Ekonomija

Miris bugarskog cveća

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Prema popisu iz 2012, Srbija je imala 631.122 poljoprivredna gazdinstava, od čega 628.555 porodičnih i 2.567 gazdinstava u vlasništvu pravnih lica. U profil prosečnog porodičnog gazdinstva upisano je 4,5 hektara zemlje, jedan dvoosovinski traktor, jedna krava, četiri svinje, tri ovce i 26 komada živine. U skladu sa standardima EU, naredni popis planiran je za 2021, dok se između dva popisa, na svake tri godine, sprovodi anketa o strukturi poljoprivrednih gazdinstava. Tako je bilo i protekle jeseni kada su anketari Republičkog zavoda za statistiku, sa sloganom „Naše dobro u našim rukama!“, obišli 120.000 gazdinstava. Koja je vajda od ove ankete?

Hoće li prikupljeni podaci uticati na vlast da poveća agrarni budžet kao što su to, za razliku od Srbije, u procesu pristupanja EU činile sve ostale zemlje? Ili da pojača savetodavnu službu u kojoj trenutno jedan savetodavac opslužuje 2.000 gazdinstava, ako ne za 10‒12 puta, koliko nam treba da dostignemo Sloveniju, ono bar od četiri do šest puta, koliko nam nedostaje do nivoa Hrvatske? Hoće li uticati na čelnike Evropskog fonda za poljoprivredu IPARD da ravnomernije dodeljuju bespovratna sredstva, a ne da Srbiji daju 175 a Hrvatskoj, koja ima manje i poljoprivrednika i zasejanih površina, 350 miliona evra? Hoće li nam, kao jednom od najvećih proizvođača soje bez GMO, pomoći da iskoristimo tu prednost i podignemo stočarstvo sa nivoa iz davne 1910? I konačno, hoće li srpskim seljacima, vlasnicima porodičnih gazdinstava čiji je broj od 2002. do 2012. smanjen za čak 150.000, pojasniti šta ih zaista čeka na putu ka EU?

Na nesreću, pre svega onih koji žive od poljoprivrede, na sva ova pitanja odgovor je negativan. Kao i do sada, ni posle ove ankete niko ovdašnjim poljoprivrednicima neće otvoreno reći da će dobar deo „tereta“ pristupanja EU pasti upravo na njihova pleća, te da će, ako ikada postanemo deo EU, pametnjakovići iz Brisеla imati mogućnost da nam оgrаniče prоizvоdnju bilо kоје vrstе pоlјоprivrеdnih prоizvоdа. Kao što su Portugaliji, čim je stupila u EU, ograničili prоizvоdnju i izvоz mаslina, a Bugarskoj gotovo potpuno uništili proizvodnju cveća, nekadašnje obeležje ove zemlje koja danas ruže i lale uvozi iz Holandije. U sklаdu sа dirеktivаmа EU našem istočnom susedu pоtpunо je zаbrаnjеn uzgoj duvаnа, оgrаničеni su mu prоizvоdnja i izvоz lаvаndinog i ružinоg ulја, a nije nemoguće da uskоrо prеstаne i s prоizvоdnjom čuvеnog bugarskog bibеra. Od ulaska u briselsko kolo Bugarska je izgubila više od dve trećine svoje poljoprivrede, pa danas uvozi čak i paradajz, krastavac, krompir, jabuke…

Može li Srbija da izbegne sličnu sudbinu? Može, ako nikad ne uđe u EU, što, kako stvari stoje, nije nerealan scenario. Jer od tri poglavlja vezana za agrar – Poljoprivreda i ruralni razvoj (11), Bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika (12) i Ribarstvo (13), otvoreno je samo ovo poslednje, što i nije neki uspeh kada se zna da nemamo izlaz na more. Da bi se otvorila ostala dva poglavlja, po oceni Evropske komisije „potreban je značajan napor“, dakle mnogo više nego što čini aktuelna vlast koja u prihvatanju evropskih standarda nije odmakla dalje od kopiranja papirologije briselske birokratije i volšebnih prepravki zakona kojima obmanjuje i EU i svoje građane. Poput nedavnih izmena Zakona o bezbednosti hrane kojima je, uprkos nultoj toleranciji na GMO za koju ministar poljoprivrede tvrdi da je i dalje na snazi, u vrste hrane uvrštena i „hrana sa novom ili namerno izmenjenom molekularnom strukturom“.

Od lagodnog upošljavanja državnih činovnika do stavljanja u funkciju zaparloženog poljoprivrednog zemljišta, a takav je u Srbiji svaki osmi hektar, dug je put. Taj put ova vlast nije u stanju da pređe, a veliko je pitanje da li to uopšte i želi. Uz sve poštovanje važnosti ažurne državne statistike, bez većih ulaganja u agrar (ne)iskrenost opredeljenja za EU na terenu nema veliku specifičnu težinu. To najbolje potvrđuju svinjski leševi na farmi u Farkaždinu, u vlasništvu PKB „Imesa“, nekadašnjeg giganta na čijem posedu zbog nedostatka hrane dnevno ugine četrdesetak životinja, a radnici koji šest meseci nisu primili platu nemoćno posmatraju svinjski kanibalizam. Tu se bajka o srpskom seljaku, koji u EU neće smeti da topi mast, pravi čvarke i peče rakiju, definitivno završava pre nego što je i počela. Jer biće masti i čvaraka, biće i rakije, ali čemu ćemo nazdravljati ako svenemo ko bugarsko cveće.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 03. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas