Ekonomija

Vozi Miško i ostali trikovi

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Ovako se na konferenciji „100 godina Jugoslavije“, održanoj na Mokroj gori, hvalisao vlasnik „Delta holdinga“ Miroslav Mišković, čija se autobiografija „Ja, tajkun“ upravo pojavila u knjižarama. U reklami izdavača piše da knjiga „pruža celovit pogled na istorijat nesporazuma između države i njenih biznismena“ i da je „pravi udžbenik praktične ekonomije“. Pa i više od toga, ispovest čoveka koga je Milošević smatrao saradnikom, Đinđić prijateljem, Tadić protivnikom, a Vučić neprijateljem“ (A Koštunica?! Nikolić?!) uspostavlja „ekonomski triler kao nov žanr u našoj literaturi“.

Istina, u srpskoj književnosti trileri nisu preterano zastupljeni, za razliku od ekonomije gde je ova vrsta zapleta dominantna. U to sam se, kao neka vrsta novinara-detektiva, mnogo puta lično uverio. I zato nemam nameru da traćim vreme na tajkunske autobiografije.

„U vreme socijalizma niste mogli da izigravate rukovodioca koji ne isplaćuje dobro svoje radnike i sprovodi neku vrstu diktature“, seća se Mišković vremena kad je bio prvi čovek kruševačke „Župe“. Ali, čim je iz socijalističkog miljea uplovio u privatničke vode, „brižni“ direktor iz perioda samoupravljanja postao je pionir tranzicione akumulacije kapitala, nedodirljivi bos koji ne daje intervjue, ali kontroliše medije. I kao oglašivač i kao „donator“,  javnosti predstavljan likom zanosne Milke Forcan, koja je godinama uspevala da iz medija eliminiše gotovo sve što se Miškoviću nije dopadalo.

Svojevremeno sam izračunao da „Delta“ samo zahvaljujući neplaćanju prekovremenog rada godišnje „zaradi“ oko 35 miliona evra. Dovoljno da se kupi pet fabrika kao što je jagodinski „Juhor“ (kupljena za 7,5 miliona evra) i više nego dovoljno za kupovinu vila na Vajkomb skveru u Londonu plaćenih 25,5 miliona funti. Računicu nisam objavio jer se u to vreme protiv Miškovića nije smelo ni zucnuti. Za razliku od vlasnika „Agrokora“ Ivice Todorića, koga su hrvatski mediji rasturali naslovima „Dabogda ti Todorić određivao rabat“, aludirajući na poslovanje trgovinskog lanca „Konzum“, koji je dobavljačima nametao ugovore sa rokovima plaćanja od 75 do 200 dana, a neretko je plaćanje vršio i kompenzacijom u robi koja se nije mogla prodati (bolje nisu prolazili ni dobavljači Miškovićevih trgovinskih lanaca).

I dok je Miškovićeve londonske vile, prema pisanju „Sandej tajmsa“, opremao Kris Dezil, omiljeni dizajner ruskih oligarha, a plafone ukrašavali majstori koji su radili na obnovi Tadž Mahala, za plate jedva nešto veće od prosečnih (izuzetak je uski sloj menadžera) njegovi radnici u Srbiji morali su da se ponašaju u skladu sa kodeksom u kome je, između ostalog, pisalo:

„Ružno je (iako ne i zabranjeno) da posao napuštate tačno u minut. Prekovremeni rad je više pravilo nego slučaj.“

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas