Politika beogradski glas
Ekonomija

Radnike „ubijaju“, zar ne?

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Smanjenje zarada i fleksibilnije radno zakonodavstvo jedini je način da se bude konkurentan i da se poveća zaposlenost, smatra nemačka kancelarka Angela Merkel. Ipak, nakon neubedljivog izbornog rezultata, da bi ostala kancelarka, morala je da napravi ustupak socijaldemokratama i pristane na promene radnog zakonodavstva prema kojima će poslodavac po isteku ugovora o radu na određeno radnika morati da zaposli za stalno, dok je rad na određeno sa dve godine skraćen na godinu i po dana.

Kao apsolutni gospodar Srbije, njen prijatelj Aleksandar Vučić takvih problema nema. U paketu sa merama štednje koje, bar kada je reč o dobrom delu penzionera, još uvek traju i uz jalovo gunđanje opozicije, njegova skupštinska većina usvojila je 2014. izmene Zakona o radu (ZOR) kojim je erozija radničkih prava, projektovana ZOR-om iz 2001, te njegovim izmenama 2005. i 2009, nastavljena geometrijskom progresijom. Tim izmenama zaposleni su izgubili pravo na naknadu za neiskorišćen godišnji odmor (osim ako dobiju otkaz), otpremnina pri odlasku u penziju sa tri smanjena je na dve prosečne plate, a broj dana plaćenog odsustva (za venčanje, rođenje deteta, smrt ili tešku bolest članova porodice) sa sedam na pet, radni odnos na određeno vreme sa jedne povećan je na dve godine, ukinuto je pravo na naknadu za smenski rad, smanjena je zarada za vreme godišnjeg odmora (umesto proseka prethodna tri meseca sada se prima samo osnovna zarada uvećana za minuli rad)… I najzad, izmenama ZOR-a iz 2014. propisano je da se pravo na naknadu po osnovu minulog rada od 0,4 odsto po godini staža može ostvariti samo za period rada kod aktuelnog poslodavca, a ne i za ceo staž, čime su najviše oštećeni oni koji su, najčešće bez svoje volje, pod stare dane morali da menjaju firme.

Hajka na radništvo počela je odmah posle 5. oktobra 2000, a nakon 2008. učinjeno je sve da se teret krize prebaci na zaposlene, kako bi poslodavci sačuvali svoje profite. Otuda je i ZOR Aleksandra Vučića, velikog borca protiv tajkuna, isključivo zakon po meri poslodavaca, bolje ga ne bi sročila ni Angela Merkel. Za razliku od prethodne vlasti koja je radnička prava sužavala u etapama, mic po mic, zbog čega je i Svetska banka u jednoj studiji zaključila da „regulativa tržišta rada u Srbiji nije posebno rigidna u poređenju sa zemljama jugoistočne Evrope i OECD-a“, Vučić za takvo cinculiranje nema nerava. On je gotovo sve zahteve MMF-a, Američke i Nemačke privredne komore, Unije poslodavaca, Saveta stranih investitora i drugih lobista ispunio u paketu. I još ih je pride, naravno po uzoru na Nemačku, „bez koje Srbija ne može“, častio Zakonom o dualnom obrazovanju i uvođenjem na mala vrata takozvanog lizinga radne snage. Nezajažljivim poslodavcima i to je „skupo“, pa pojedine banke čak i kadrove sa završenim masterom zapošljavaju preko omladinskih zadruga, samo da ne bi plaćale doprinose na penzijsko i zdravstveno osiguranje.

Od 2000. do danas svaka nova verzija ZOR-a bila je za radnike sve nepovoljnija, a kao krunski dokaz za neophodnost izmena radnog zakonodavstva redovno su isticani visoki troškovi zapošljavanja koji, posebno mala i srednja preduzeća, onemogućavaju da pozitivno posluju. Nasuprot najavama da će silne olakšice koje su tim izmenama dobili podstaći poslodavce da legalno zapošljavaju, praktično se malo toga promenilo. Broj neprijavljenih radnika je neznatno smanjen, a u čitavom nizu firmi, pa i u državnim institucijama, ugovori o radu se do besvesti produžavaju na određeno vreme i pored zakonskog ograničenja.

Od kada su pooštreni uslovi za odlazak na bolovanje (sa 85 naknada za bolovanje smanjena je na 65 odsto plate, a poslodavac je, umesto dva meseca, obavezan da plati samo jednomesečno odsustvo zbog bolesti), zaposleni u Srbiji masovno rade bolesni, izbegavajući da otvore bolovanje čak i u akutnim stanjima sa visokom temperaturom. Izuzev pomaka u domenu rešavanja radnih sporova, o čemu svedoči sve veći broj građana koji su na sudu izvojevali naknadu zbog neopravdano dobijenog otkaza, radnička kola idu isključivo nizbrdo. A tu, na dnu dna, čeka ih vođa koji bi voleo da njegova deca rade 24 sata i koji brigu o radničkim pravima i socijalno ugroženima poverava trećerazrednim rijaliti likovima, poput aktuelnog ministra za rad i njegovog prethodnika.

I dok poslodavci za svoje interese lobiraju preko čitavog niza manje ili više moćnih organizacija, radnici su spali na to da ih štite Aleksandar Vulin i Zoran Đorđević. Može li se niže pasti? Nažalost, može. U neoliberalnom maratonu, koji umnogome podseća na film Sidnija Polaka Konje ubijaju, zar ne?, preostala su još mnoga iznenađenja. Ako ste dokoni, protrčite malo kroz programe opozicionih stranaka i videćete da neke od njih predlažu da se zakonom garantovan godišnji odmor skrati na dve nedelje, otpremnina pri odlasku u penziju potpuno ukine, a minimalac smanji za 30 odsto. Čim ih vođa primi u koaliciju, eto ovih rešenja u nekoj novoj verziji ZOR-a.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 08. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas