Ekonomija

Ostaće nam još samo Kur-salon

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Iako vlasništvo nad srpskim banjama, lečilištima i rehabilitacionim centrima još uvek nije zavedeno u katastar nepokretnosti, što je logičan preduslov za eventualnu prodaju, naprednjačka vlast uveliko je krenula s privatizacijom. Nakon velikih pritisaka na penzioni fond, čijim je sredstvima izgrađena većina objekata u banjama, na osnovu čega je pravosnažnim rešenjima o vlasništvu dobijeno više od polovine sudskih sporova protiv države, Vlada je početkom 2019. objavila da je dogovor sa Fondom PIO postignut i privatizacija je krenula. A kum tog „dogovora“ je lično predsednik Srbije, koji je, još 2016. u ekspozeu koji je održao kao novi premijer, rekao da je nedopustivo da Fond PIO tuži državu jer za isplatu penzijadobija veliki deo novca iz budžeta i ljutito obećao da „neće čuvati banje za trinaest sindikalaca koji od njih ne mogu da naprave profitabilna preduzeća“. I čim su solomonskim rešenjem i uprkos odlukama sudova oglas za prodaju objavili istovremeno i Fond PIO i Republička direkcija za imovinu, pozvao je, boraveći u Bakuu, azerbejdžanske investitore da ulože u srpske banje. 

Ali ni od Azerbejdžanaca, a ni od nekih drugih zvučnih imena koja su pominjana kao potencijalni investitori, poput Filipa Ceptera, Miodraga Kostića, Petra Matijevića, ruske kompanije „Mad Service Plus“, nemačke „EES Group GmbH“, kineskog „Dr Dong SA“ itd., za sada ni traga ni glasa. Za 2,4 miliona evra prodat je samo banjski kompleks „Žubor“ u Kuršumlijskoj banji, i to preduzeću „Planinka“ a.d., koje već upravlja Lukovskom i Prolom banjom, gde uspešno razvija i zdravstveni i turistički deo ponude. Primeri banja u vlasništvu „Planinke“, Atomske banje Gornja Trepča (u stopostotnom privatnom vlasništvu), a donekle i Bukovičke banje (prodat hotel „Staro zdanje“), svakako idu u prilog privatizaciji, budući da ove banje neuporedivo bolje posluju od, na primer, Bujanovačke banje, gde su se lokalne vlasti žestoko usprotivile i na kraju sprečile privatizaciju. Prodaja, međutim, nije jedino rešenje jer banjski resursi se ne smeju u potpunosti podrediti logici profita, uz zanemarivanje njihove zdravstvene funkcije, koja je od šireg društvenog značaja. A Vučić je krenuo upravo tim putem.


Banje „kraljevske“, ali bez bazena

Zagovornici privatizacije tvrde da gubici zbog lošeg stanja u banjama godišnje iznose oko četiri milijarde dinara (33,6 miliona evra), da su smeštajni kapaciteti u periodu od 2008. do 2015. smanjeni za 17.300 ležaja ili 43 odsto, a izgubljeno je gotovo 3.000 radnih mesta. Uprkos zavidnoj tradiciji, prihodi od banjskog turizma u Srbiji jesu višestruko manji nego u susednim zemljama i državama EU. Tako, na primer, austrijske banje godišnje zarade više nego cela naša privreda, a Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, siromašnije u termomineralnim izvorima i broju banja od Srbije, poslednjih decenija intenzivno su radili na unapređenju svojih banja i uspele da dovedu pacijente iz razvijenih zemalja. Prema podacima iz 2013, Češka je od banjskog turizma ostvarila 724, Mađarska 376, Slovenija 346, a Srbija svega 52 miliona evra. Ogroman zaostatak za do juče nepoznatim banjama u susedstvu, čiji su potencijali i tradicija više nego mizerni u poređenju sa našim banjama, od kojih mnoge s ponosom nose epitet „kraljevske“, najbolje ilustruje primer mađarske banje Mako, u istoimenom selu nedaleko od Segedina poznatom po proizvodnji crnog luka, a koja poseduje kompleks od devet sauna i 18 bazena, dok se otvoreni bazeni u našim banjama mogu na prste nabrojati.

Pa ipak, iako u ukupnoj turističkoj ponudi Srbije znače manje nego što se obično misli, predstavljanje banja isključivo kao gubitaša i neiskorišćenog potencijala nije blisko istini. U odnosu na 2014, prošle godine ostvareno je 690.355 noćenja više (37 odsto), a mnoge banje koje su pre pet-šest godina smatrane gubitašima danas posluju pozitivno, delom i zahvaljujući državnom podsticaju vaučerima za domaći turizam. Od ukupnog broja turista na banjski turizam otpada 17,5 odsto, dok broj noćenja iznosi 27 odsto ukupnog broja noćenja ostvarenih u 2018. Dakle, uprkos nedostatku ulaganja, banjski turizam se ne razvija sporije od ostalih vidova turizma, a u pojedinim godinama čak je ostvarivao i brži rast. Jeste da domaći gosti dominiraju (80 odsto), ali poslednjih godina zabeležen je i lagani rast broja stranih posetilaca, u proseku za desetak odsto godišnje. Tržišno repozicioniranje srpskih banja, u cilju privlačenja međunarodne tražnje, tek predstoji, a profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Milica Lazović smatra da, po ugledu na Mađarsku i Češku, treba izabrati strategiju fokusiranja na nekoliko jakih zemalja (Nemačka, Francuska, zemlje Skandinavije) u kojima će, zbog liberalizacije zdravstvenih usluga unutar EU i visokih troškova zdravstvenih tretmana u tim zemljama (Rusija), doći do seljenja tržišta u druge prihvatljive zemlje.
 

Spa i velnes preterivanje

Tezu da banje samo pod privatnom kontrolom mogu biti profitabilne najlakše je oboriti pozivajući se na iskustvo Mađarske i Slovenije, koje su u spa i velnes orijentaciji svojih banja preterale, zapostavljajući zdravstvene funkcije banja. Zbog toga građani Slovenije danas dolaze u Banju Rusandu da se leče peloidom, lekovitim blatom iz vojvođanske ravnice. Otuda u Rusandi zdravstvenu funkciju smatraju svojim glavnim proizvodom, ali ne odriču se ni razvoja velnes turizma. Uz javna ulaganja u unapređenje infrastrukture, bio bi to poželjan recept za razvoj banja na opštu korist i zadovoljstvo i onih koji u banjama rade i korisnika banjskih usluga. A vlast radi suprotno, nastojeći da privatizacijom banje pretvori u moderne spa centre, iako na primerima Mađarske i Slovenije lako mogu da se uoče manjkavosti takvog pristupa. Ali Vučića i njegove „stručnjake“ za privatizaciju ne zanima da uče na tuđim greškama, fućka im se što naslednici mnogih banjskih vila koje je država svojevremeno nacionalizovala, a njihove vlasnike kasnije rehabilitovala, pravdu traže u Strazburu, baš ih briga što će se privatizacijom značajno smanjiti broj pacijenata koji sebi mogu da priušte banjsko lečenje. A država im sasvim sigurno neće pomoći jer je boravak u banjama o trošku Republičkog fonda zdravstvenog osiguranje moguć samo kao produžetak bolničkog lečenja. Svi ostali nehospitalizovani pacijenti, bez obzira na dijagnozu, banjsko lečenje mogu platiti samo iz sopstvenog džepa.  

A šta tek reći o očuvanju termomineralnih izvora kojima se sada gazduje na različite načine i kojima je ponekad ograničen pristup iako su neotuđiva državna svojina? Iako je način korišćenja ovih izvora regulisan Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, a plaćanje naknade za njihovo korišćenje Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara, velika je verovatnoća da će i oni završiti u rukama kupaca banja, čime bi se onemogućilo njihovo masovno korišćenje, tim pre što se neki izvori nalaze na hotelskom ili privatnom zemljištu. Od vlasti koja šalje ljude u fantomkama da sruše naselje koje joj smeta za izgradnju šoping centra teško je očekivati da će tamo neke lekovite vode tretirati kao opštenarodno dobro. Naprotiv, svi su izgledi da će „savamalci“ u divljačkoj privatizaciji otići nekoliko koraka dalje od „žutih lopova“ koje, iako su već sedam godina na vlasti, i dalje svakodnevno kritikuju tvrdeći da su rasprodali sve što je vredno u Srbiji.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!