Ekonomija

Tomislave, sine, obriši sline!

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Serija tvitova direktora hotela „Mona“ Tomislava Momirovića, starijeg sina vlasnika Modne kuće „Mona“, izazvala je nedavno žestoku reakciju javnosti. Najpre je Tomislav autore predloga da se radni dan skrati na sedam ili šest sati nazvao nenormalnim, potom je konstatovao da „ljudi i jesu za rabljenje“, da bi poentirao savetom mladima da se, ako žele da naprave nešto od svog života, ponašaju u duhu četvrte Božje zapovesti: „Šest dana radi, minimum 12 sati dnevno!“

Lično nemam ništa protiv što je Tomislav, kako tvrde oni koji ne ljube Božje zapovesti, naročito četvrtu, „tatin i mamin sin“. Pa nije valjda komšijin?! Još manje me dotiče što je nasledio roditeljsku firmu. Pa neće valjda da je nasledi komšija?! Ali smeta mi što, ničim neizazvan, glumi „komšijinu kravu“ koja garantovano neće crći, posebno od kada se, novembra 2017, na polaganju kamena temeljca za izgradnju hotela „Mona plaza“ u Beogradu pojavio Aleksandar Vučić.

„Velika čast za ’Monu’, za moju porodicu, za mene lično! Hvala, Predsedniče!“, ushićeno je tada tvitovao Tomislav iako je, samo šest meseci ranije, u intervjuu jednom nedeljniku, decidirano tvrdio: „Ja potpisujem, nemoguće je u Srbiji razviti novi biznis.“ U ovakvom ambijentu, rekao je, teško je poslovati, jer „Vlada, kao u komunističkom periodu, kontroliše ogroman deo kompanija“. Za probijanje kroz taj okoštali, birokratizovani sistem, prepun komplikovanih procedura, potrebno je mnogo nerava i volje, požalio se Momirović junior, kome, tog aprila 2017, nije bilo jasno kako uopšte posluju oni koji idu regularnim putem i ne poznaju ni predsednika opštine, ni gradonačelnika, ni bilo koga od 12 (hiljada) apostola naprednjačkih.  Pola godine kasnije, kad mu je Svevišnji „osveštao“ temelje budućeg hotela, stvari su mu se do te mere razjasnile, da je od perspektivnog preduzetnika ubrzo postao dežurni filozof.

Namerno sam provocirao da bih pokrenuo diskusiju, da bi mladi ljudi u ovoj zemlji, u kojoj je čak i promet piva u padu, izašli iz apatije i počeli da se uključuju u privredni život, pravdao se Tomislav. Sve i da je tako, da sam ja na mestu njegovih roditelja, a po godinama to bih mogao biti, očinski bih ga posavetovao:

„Tomislave, sine, obriši sline! Ne dozvoli da se dobra pozicija naše kompanije i tvoja lična tabloidiziraju naslovima u kojima cela zemlja ludi od biznis saveta naslednika ’Mone’! Nije pristojno da neko ko je direktno iz školske klupe, već u 24. godini postao ’savetnik generalnog direktora’, tolikoj pametnoj deci spočitava kako ne razumeju da je Berlinski zid davno srušen. U se i u svoje kljuse! Poštuj ono što ti je život dao, a za ostalo se, kao što i sam kažeš, bori na tržištu. I veliku nuždu obavljaj u klozetu, a ne na društvenim mrežama!“

Tako bih ja skresao Tomislavu, kad bih hteo da budem blag. No, kako ne verujem da između izlaska mladih iz apatije i povećanja potrošnje piva postoji iole značajnija korelacija, skloniji sam da u Momirovićevom tvitovanju prepoznam želju da se u poslovanju njegove kompanije minimizira pojava reči koja se u srpskom jeziku smatra vulgarnom, a na japanskom označava važnu ekonomsku kategoriju. U pitanju su muda, što na japanskom znači „gubici“, a u širem kontekstu mudima se smatraju sve aktivnosti koje ne stvaraju dodatu vrednost. Taiči Ono, čuveni autor „Tojotinog“ proizvodnog sistema, ove aktivnosti klasifikuje u sedam kategorija – od muda prekomerne proizvodnje, zaliha, škarta, do muda transporta. 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!