Ekonomija

Manjak psihijatara, višak toalet-papira

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Iako se statistički podaci Srbije odavno nalaze u bazi Evropskog zavoda za statistiku – Eurostata, kao i u bazama UN i MMF-a, Poglavlje 18 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Srbije i EU, a koje se odnosi na oblast statistike, otvoreno je tek 10. decembra prošle godine. Do kašnjenja je došlo zbog insistiranja Evropske komisije da Republički zavod za statistiku iz svih tabela izbaci podatke koji se odnose na Kosovo i Metohiju, a koje naša državna statistika ionako već godinama ne dobija. Za očekivati je da će po zatvaranju pregovora o Poglavlju 18 statistički podaci Srbije biti kvalitetniji,verodostojniji i u mnogo većoj meri uporedivi sa podacima zemalja EU. Ali od toga neće biti velike vajde. Jer svakodnevna, najčešće krajnje providna, a povremeno totalno šizofrena manipulacija statističkim podacima od strane vlasti, zatvaranjem Poglavlja 18 zasigurno neće prestati, samo će prostor za realnije sagledavanje mesta Srbije u ogledalu brojki biti nešto veći nego što je danas.

Svaka vlast nastoji da stanje u društvu prikaže boljim nego što ono zaista jeste. Kod naprednjaka se ta razlika između državne propagande i realnog života i bukvalno svodi na onu narodnu – NEBO i ZEMLJA. Jednako u ekonomiji, pravosuđu, obrazovanju, zdravstvu. Šta bi se dogodilo da se neki visoki državni zvaničnik preruši u običnog građanina i bez ikakve urgencije, dakle regularnim putem, pokuša da zakaže pregled kod lekara specijaliste, na primer kod psihijatra? Ako je stanovnik Novog Beograda, u čijim domovima zdravlja trenutno rade svega dva-tri psihijatra, u najboljem slučaju mogao bi stići na red početkom leta, do kada bi njegova nesanica, depresija, fobija i sl. mogle ozbiljno uznapredovati. Od 2006. do 2016. broj psihijatara u Srbiji smanjen je sa 965 na 905 i, prema podacima Eurostata, sa 12,8 psihijatara na 100.000 stanovnika nalazimo na se pri dnu evropske lestvice. Lošije od nas su samo zemlje iz neposrednog okruženja, kao i Poljska, te na samom dnu Turska, ali se i u tim državama tokom poslednje decenije broj psihijatara značajno povećao, dok se kod nas smanjuje.

Kao uputstvo onima koji će po zadatku čitati ovaj tekst valja reći da prerušavanje državnih zvaničnika u građanina sa određenim psihičkim tegobama nije smišljeno da bi se neko vređao, mada je golim okom vidljivo da su mnogi ovdašnji političari zreli za posmatranje, već da se na primeru hroničnog nedostatka jedne važne vrste lekara specijalista pokaže koliko je smešna tvrdnja o velikom napretku srpskog zdravstva za vreme ministrovanja Zlatibora Lončara. A još više kao ilustracija nebrige i nesposobnosti vladajuće orligarhije da organizuje društvo na način koji zadovoljava minimum potreba građana. Zato je kao primer uzet Novi Beograd, u kome je, velikim delom zbog nebulozne zabrane zapošljavanja u državnom sektoru, broj psihijatara na 100.000 stanovnika pet-šest puta manji od državnog proseka, jednog od najmanjih u Evropi.

Gde gori, ministre?

Iako Vučićevi poslušnici oponašajući svog vođu uporno ponavljaju već čuveno „više nego ikada“, evropska, a često i naša sopstvena državna statistika, gotovo ih svakodnevno demantuje. Pre nekoliko dana u jutarnjem dnevniku RTS-a groteskno je izgledalo prenemaganje ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, koji je s glupim osmehom, kao đak koji ne zna odgovor na pitanje, izjavio kako će poljoprivrednicima na ime regresiranja goriva biti isplaćena suma veća nego ikada, što je fantastična pobeda koju je njegovo ministarstvo izvojevalo, naravno, na predlog predsednika države. A da ga je voditelj, kojim slučajem, pitao zašto je u Srbiji tokom 2018. navodnjavano 46.823 hektara, što je sedam odsto manje nego prethodne godine (podaci Zavoda za statistiku), verovatno bi se nevešto pravdao metodološkim razlozima jer, bože moj, baš je predsednik insistirao da ova oblast bude na vrhu prioriteta, o čemu je on već obavio vrlo konstruktivan razgovor sa ministrom finansija.

A upravo se ministar finansija proteklih dana hvalisao kako je januarski suficit u budžetu tri puta veći od planiranog, te se već sada može sa velikom izvesnošću reći da će krajem godine uslediti povećanje plata i penzija. Ozbiljan ekonomista bi nakon ovakve izjave pocepao svoju diplomu, ali naš ministar finansija nema taj problem. On zna da je tvrdnja o januarskom suficitu jednako sumnjiva koliko i njegova doktorska disertacija, pa je zato požurio da poveća akcize, a Poreskoj upravi naložio da nepotrebno „uznemiri“ građane upozorenjem da je krajni rok za uplatu prve rate ovogodišnjeg poreza na imovinu 14. februar, dan uoči praznika Dana državnosti. Gde gori, ministre? Ako je suficit toliki, čemu povećanje akciza, zašto krajnji rok za uplatu poreza na imovinu, kao što to obični biva, nije dan posle, već dan pre praznika?

Ali zaludno je Siniši Malom postavljati pitanja. On je samo potrčko opšte prakse režima koji živi na grbači običnih ljudi. Otuda akcize dominiraju u ukupnim prihodima budžeta, otuda i Srbija, po učešću PDV-a u BDP-u od 11 odsto, na drugom mestu u Evropi, odmah iza Hrvatske, a ispred Danske. A koliko se racionalno tako prikupljen novac troši, najbolje ilustruje sledeće poređenje: u periodu od 2014. do 2018. bruto društveni proizvod Srbije porastao je za 16,7 odsto, prosečna zarada za 15,4, a izdaci za novogodišnju rasvetu u Beogradu za 11.428 procenata! Pre pet godina gradonačelnik Mali je za ovu svrhu potrošio skormnih 25.000 evra, da bi protekle godine Vesić i kompanija Deda Mraza „poklonili“ neverovatnih 2,857 miliona evra ili 114 puta više nego za Novu godinu 2014.


Razvodimo se kao da smo u EU

A kako su u tom periodu živeli građani Srbije, videćemo iz podataka Eurostata, koje ćemo, u skladu sa Poglavljem 18, hteli – ne hteli, morati da uvažavamo. Na našu žalost, mnogi podaci iz baze Eurostata koji se odnose na Srbiju podsećaju na rubriku „Verovali ili ne“. Zahvaljujući godinama stagnacije i smanjivanju plata i penzija, promet u trgovini na malo u Srbiji bio je 2017. za petinu manji nego uoči izbijanja ekonomske krize 2008, a u ovom periodu veći pad prometa od našeg beleže samo Grčka i Luksemburg, zemlja čiji životni standard možemo samo da sanjamo. No, stvari je moguće i drugačije posmatrati. U čitavom periodu od promena 2000. do danas promet na malo u Srbiji porastao je za 153,5 odsto, a u tom periodu veći rast prometa imali su samo Rumunija, Bugarska i Crna Gora. Ali s obzirom na izuzetno nisku osnovicu u 2000, ovako veliki rast doneo je malu dobit. Jer kada se posmatra po stanovniku promet u trgovini na malo, u Srbiji je tri do četiri puta niži nego u Italiji ili Nemačkoj, iako ove države u periodu od 2000. do 2017. beleže nemali pad prometa od šest do preko osam odsto.

Pad standarda, započet nakon krize 2008, a nastavljen tokom Vučićeve vladavine, najočitije pokazuju podaci o uvozu automobila. U odnosu na rekordnu 2008. kada je vrednost uvoza putničkih automobila iznosila 647 miliona evra, prosečna godišnja vrednost uvoza u periodu od 2011. do 2017. iznosila je 425 miliona evra, što je smanjenje od 34,3 odsto. Pad je zabeležen i u drugim segmentima lične potrošnje. Podaci Eurostata kazuju da građani Srbije u proseku troše jedva petinu prosečne potrošnje građana EU, a manju ličnu potrošnju od nas imaju samo građani BiH, Severne Makedonije i Albanije. Najviše trošimo na cigarete (51,7 odsto potrošnje u EU), hranu (47,3 odsto) i mobilne telefone (41,8 odsto). Koliko smo svetlosnih godina udaljeni od standarda EU, pokazuje potrošnja na lični automobil, koja iznosi 12,5 odsto evropskog proseka, ili pak potrošnja na restorane i hotele od svega 6,4 odsto prosečne potrošnje u EU. Uprkos uverenju da smo kafanska nacija, građani Srbije u proseku godišnje na izlazak u restorane potroše celih 87 evra, a građani EU 1.349 evra ili 15 puta više. Redak primer ubrzanog dostizanja evropskih standarda predstavlja stopa razvoda koja je poslednjih nekoliko godina značajno povećana. Iako smo na tom planu još uvek ispod proseka EU, podatak da je u decembru 2017. na 1.000 sklopljenih brakova bilo čak 683 razvoda upućuje na zaključak da neće proći mnogo vremena kada ćemo, makar po broju razvoda, postati pravi Evropljani.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 03. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas