Ekonomija

Zašto ćuti Ekonomski fakultet?

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Godinama ih gnjavim, tražim im izjave, intervjue. Još od vremena „Glasa ekonomista“, lista studenata Ekonomskog fakulteta koji je osamdesetih godina prošlog veka bio tiražniji nego danas neki ugledni nedeljnici. Ranije, kad me iznerviraju, znao sam da citiram Duška Radovića.

„Ekonomisti se žale da ih političari ne slušaju. Oni bolje misle nego što političari rade. Ali ne ljute se mnogo. Oni više vole da su u pravu nego da ih političari slušaju.“

Pozicije su se danas promenile i više ne citiram Duška. Ne zato što su misli promuklog diva manje mudre već zato što ekonomistima više nije stalo da budu u pravu, pa uglavnom slušaju političare ne hajući ni za sopstvenu, a još manje za odgovornost struke. Od 120 redovnih i vanrednih profesora, docenata, asistenata i saradnika u nastavi Ekonomskog fakulteta u Beogradu, podršku građanskim protestima do sada je potpisalo njih dvadesetak, uz još tri profesora u penziji. Taj je broj u potpunoj nesrazmeri sa učešćem predstavnika ekonomske struke u najvišim organima vlasti i na čelnim mestima državnih institucija.

U svim vladama od 2000. do danas najmanje petinu ministarskih fotelja i fotelja ministarskih zamenika, pomoćnika i državnih sekretara zauzimali su i zauzimaju vlasnici diplome Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Sa čelnih mesta centralne banke, Beogradske berze, Agencije za privatizaciju, Akcijskog fonda, raznih komora, upravnih odbora i konsultantskih kuća, državnih agencija, komisija i savetodavnih tela, bivši studenti ovog fakulteta, mnogi od njih s profesorskim zvanjem i titulama doktora nauka, oblikovali su srpsku tranziciju i nadgledali njene uspehe i neuspehe.

I tako stigosmo do „zlatnog doba“, koje vlast njuznetovski opisuje kao period nikad većih stopa privrednog rasta i stranih investicija, penzija većih nego ikada, istorijski niske nezaposlenosti, epohalnog smanjenja javnog duga… A ekonomisti, operisani od satire, ćute. Uz časne izuzetke, ne oglašavaju se ni kad retki mediji i nevladine organizacije obelodane nimalo duhovite činjenice. O najskupljoj jelci na svetu koju plaćaju poreski obveznici koji u evropskim okvirima zarađuju više samo od građana Albanije i Makedonije. O totalnom urušavanju penzionog sistema u kom visina penzija zavisi od ličnog ćefa nedodirljivog vođe. O sumanutim subvencijama investitorima koji zaposlenima zaključavaju toalete i teraju ih da nose pelene. O nazadovanju u borbi protiv korupcije, oblasti u kojoj smo, prema podacima za 2018, na poslednjem mestu u Evropi, ne mnogo bolji od najgore plasiranog regiona Podsaharske Afrike. O partijskom zapošljavanju, blokadi institucija, rasprodaji prirodnih resursa, plagiranim doktoratima… O svim ovim i mnogim drugim temama ekonomska elita, izuzev u retkim pojedinačnim nastupima, uglavnom nema stav.  

„Neću da služim ničemu u šta ne verujem, bilo da se to zove moj dom i ognjište, moja otadžbina ili moja crkva“, kaže u romanu „Portret umetnika u mladosti“ Džejms Džojs, pisac koji na Balkanu nikada nije imao mnogo sledbenika. Pre nekoliko decenija, dok sam ja boravio u amfiteatrima zgrade u Kameničkoj 6, iako bez kompjutera, mobilnih telefona i parlamentarne demokratije, studenti su još uvek imali privilegiju velikih uzora. U međuvremenu, kako je to jednom primetio Goran Marković, „očišćen od vrlina koje više nikome ne trebaju svet se iz osnova promenio“. Tezgarenja, provladini projekti, kusanje donacija, gostujuća predavanja, izleti u konsalting i ostale lagodnosti akademskog života… Sve mi je jasno. Ali čemu onda nastavnici Ekonomskog fakulteta uče svoje studente ako kroz svoja strukovna udruženja glasno i javno ne raspravljaju o ovde nabrojanim temama, nisam pametan da razaznam.  

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 02. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas