Ekonomija

Mišković među „nevinima“

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Ne znam kakvo bi to čudo moralo da se dogodi pa da i Miroslav Mišković prođe Vučićev poligraf. Ali i bez tog saznanja, iz aviona se vidi da je suđenje najpoznatijem srpskom biznismenu samo paravan za aboliciju nekih drugih „preduzetnika“ koje je aktuelna vlast, uprkos sumnji da su počinili krivična dela, „sankcionisala“ vaninstitucionalno, bez uplitanja nezavisnog sudstva. I dok se Mišković već pet i po godina svakog prvog u mesecu javlja Policijskoj upravi za Beograd, do juče face s poternica najavljuju gradnju srpskog Singapura, a anonimusi s buđelarima u obliku nanogica, koje nadgleda SNS server, kao od šale kupuju dve nacionalne frekvencije odjednom. Dvadeset četiri sporne privatizacije više niko i ne pominje.

Srbija baš nema sreće s tajkunima. Taman smo zaboravili Hamoviće, Lazareviće, Drakuliće, tek što su sjahali Beko i Kostić, a već nam za vrat diše naprednjačka rijaliti oligarhija, polusvet spram kog arogantni milioneri iz kluba u Šekspirovoj deluju kao akademija nauka. Uz njih se šlepaju rehabilitovani Miloševićevi tajkuni koji su se bogatili dok je Srbija grcala pod sankcijama i NATO bombama. Koje je mesto Miškovića u tom društvu „nevinih“? Po čemu je njegov greh izuzetan?

Županijski sud u Zagrebu je Ivici Todoriću, osumnjičenom za nezakonito pribavljanje više od milijardu kuna (oko 135 miliona evra), odredio kauciju u visini od 7,5 miliona kuna ili oko milion evra i, uz oduzimanje pasoša i meru zabrane napuštanja Zagreba, dozvolio mu da se brani sa slobode. Miškoviću, koga terete da je sinu Marku pomogao da utaji porez od 320 miliona dinara (2,7 miliona evra), Viši sud u Beogradu uslovio je odbranu sa slobode jemstvom od čak 12 miliona evra. Dakle, zbog 50 puta manje para Mišković je 12 puta veća pretnja za Srbiju nego Todorić za Hrvatsku. Zašto?   

Za razliku od hladne Kolinde Grabar Kitarović, srpski predsednik je emotivac i svako pominjanje „slučaja Mišković“ kod njega izaziva impulsivnu reakciju u rasponu od zadovoljstva do besa. Nakon Miškovićevog hapšenja, koje je snažno uticalo na rast njegove popularnosti, odlučno je izjavio: „Biće suđenja, a biće i presude!“ Prvostepenu presudu, kojom je vlasnik „Delte“ osuđen na pet godina zatvora, okarakterisao je kao značajan napredak u borbi protiv korupcije, a oslobađajuću presudu Apelacionog suda ljutitom porukom: „Evo vam, tajkuni, neka vam oni vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno!“

Vratimo se sad na početak teksta. Kakvo bi to čudo trebalo da se dogodi pa da i Mišković, poput Bogoljuba Karića, evoluira u vođinim vizijama? Od tvrdnji da „obračun sa tajkunima ne treba da se završi samo na Kariću jer treba da se hapse i ostali mafijaši i lažni biznismeni“, preko navodno besne reakcije kad je Bogoljubu ukinuta poternica, do prisustva svečanom otvaranju šoping mola BK grupe u Minsku svega dvadesetak dana kasnije. A tokom čitave te „evolucije“ Bogoljubov Pokret snaga Srbije, za koji je Vučić tvrdio da je stranka kojoj je „lopovluk metod delovanja“, neprestano je koalicioni partner naprednjaka.

Ali glavna razlika između Miškovića i Karića nije u tome što je prvi samo finansirao različite političke opcije i medije, a drugi je, povrh toga, osnovao i sopstvenu partiju i televiziju. Niti u težini optužnice – ona, zastarela, teretila je Bogoljuba da je sa računa „Mobtela“ izmuzao i na privatne račune prebacio više od 60 miliona evra, ova, aktuelna, Miškoviću pripisuje pomaganje u utaji poreza 25 puta manjeg iznosa. Pa čak ni u tome koliko su spremni da sklapaju pakt sa đavolom, mada je Bogoljub na tom planu bez premca, a Mišković tu i tamo ipak podvuče crtu.

Karićeva i Miškovićeva Srbija, te naše nesrećne tranzicione strele, gađaju u metu na kojoj se sudaraju neotesani primitivizam i volstritovsko milosrđe, pećinsko preduzetništvo i prepredeni modernizam, lažna tradicija i lažni elitizam. Jadan je to izbor, ali takav je vrli novi svet kome i mi stremimo. I dok običnim ljudima, opterećenim borbom za golu egzistenciju, nije lako da prelome, Aleksandar Vučić nema dilemu. On je izabrao srpskog Trampa i populizam zelene salate, a suđenje Miškoviću, vlasniku najveće domaće kompanije koju bi svaka pametna vlast tretirala kao zaletište rasta BDP-a, koristi za imitaciju borbe protiv korupcije i kao krunski dokaz detajkunizacije društva predvođenog političkom partijom kojoj je laž osnovni metod delovanja.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 09. 01. 2019.

Naslovna za sredu 09. 01. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas