremne da zadrže kuljajući otpad. Gravitacija i evolutivna nepripremljenost ždrela za nove zadaće činili su da su Naopaki u svakom trenutku, na poslu, ulici i u kućama, iz sebe izbacivali pogan.

Grad je sve više zaudarao na fekalije i produkte trbuhozboraca…

 

III

„Da li shvatate šta nas je snašlo?“, pitali su se sve ređi Uspravni građani, koji još uvek nisu mogli da se pomire sa onim što se dogodilo. „Zašto se pretvarate da ne vidite ovaj užas? Okupirali su nas besprizorni! Oni koji se rukuju spolovilima i komuniciraju rektumom! Moramo ih nekako zaustaviti, inače ćemo uskoro i sami, prilagođavajući se njihovim pravilima, postati životinje!“

Ali avaj… Pripadnost novoj eliti donosila je sve očiglednije prednosti. Naopako kretanje postalo je ulaznica za ubrzano penjanje po novoj društvenoj lestvici… Obezbeđivalo je ekspresno stečeno bogatstvo… Titule i zvanja… Bilo je dovoljno samo pridružiti se… Mnogi Uspravni shvatili su da je poslednji trenutak za promenu kursa, i da ih tvrdokorno insistiranje na normalnom hodu neće nigde odvesti. „I dinosaurusi su izumrli jer nisu uspeli da se prilagode novim okolnostima!“, uzvikivali su vežbajući stoj. Hodanje na nogama upražnjavali su još samo oni koji, uprkos svemu, nisu mogli da se priviknu na slivanje krvi u glavu i rektalnu komunikaciju.

Sve učestaliji postali su i incidenti. Ostareli profesor koji je svojevremeno smatrao da Naopake treba zaštiti i omogućiti im ispoljavanje različitosti pretučen je od strane dvojice ostrašćenih hodača na rukama. U novonastalim okolnostima njegovo tradicionalno koračanje smatrali su provokacijom. Sudiju koji se usudio da presudu pročita stojeći visoki predstavnik vlasti nazvao je pripadnikom „bivših“, obećavši mu tretman koji će ga naterati da se savije.

A odmah zatim počela su i prva hapšenja… Najpre je odveden poznati pisac, jedan od glasnijih „revizionista“ i „reakcionara“, koji je uporno tvrdio da je nenormalno prihvatati kulturu bljuvanja i govora na zadnjicu, nazvavši naopake „moralnim slepim miševima“. Za njim, pritvorena je i nekolicina onih koji su mu pružili podršku javnim eksponiranjem retrogradnog hodanja. Najekstremniji pripadnici Naopakih pretili su odmazdom i otpuštanjima svima koji su se solidarisali sa Uspravnima. Sve to praćeno je izmenama zakona koji su tolerisali uspravni hod i odlukama sudova koji su se još jednom, simbolično, prilagodili donoseći odluke koje su bile pisane nogama.

Supstanca Uspravnih se sve više tanjila. Bivalo ih je sve manje, a oni koji bi se i osmelili na pojavljivanje u javnom životu brzo bi bili zatvoreni i ismejani.

„Pogledaj, molim te, ove kretene!“, dovikivali su pripadnici novog staleža. „Mislite li da ćete još dugo moći nekažnjeno da ispoljavate svoje nastrane navike? Gotovo je! Nema vas više!“

Malobrojne preostale Uspravne zatvorili su u geta. Tu su se u tišini družili, sećajući se dana kada je bilo normalno hodati nogama, govoriti jezikom i fiziološke potrebe obavljati u zaklonu. No, čestim racijama i praćenjima Naopaki su ih sprečavali da sopstvenim idejama truju generacije koje su o svetu Uspravnih sada mogli da čuju samo iz predanja.

 

IV

Od tada je prošlo mnogo godina. Toliko da se više niko ni ne seća da se u gradu Naopakih nekada hodalo drugačije. Nestali su najpre Uspravni koji nisu uspeli da se priviknu na slivanje krvi u glavu… Još jedno vreme za njima su opstajali Naopaki, daveći se u produktima sopstvene komunikacije. A onda su i oni počeli da iščezavaju. Metanska kultura koju su stvorili uspela je da iznedri samo nekolicinu kolosalnih eksplozija koje su desetkovale trbuhozboračko stanovništvo. Nestalo je i lekara koji su operisali čukljevima, inženjera koji su projektovali tabanima i sudija koje su presude pisali nogama. Još neko vreme društvo cirkuskih artista oponašalo je život na teritoriji zagađenoj sopstvenim produktima. A onda su, usled anatomskih deformiteta stvorenih neprirodnim položajem u kretanju, postali podložni bolestima i nesposobni za reprodukciju.

Kažu da su doseljenici u opustošene krajeve bili zatečeni tužnim prizorom u napuštenom Naopakom gradu. Nekolicina ostarelih besciljno je hodala na rukama, tumarajući po ruševinama zatrpanim njihovom pogani. Pitali su se šta se dogodilo ljudima koji su nekada nastanjivali grad.

„Verovatno je to bio sanatorijum za sišavše sa uma“, reče neko. „Pogledajte ove starce oteklih glava i gigantskih, krvavih udova.“

„Možda je tlo zahvaćeno radijacijom ili ih je natopila otrovna kiša“, doviknu drugi.

„Ne…“, usprotivi se mladi naučnik, koji je pre doseljavanja proučavao prilike u gradu. „Bio je to samo jedan veliki, neuspeli eksperiment. Postojalo je pleme koje je, iz nepoznatog razloga, na sebi isprobavalo održivost neodrživog… Naopake odluke, naopake misli, naopaki ljudi, naopaki zakoni… Jednom rečju, iz nekog razloga, verovali su u obrnuti evolutivni proces, kao i u to da očigledne istine za njih ne važe. Naposletku, počeli su i da koračaju naopako… Poverovali su u to da se tako najpre može stići u budućnost. I bili su uporni u tome. Kasnije, kada su dovoljno odmakli, više nije bilo onih koji su mogli da razlikuju pravac… I tako su nestali.“

Nekoliko trenutaka doseljenici su ga gledali u neverici. Jedan junoša, ponukan rečima naučnika, cerekajući se, smušeno se podiže na šake, oponašajući naopaki hod… Za njim, uz glasni kikot, učiniše to još nekolicina…

„Šta im je nanelo najviše štete? Šta ih je zapravo uništilo?“, zapita neko iz gomile. „Slivanje krvi u glavu? Metan? Stečene bolesti?“

„Ne“, ozbiljnim tonom reče naučnik. „Najviše štete nanelo im je ćutanje. Tišina onih među njima koji su znali, ali su se pretvarali da je neodrživost održiva, i koji su verovali da će pretvarajući se uspeti da se spasu. Oni su ih zapravo uništili.“

Kolona doseljenika lagano krenu i uđe u razrušeni Naopaki grad.

(Autor je sudija Apelacionog suda u Beogradu – tekst je preuzet sa njegovog bloga)

 

Poštovani čitaoci, novi broj Beogradskog glasa je na kioscima!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas