Ekonomija

Vučić i Đilas – dva lica neoliberalizma

Razgovarao: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Balkan je postao rezervat jeftine radne snage, jedna zaokružena neoliberalna celina u totalnoj društvenoj krizi – od školstva i zdravstva do tretmana radništva. Danas preko 60 odsto naše prosečne zarade odlazi samo na hranu i krov nad glavom, a preko akciza i poreza na dodatu vrednost državni budžet i dalje najviše pune građani. Radimo sve više, a imamo sve manje. To je realnost života na periferiji neoliberalne Evrope, kaže za „Beogradski glas“ mladi filozof Aleksandar Matković, istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Za takvo stanje, po mišljenju Matkovića, u dobroj meri je zaslužan takozvani „Berlinski proces“ kojim je Evropska unija, u periodu „zamrzavanja“ evrointegracija 2014–2018, podsticala sprovođenje reformi u zemljama regiona.

‒ U pitanju je ideja o integraciji Balkana kao jedne regionalne jedinice, a u duhu predstave o „Evropi na dve brzine“, sa kojom su se još devedesetih godina prošlog veka zabavljali nemački hrišćanski demokrati, Karl Lamers i Volfgang Šojble, bivši ministar finansija, pre njih Helmut Kol, ali i današnja liberalka Ulrike Gero. U tom duhu Žan Klod Junker i Angela Merkel pokrenuli su 2014. niz pregovora između balkanskih zemalja pod nazivom „Berlinski proces“. Srbija je u međuvremenu nastavila evrointegracije, tako da je ovaj program izgubio deo svoje svrhe, a iz njega su nastale samo dve institucije: jedna posvećena razmeni omladine (RYCO) i druga koja je posvećena pitanju žrtava ratova iz devedesetih (REKOM). Preko niza sporazuma, kredita u evrima i ulaganja evropskih kompanija, privrede balkanskih država već su skoro u potpunosti zavisne od EU, s tim da njihova radna snaga nema slobodu kretanja izvan sopstvenih granica.

Srpski neoliberalizam bez benefita


Izjavili ste da je proces neoliberalizacije društva pojačan do te mere da smo u nekim segmentima prestigli Veliku Britaniju iz vremena Margaret Tačer. U čemu je to Vučić nadmašio Čeličnu Ledi?

Vučić iza sebe ima neoliberalnu Evropu i mere štednje sproveo je uz podršku Brisela, Pariza i Berlina. On, dakle, ima gotov model, a Tačerova ga je tek gradila. Privatizacija je bila osnovno načelo tačerizma. Međutim, i Tačerova je stala kod strateških pitanja poput državnih luka ili naučnoistraživačkih centara. S druge strane, mi danas imamo mnogo opsežniju privatizaciju – od celokupne industrije do visokog školstva, a novi Zakon o nauci otvara i mogućnosti privatizacije naučnoistraživačkih instituta.

Toliki stepen neoliberalizma za Srbiju znači žrtvovanje suvereniteta svetskom tržištu, dok u Britaniji, zbog statusa nekadašnje kolonijalne sile i Londona kao finansijskog sedišta Evrope, to nije bio slučaj. Zato postoji ogromna razlika u „benefitima“ koje od zamaha neoliberalizma dobija prosečni stanovnik Srbije u odnosu na Britance osamdesetih godina 20. veka. Takođe, Tačerovoj se posrećilo otkriće nafte u Severnom moru i, za razliku od Vučića, imala je konkurenciju u Zelenoj partiji, pa je još tada zagovarala rešavanje klimatskih pitanja i čak otvorila  Centar za istraživanje klimatskih promena „Hejdli“, što je ublažilo efekte njene neoliberalne politike. Vučić sledi tačerovsku logiku i po nekim stvarima je čak gori od Margaret Tačer, ali to radi na periferiji svetskog kapitalizma i bez benefita za stanovništvo.

Je l’ taj nedostatak benefita razlog što predstavnici vlasti u svakoj prilici pominju grehe svojih prethodnika, tzv. žutih lopova koji su sišli s vlasti pre više od šest godina?

Teza da je „žuti lopov“ došao i pokrao sve pa smo zato siromašni je smešna, a pritom se kosi sa tvrdnjama vlasti da nam danas ide mnogo bolje nego za vreme „žutih“. Realnost je da deset odsto budžeta već odlazi na otplate kamata, a prema Zakonu o budžetskom sistemu iz 2015. država može da raspiše koliko hoće subvencija stranim investitorima, bez ikakvih ograničenja. Demokrate su vodile istu ekonomsku politiku kao i SNS. Ideologija se malo promenila, ali ne i ekonomska politika: dovođenje stranih investicija i odustajanje od domaće privrede jeste osnova kontinuiteta DS‒SNS, a u slučaju Vojvodine i LSV, koji je obeležio društvenu stvarnost postsocijalističke Srbije.

Svesno uništavanje radnih zakona


Kao mlad čovek, rođen godinu dana nakon Osme sednice CK SK Srbije i dolaska Slobodana Miloševića na vlast, kako gledate na ocene da je u mnogim segmentima situacija u Srbiji danas gora nego za vreme vašeg detinjstva?

U kontekstu raspada Jugoslavije, sankcija i rata Milošević može delovati bolje od Vučića. Jer tada smo navodno ipak imali neku strukturu, neke subvencije za lekove, nekakvu strategiju preživljavanja koja Vučiću nije potrebna jer ima podršku evropskih elita. Osnovna razlika između Miloševićeve i Vučićeve Srbije ogleda se u podršci koju NATO i EU danas pružaju ovdašnjim nacionalistima. Jer nacionalizam posle Miloševića je nezamisliv bez svetskog tržišta. Bez podrške MMF-a, EU, NATO i Evropske centralne banke teško da bi postojao ijedan veliki balkanski nacionalista. Sav posleratni nacionalni liberalizam, od Đinđića do DS-ovske klackalice između Kosova i Evropske unije, ne bi postojao da nije bilo podrške spolja integraciji Srbije u svetsko tržište, kao što ne bi postojala ni sinteza proruskih i proevropskih struja zvana Srpska napredna stranka. Ta podrška je 2000. značila uništavanje poslednjih ostataka socijalizma, a danas znači uništavanje radnih zakona. Nacionalizam ide ruku pod ruku sa najgorim posledicama tržišta i nacionalisti su prvi koji su, uprkos ubeđenjima, uništili svoje vlastite privrede.

Hoće li nas taj famozni triling – Zakon o radu, Zakon o dualnom zapošljavanju i Zakon o agencijama za zapošljavanje – definitivno pretvoriti u moderne robove koji potpisuju kolektivne ugovore u kojima, između ostalog, piše da nam roditelji nisu članovi uže porodice, te da, u slučaju njihove smrti, ne možemo dobiti slobodne dane?

To se već desilo. Mađarska upravo protestuje protiv „robovskih zakona“. Srbija se danas ne može razumeti bez prekarizacije, kao ni čitav Balkan. Pa i naši radni zakoni su kopirani jedni od drugih: srpski od hrvatskog, hrvatski od slovenačkog, ovaj od austrijskog, a svi zajedno imaju izvor u nemačkim „Hartz IV“ zakonima o radu i dualnom obrazovanju.

Dualnim obrazovanjem se de facto omogućava upotreba dece za rad ukoliko potpišete ugovor sa Privrednom komorom i fakultetom. Deca koja rade psihofizičku pripremu dobijaju u školama i ništa se ne pitaju, niti im je dozvoljen bilo kakav vid iskazivanja nezadovoljstva. Na taj način se zadire u osnovnu reprodukciju radništva jer ne samo da se obaraju cene rada nego se tim „zakonskim trilingom“ podriva i samo tkivo društva, a servilnost nam se urezuje kroz samo obrazovanje. To je ono što, nažalost, oblikuje nestalne živote buduće radničke klase.

Fašizam nije samo puška i čizma

U doktorskoj disertaciji bavite se temom političke ekonomije fašizma i zastupate tezu da, dokle god je kapitalizam živ, fašizam nije poražen. Ako fašizam, kako kažete, nije samo politika, već i organizacija eksploatacije, kako biste nazvali društvo u kome danas živimo?

Naša predstava kapitalizma je strogo vezana za sedamdesete i doba socijalne države, penzija, zdravstva i socijalnog osiguranja, a kapitalizam sasvim lako može postojati bez toga. Nakon Velike depresije hemijski monopoli, poput „IG Farbena“, firme koja je razvila „Aušvic“, igrali su ključnu ulogu. Eskalacija robovskog rada dolazila je iz utrobe kapitalističkih monopola, pa imate neverovatnu činjenicu da prve mlazne avione u Nemačkoj i Evropi pravi robovska radna snaga u podzemnim tunelima Tiringije. Taj spoj visokih tehnologija i robovskog rada nije stran kapitalizmu. A sistematsko nasilje mu svakako nije strano. Danas je na sceni razvoj tehnoloških monopola, o čemu je, u okviru teme „Digitalizacija kao četvrta industrijska revolucija“, bilo reči na ovogodišnjem Davosu. „Apple“, „Google“, „Facebook“ i „Amazon“ su verovatno četiri najpoznatija takva monopola. Dok se ukidaju radna prava, na konferencijama, poput ove u Davosu, sa velikim optimizmom se govori o automatizaciji i digitalizaciji, iako je upravo automatizacija hemijskih monopola pre fašizma pokazala da je moguće imati visoke tehnologije i robovski rad dokle god je kapitalizma. To je vrlo bitno. Zbog toga treba imati u vidu obe strane priče: da znakovi fašista, njihova obeležja i uniforme jesu najvidljiviji aspekti fašizma, ali da nipošto nisu jedini. Greška je biti opsednut istorijskom ikonografijom fašizma, jer kapitalizam je postojao i postoji i bez demokratskih sloboda. Fašizam ne čine samo puška i čizma, već i pokretna traka i fabrika. To su uslovi bez kojih se ne bi nikada razvio u to što jeste.

Kakav je vaš stav o građanskim protestima protiv aktuelnog režima? Šta mislite o zahtevu „da ovi odu, a da se oni ne vrate“?

Lica se mogu menjati, ali sistem opstaje; a poenta je da se dese strukturne promene, u suprotnom džabe protestujemo. Naša parlamentarna demokratija se toliko uglavila u blato da ne vidim kako će iz njega izaći, pogotovo ne u trenutku kada se širom Evrope razmontiravaju stare parlamentarne partije jer nema više onih demokratskih elemenata koji bi se borili protiv transnacionalnih korporacija, tehnoloških monopola i političke desnice. Demokratski elementi su već odavno oslabili širom Evrope i Sergej Trifunović ih sigurno neće spasiti. Sve i da se naša izlapela opozicija vrati u igru, svaka promena bi tu bila kratkog daha. Naš izbor je suštinski izbor između dva lica neoliberalizma: agresivnog vučićevskog ili umerenijeg đilasovskog. Ima u tome neke ironije kad vidite predstavnike dojučerašnje vlasti kako na ulici šetaju sa ljudima čijoj su nezaposlenosti sami doprineli. Koliko god obećavali da će se promeniti, sumnjam da nam oni mogu vratiti demokratiju. Jer politika ne funkcioniše po principu obećanja: bez nove i samostalne političke sile, iluzorno je verovati u tuđa obećanja. A političke sile bez organizacije nema. To je glavna tema od čijeg definisanja zavisi u kom pravcu će se razvijati građanski protesti.

Kako se kao građanin osećate kad vam se kao hipervažna servira vest da je država Palau povukla priznanje Kosova? A kako kad čujete da je naš predsednik u Davosu učestvovao na panelu o slobodi medija?

Ideologija. To je sve što je ostalo i od medija i od Kosova. Komedijama, kao što je ova s državom Palau, skriva se ono što je već postalo javna tajna, a to je da se Vučić sprema da prizna Kosovo pa koristi taktiku prizivanja spoljnog pritiska: od Brisela, od Albanaca itd. „Pokušao sam sve, ali sam morao“, biće krajnji izgovor prilikom priznavanju Kosova. Do tada, kao alternativa nudi se „mirno etničko čišćenje“ u vidu razmene teritorija, a to je izbor između dva zla. Kao da stvar nije bila gotova već nakon prve izborne pobede SNS-a.

I vlast i opozicija zavise od podrške Brisela
Šta mislite o ideji da se oštrica protesta preusmeri na Brisel, sa zahtevom da presahne podrška Vučićevoj autokratiji?

To bi moglo imati smisla ukoliko bi se time blokirala i podrška „vladajućoj“ opoziciji, koja takođe zavisi od podrške Brisela, i ako bi se uzelo u obzir i stanje u Evropskoj uniji, a pogotovo u Belgiji, koja takođe doživljava svoje proteste. Poslednjih nekoliko meseci Belgijska partija rada osvojila je preko 15 odsto glasova na opštinskim izborima i time ostvarila određen proboj koji znači veću mogućnost političkog uticaja. Uklapanjem u međunarodni kontekst protesti samoorganizovanih građana pokazali bi da ispod parlamentarnog blata ima više politike nego što se inače čini.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 04. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas