Ekonomija

SEKA ne priznaje „zlatno doba“

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Postoji značajna mogućnost da će globalna ekonomija doživeti postepeno usporavanje ili čak punu recesiju pre kraja 2019, upozorio je analitičar Rojtersa Džon Kemp. Da privredna slika sveta podseća na onu iz 2008. saglasan je i kontraverzni američki milijarder Džordž Soros. Još veći pesimista je Piter Šif, direktor i osnivač „Euro Pacifik kapitala“. „Ekonomija je danas u mnogo goroj situaciji, strukturno, nego što je bila kada se prethodni put srušila. Ovo je početak mnogo veće recesije od one koju smo imali 2008. godine“, tvrdi Šif. Iako smatraju da se „opasnost ne vidi odmah iza ugla“, nakon nedavnog pada na svetskim berzama utemeljenost upozorenja o mogućoj novoj globalnoj recesiji potvrdili su i stručnjaci MMF-a, korigujući predviđanja globalnog ekonomskog rasta za 2019. i 2020. godinu sa 3,9 na 3,7 odsto.

A šta će Srbija preduzeti ako nam, pored svih naših problema, SEKA (Svetska ekonomska kriza) ponovo zakuca na vrata? Poslednji put kad se to dogodilo, krajem 2008, vlada Mirka Cvetkovića reagovala je usvajanjem „leks specijalis“ zakona o privremenom smanjenju zarada kojim su umanjenje sve zarade veće od 40.000 dinara – za 10 odsto na iznos od 40.000 do 100.000, a za 15 odsto na iznos preko 100.000 dinara. Iako se taj zakon odnosio samo na javni sektor, pod šifrom SEKA zarade su smanjene i u većini privatnih kompanija.

U međuvremenu se svetska ekonomija stabilizovala, ali je SEKA (Srpska ekonomska kriza) nastavila da drma Srbiju. Sve dok se nije pojavio veliki reformator koji nas je kroz proces fiskalne konsolidacije, prevashodno otimanjem para od siromašnih, „spasao“ od bankrota. Njegova naslednica na mestu premijera Ana Brnabić danas tvrdi da je sve to zapravo bila priprema Srbije za novu globalnu krizu koju ćemo, ako se crne slutnje ostvare, dočekati u mnogo povoljnijoj poziciji nego prethodnu. Ta je pozicija toliko „povoljna“, da Ana samo što nije izgovorila kako će nova SEKA biti naša razvojna šansa, što je glupost koju smo često slušali za vreme Miloševića, na primer kada je tadašnji predsednik PK Srbije Vlajko Stoiljković izjavio da su „lude krava naša šansa“, ali i 2008. kada su pojedini žuti nadriekonomisti tvrdili kako će Srbija situaciju izazvanu krahom svetske ekonomije, najvećim posle velike recesije 1929, preokrenuti u svoju korist.

Srećom, Brnabićeva je pametna i odgovorna, brzo se ugrizla za jezik i nije nam obećavala čudesa. To, međutim, nikako ne znači da sa Vladom na čijem je ona čelu možemo biti spokojni. Naprotiv. Količina laži kojom nas vlast svakodnevno zasipa toliko je velika da, za početak, ne možemo biti sigurni ni da će nas Vlada obavestiti da SEKA dolazi, a još manje da će nam saopštiti istinu o tome koliko je njena moć razorna. Priča o kosovskim taksama na srpske proizvode to najbolje ilustruje.

Muva ili magarac

Cene hleba skaču svakodnevno, lekova ima sve manje, a u pojedinim mestima na jugu ih uopšte nema, poprilično dramatične vesti slušali smo neposredno nakon 21. novembra kada su vlasti Kosova uvele uvozne takse od 100 odsto na robu iz Srbije. Od tog dana pa do kraja 2018, prema izjavi ministra trgovine i telekomunikacija Rasima Ljajića, pretrpeli smo štetu od 46,1 milion evra. Ljajićeva šefica Ana Brnabić tvrdi da je šteta mnogo veća i da mesečno iznosi 42 miliona evra, te da su Srbi na KiM zbog mera Prištine dovedeni na ivicu humanitarne katastrofe. Uvođenje taksa na srpske proizvode Brnabićeva je okvalifikovala kao „nepromišljen i anticivilizacijski potez, suprotan razumu u poretku stvari kojih su mnogi mudri ljudi u Kini bili svesni još pre dva i po milienijuma. A da bi pojasnila vezu između drevne Kine i situacije na Kosovu, premijerka je podsetila da je čuveni mislilac Lao Ce (dvorski istoričar iz vremena vladavine dinastije Žou koga je, navodno, Konfučije nazvao neznalicom, a većina savremenih istoričara veruje da nije ni postojao) rekao da ograničenja i zabrane u svetu dovode do toga da ljudi žive siromašnije.

Na sličan, pomalo bizaran način vlast nam predočava i mnoge druge ozbiljne probleme. Ali nije bolja situacija ni sa ocenama stručnjaka posle kojih, takođe, teško možemo biti „pametniji“. Dok urednik časopisa „Markoekonomske analize i trendovi“, doajen Stojan Stamenković, tvrdi da će BDP Srbije ove godine biti manji za 0,5‒0,7 procentnih poena ukoliko takse prištinskih vlasti ne budu ukinute, vrsni statističar Miroslav Zdravković procenjuje da potencijalna šteta iznosi najviše 0,15‒0,18 odsto BDP-a, te da, ukoliko takse Prištine ne budu ukinute, valja korigovati procenu rasta u 2019. sa 3,5 na 3,35 odsto.

U 2017. vrednost plasmana iz Srbije na KiM iznosila je 450 miliona evra, ali čak i da ove godine od izvoza na KiM ne bude realizovan ni jedan jedini evro, to ne znači da će šteta biti tolika jer roba uvek može da se plasira na druga tržišta, kaže Zdravković, dodajući da je u novembru, kada su takse uvedene, na usporavanje našeg sveukupnog izvoza mnogo više uticao pad izvoza drumskih vozila, pre svega „Fijata“, nego pad izvoza na KiM.

„Kolika je šteta po stanovnike Kosova i Metohije, drugo je pitanje, dok korist za švercere i ostale profitere na tuđoj nesreći nije procenjiva“, kaže Zdravković, ističući da na osnovu podataka o minijaturnom značaju plasmana robe na KiM na ukupnu dinamiku robne razmene, na koju mnogo više utiče nekoliko velikih kompanija, „nije jasno zašto se potenciraju ’veliki gubici’ zbog prištinskih carina, kada je mogućnost Srbije da kazni Prištinu nesrazmerno veća“.

Ako po pitanju Kosova, koje nam je svima blisko i o kom se skoro svakodnevno govori, nismo u stanju da razlikujemo muvu od magarca, kako li ćemo se tek raspametiti ako krenu da nas bombarduju upozorenjima o domino efektu berzanskih špekulacija, posledicama trgovinskog rata SAD i Kine, jedva vidljivog rasta vodećih evropskih ekonomija Velike Britanije i Francuske…

Aduti beznačajne zemlje

Zasada, premijerka je optimista i tvrdi da je situacija povoljnija nego 2008. jer smo smanjili javni dug na 50,1 odsto BDP-a, a imamo i budžetski suficit od 32 milijarde dinara. Ali šta će se dogoditi ako prestane priliv stranog kapitala? Profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić smatra da bi to za Srbiju bila najdramatičnija posledica neke nove globalne krize jer bi se s prestankom stranih investicija ubrzo pojavio problem finansiranja dve i po milijarde evra deficita u tekućem platnom bilansu. Taj deficit jeste znatno manji nego 2008, tada je iznosio skoro 20, a danas samo šest odsto BDP-a, ali stanje sa javnim dugom bitno je drugačije od onog o kom govori Ana Brnabić. Naime, premijerka potencira smanjenje u odnosu na decembar 2017. kad je javni dug iznosio 61,5 odsto BDP-a. Međutim, u poređenju sa periodom uoči izbijanja krize 2008, kad je javni dug iznosio 28,3 odsto BDP-a, situacija je znatno nepovoljnija. Zbog toga i profesor Arsić, za razliku od predsednice Vlade, smatra da bi Srbija u eventualnom sudaru sa globalnom krizom bila u lošijem položaju nego 2008. jer je prostor za nova zaduživanja mnogo manji, budući da je javni dug već na nekoj gornjoj granici prihvatljivosti.

Da svet čeka novi talas ekonomske nestabilnosti, veruje i slovenački ekonomista Jože Mencinger, koji naglašava da krizu uvek prouzrokuju veliki, a da male zemlje nemaju gotovo nikakve mogućnosti da izbegnu posledice u vidu nezaposlenosti, niskih plata i sl. Sa Mencingerovim stavom slaže se i bivši guverner NBS Dejan Šoškić, koji smatra da mala zemlja nije u stanju da spremi adekvatan odgovor na udar globalne krize, poput one iz 2008.

„Srbija je jedna mala zemlja sa praktično beznačajnim ponderom u svetskim finansijskim i ekonomskim odnosima“, kaže Šoškić. Nažalost, laž i manipulacija danas su glavni aduti male Srbije. Otuda i bajke o „zlatnom dobu“ i neprekidno prebacivanje odgovornosti na prethodnu vlast iako je ona, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, u periodu od 2000. do 2008. smanjila učešće javnog duga u BDP-u za više od 700 procenata, dok je danas učešće javnog duga u BDP-u, i pored značajnog smanjenja u odnosu na rekordan nivo iz 2015, još uvek gotovo dvostruko veće nego uoči krize 2008. kada su na vlasti bili „žuti lopovi“.

Rasipanje na lokalu

Ukoliko se prognoze o novoj svetskoj recesiji obistine, dva se poteza naprednjačke vlasti mogu predvideti gotovo stoprocentno. Kao prvo, teško je verovati da će nas Vlada, a još manje predsednik države, istinito i realno obavestiti o globalnim dešavanjima i posledicama po našu malenkost. A kao drugo, više je nego izvesno da će sav negativan uticaj svetske krize na srpsku ekonomiju iskoristiti kao alibi za nebrojena sopstvena (ne)činjenja. Autorima budalaštine o „zlatnom dobu“ i nikad većim stopama rasta SEKA bi predstavljala sjajnu platformu za objašnjavanje zašto se obećani bolji standard stalno odlaže, posebno kad to pitanje počne da postavlja i onaj deo pučanstva koji sada bezrezervno podržava naprednjake i njihovog vođu. Moglo bi se čak reći da bi, zbog načina na koji vodi državu i ekonomiju, za ovu vlast bilo pogubnije da se SEKA ne dogodi, bar ne u planetarnim razmerama. Jer onda bi im preostale samo njihove domaće gluposti koje je javnosti sve teže objasniti. Na primer, zašto se na pokrivanje gubitaka lokalnih javnih preduzeća iz budžeta države godišnje troši 200 miliona evra.  Umesto da se investira u podizanje kvaliteta komunalne infrastrukture, subvencionišu se monopolisti kojima bez izuzetka rukovode partijski poslušnici. Za poražavajući kvalitet života građana i činjenicu da Srbija po pristupu ispravnoj vodi za piće, razvijenosti kanalizacione mreže, tretmanu otpada, procentu dece upisane u predškolske ustanove i brojnim drugim pokazateljima znatno zaostaje za uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope, nikoga nije briga.

Na osnovu analize budžeta četiri najveća grada u kojima živi trećina stanovnika Srbije – Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca – Fiskalni savet je zaključio da njihova rukovodstva  gotovo ništa ne čine na unapređenju svojih javnih finansija. Sva četiri grada redovno dobijaju relativno velika sredstva iz budžetske rezerve republičkog budžeta, što je verovatno opravdano kao pomoć Nišu i Kragujevcu, ali je nejasno zašto znatna sredstva iz republičkog budžeta dobijaju i Novi Sad i Beograd, stav je Fiskalnog saveta, koji u svojoj analizi kao najveći problem na lokalu izdvaja neodrživ sistem javnog prevoza u Beogradu koji je poslednjih godina dodatno pogoršan, pa su i troškovi javnog prevoza koji se pokrivaju iz gradskog budžeta povećani sa oko 120 miliona evra 2016. na oko 150 miliona evra u 2018. godini. U ukupnom dugu lokalnih samouprava Beograd učestvuje sa 58,1 odsto. Na dan 31. januara prošle godine dug Grada Beograda iznosio je 328 miliona evra ili oko 220 evra po glavi stanovnika.

Iako je reč o zvaničnim podacima, njihovo javno iznošenje predsednik države bi verovatno pripisao Đilasu i Šolaku, koji su se, nakon fešte sa Putinom, nakljukali „bensedinima“ i u Upravu za javni dug Ministarstva finansija ubacili svog čoveka da malo frizira državnu statistiku. Taj naš vrli predsednik, svakog dana sve više izgubljen u svemiru, centralni je problem priče o tome kako bi Srbija reagovala da je strefi neka nova SEKA. Kao što Nurijel Rubini, ekonomista poznat po nadimku Doktor Propast jer je predvideo recesiju iz 2008, praveći spisak deset razloga zbog kojih je svet na pragu nove krize, tvrdi da svaki od njih počinje i završava se imenom Donalda Trampa, tako i u Srbiji rešavanje svakog iole značajnog pitanja počinje i završava sa Aleksandrom Vučićem. Ako se stvari tako nastave, kaže profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, ostaćemo na niskim stopama rasta zauvek. Sa takvim vođom to je najgore, ali i najbolje što nam se može dogoditi.

Najveći problemi srpske ekonomije*

  • Niska stopa privrednog rasta
  • Loše stanje infrastrukture**
  • Nizak kvalitet državnih usluga***
  • Neuređenost javnih finansija na lokalu
  • Neuspešno poslovanje javnih preduzeća

*Ocena Fiskalnog saveta**Putevi, pruge, ekologija ***Naročito u zdravstvu i prosveti

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 02. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas