Ekonomija

Tata, kupi mi auto-gume

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Predsedniku se baš ne dâ da nakrivi kapu. Umesto da skine naočare, zaplače i kaže – „ja sam svoj posao obavio“, što bi se, kako je sam najavljivao, dogodilo da se uz pomoć „Folksvagena“ srpski BDP povećao za dramatičnih 12 odsto, morao je da se zadovolji najavom dolaska japanske kompanije „Tojo tajers“, koja će u fabriku auto-guma u Inđiji uložiti oko 400 miliona evra, što je, tvrdi Vučić, više od godišnjeg iznosa stranih investicija u BiH i značajno više od investicija u Severnu Makedoniju i Crnu Goru. Dakle, umesto šanse da s Nemcima, „nekumulativnim sabiranjem, za deset, deset i po godina“, dostignemo BDP pojedinih evropskih zemalja, dobićemo još jednu fabriku iz oblasti prljavih industrija, poput one koju u Zrenjaninu već podiže kineski „Šandong Linglong“.

A kad je već tako, a da je tako odavno je jasno jer, za razliku od nekih ranijih vremena, menadžment „Folksvagena“ ovoga puta nije ozbiljno razmatrao mogućnost ulaganja u Srbiju, valja metod „nekumulativnog sabiranja“ primeniti i na utešnu nagradu. Otuda je Vučić dolazak Japanaca obelodanio samo nekoliko minuta nakon što je dobio pismo od gospodina Šimizua iz Osake. U pismu, saznali smo iz predsednikove izjave, piše da će fabrika „Tojo tajersa“ u Inđiji godišnje proizvoditi od pet do deset miliona guma prvog ranga, te da će u njoj biti zaposleno 523 ljudi „koji će imati značajno veće plate od prosečnih u Srbiji“. Koliko je to „značajno“, možemo da naslutimo iz najave Japanaca, koji su se, kažu, za Srbiju odlučili i te kako računajući na nižu cenu radne snage.


Svaka stota guma iz Srbije

U tri fabrike auto-guma koje trenutno rade u Srbiji – francuski „Tigar tajers“ u Pirotu, američki „Kuper tajers“ u Kruševcu i švedski „Mitas“ u Rumi – zaposleno je oko 4.500 radnika koji su u 2018. proizveli 140.000 tona spoljnih i unutrašnjih guma za različita vozila. Ukupan izvoz gumarske industrije u prošloj godini iznosio je 787 miliona evra, što je 13 odsto više nego 2017. Naš udeo u svetskoj proizvodnji pneumatika je oko jednog procenta, dakle svaka stota guma koja se vrti na vozilima širom planete proizvedena je u Srbiji. Sa više od 20 miliona guma koje će Japanci i Kinezi proizvoditi u Inđiji i Zrenjaninu postaćemo prava sila u ovoj industriji. Ali šta će biti sa automobilskom industrijom, koja se po izvoznim rezultatima, učešću stranih investicija i broju zaposlenih smatra najvažnijim i najperspektivnijim industrijskim sektorom?

Ukupna vrednost srpske auto-industrije 2006. iznosila je oko 420 miliona evra, a danas se kreće između dve i tri milijarde evra, što je svakako pozitivan trend. Na sajtu Razvojne agencije Srbije piše da je od 2001. u ovaj sektor investiralo oko 60 stranih kompanija, koje su uložile više od 1,7 milijardi evra (oko deset odsto ukupnog iznosa stranih direktnih investicija) i otvorili preko 27.000 radnih mesta. Međutim, naš najznačajniji proizvođač – „Fijat Srbija“ – poslednjih godina beleži sve slabije rezultate. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, nakon rekordnog izvoza u 2013. od 1,53 milijarde evra i rekordne proizvodnje u 2014. od preko 100.000 vozila „fijat 500L“, što je dvostruko manje nego zlatnih osamdesetih godina prošloga veka, kada je iz „Zastavine“ fabrike u Kragujevcu godišnje izlazilo više od 200.000 vozila – proizvodnja je u stalnom padu, a izvoz je u prvih 11 meseci 2018. domašio tek 700 miliona evra. Otuda su, iako im profit zahvaljujući obilatim subvencija i drugim povlasticama još uvek nije ugrožen, Italijani  protekle godine veoma ozbiljno razmišljali da napuste Šumadiju.

I pored ugradnje šasija čuvenog „Mecedesa“, proizvođač autobusa „Ikarbus“ nije uspeo da se izvuče iz dugova, a kako će ova fabrika sa gotovo stogodišnjom tradicijom poslovati nakon prodaje većinskog paketa akcija kineskoj kompaniji „Jin Long“, tek ostaje da se vidi. Doda li se tome činjenica da nekadašnji gigant, pribojski FAP, nakon neuspelih pregovora sa finskom kompanijom „Sisu“ i češkom „Tatrom“, i dalje čeka novog vlasnika, jasno je da domaćoj automobilskoj industriji baš i ne cvetaju ruže. U 2017. proizvedeno je oko 80.000 putničkih automobila, što je svega polovina godišnjeg kapaciteta „Fijatove“ fabrike, a Srbija je jedina od tri zemlje proizvođača automobila u jugoistočnoj Evropi koja nije povećala proizvodnju u odnosu na 2016. Sa dva glavna proizvođača – „Dačija“ i „Ford“ – Rumunija je apsolutni lider u regionu, a sjajno se drži Slovenija, koja je u 2017. ostvarila dramatičan (Vučić bi verovatno rekao alarmantan) rast proizvodnje automobila od neverovatnih 42 odsto.


Bajka o „Folciki“ – 3. deo

Čak i u ovom vremenu interneta ljudi vole da slušaju bajke, a ova o „Folciki“ je toliko primamljiva da je logično što je Vučić, kao predsednik svih građana, odlučio da je makar promotivno odsanja sa svojim podanicima. U tome je prošao mnogo bolje od Mlađana Dinkića, koji je pre desetak godina maltretirao javnost sličnim najavama, sve dok ga tadašnji portparol „Folksvagena“ Kristof Adomat nije oduvao izjavom da je ova kompanija „miljama daleko od odluka u ulaganju u Srbiju“. Da li je danas „Folksvagen“ za koju milju bio bliži Vučiću nego nekada Dinkiću, da li je u igri bila lokacija u Inđiji, Ćupriji, Paraćinu ili Ćićevcu, koliko su na odluku borda „Folksvagena“ da gradi fabriku u Izmiru uticali akcionari iz Katara i, najzad, kojom bi se to železnicom iz Srbije izvozilo 350.000 „Folcikinih“ vozila, manje je bitno. Milja gore, milja dole, ishod je isti. Šanse za dolazak u Srbiju najvećeg svetskog proizvođača automobila, osim u Vučićevoj non-stop predizbornoj kampanji, postojale su samo u promilima. Ali ne zbog „Fijata“ i politike Slobodana Miloševića, kao što je to bilo devedesetih godina prošlog veka, ne zbog šarlatanskih G17 egzibicija, kao što je to bilo u vreme Borisa Tadića. Ovoga puta razlozi su višestruki – pre svega, nefunkcionisanje pravne države, visok stepen korupcije, nejasno spoljnopolitičko usmerenje i, najblaže rečeno, nedovoljno kvalitetna infrastruktura. Jednostavno, za privlačenje najmoćnijih svetskih kompanija kao što je „Folksvagen“ nije dovoljna samo politika subvencija po modelu „skinućemo i gaće, ako treba“.

Slično Srbiji, i u Turskoj je politička situacija nestabilna, a pravna država funkcioniše po ćefu predsednika države, ali zato ova zemlja poseduje veoma solidnu infrastrukturu, a zahvaljujući gigantima kakvi su američki „Ford“, japanska „Tojota“, južnokrorejski „Hjundai“ i francuski „Reno“, tokom poslednjih nekoliko decenija postala je svojevrsna velesila sa godišnjom proizvodnjom od oko 1,7 miliona automobila, od čega se 80 odsto izvozi u vrednosti većoj od 25 milijardi evra, uz dodatnih devet milijardi od izvoza auto-delova. Otuda je odluka „Folksvagena“ o izgradnji fabrike u Izmiru – koji je geografski, ali i religijski i politički, mnogo bliži zemljama Bliskog i Srednjeg istoka u kojima živi mnogo platežnih klijenata – i logična i očekivana. Zato je Vučić i ponavljao da se „najviše plaši Turske“, znajući dobro da on i njegovi kvazistručnjaci nemaju ama baš nikakve šanse. I da snovi o „Folciki“ žive samo na naslovnicama tabloida, kao i oni iz vremena Miloševića i Tadića. Zato se brže-bolje i vratio „nekumulativnom sabiranju“ multiplikatorskih efekata izgradnje fabrika auto-guma.


Hrvate stižemo 2034.

„Postaćemo najveći proizvođači guma na svetu, a ako budemo vredno i marljivo radili, životni standard Hrvatske dostići ćemo za 15 godina“, poručio je Vučić sa TV „Pink“. S naočarima na nosu i bez suza, rukovodeći se logikom – kad ne možeš da se hvališ onim što mnogo više vredi, hvali se onim što imaš. A to je proizvodnja auto-delova, koja ne samo u Srbiji već i u čitavom regionu beleži konstantan rast. Gume, kablovi, točkovi, delovi za šasije, osovine, diskovi, ventili, zamajci…

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!