Ekonomija

Lopovsko rukovođenje energetikom značajno unazadilo standard građana: Tri puta skuplja struja nego povećanje penzije

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Međunarodni monetarni fond još uvek postoji?! Saznali smo to nedavno kad nam je Sebastijan Sosa, šef Kancelarije MMF-a u Beogradu, dušebrižnički poručio da struja treba da poskupi barem za iznos inflacije jer bi tako „cena električne energije i dalje ostala stabilna“ (???). Tim pre, rekao je Sosa, što cena kilovata nije menjana dve godine, valjda da bi prošlogodišnje lažno povećanje penzija imalo bar malo efekta. Nije Sosa pomenuo da su, zbog poskupljenja TV takse i uvođenja naknade za energetsku efikasnost od 1,5 dinara na 100 potrošenih kilovata, računi za struju i u 2018. ipak povećani. Podsećajući nas da trošimo ubedljivo najjeftiniju struju u Evropi, dvadesetak odsto ispod cena u Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji i čak pet puta jeftiniju nego u Danskoj i Nemačkoj, prvom čoveku MMF-a u Srbiji nije palo na pamet da konstatuje da su tokom „zlatnog doba“, koje je počelo 2013. i trajaće samo bog zna dokle, računi za utrošenu električnu energiju u proseku uvećani tri puta više nego što su povećane penzije, dok je povećanje prosečne zarade jedva domašilo poskupljenje struje u istom periodu. 

Domaćinstva u Srbiji u proseku mesečno za struju izdvajaju od 2.500 do 3.500 dinara. Iako računi, na prvi pogled, nisu preveliki, ekonomisti, mada se slažu da je poskupljenje opravdano, smatraju da struja ipak nije jeftina.

„Električna energija je za građane skupa uprkos tome što je njena cena sa pozicije EPS-a i ekonomskih analitičara niska“, kaže Ivan Nikolić, urednik biltena „Makroekonomske analize i trendovi“ (MAT), napominjući da u Srbiji trošak za električnu energiju čini više od pet odsto ukupnih rashoda domaćinstava, što je evropski rekord.

Naknade, takse, PDV

Kada se pogleda struktura računa za potrošnju od, recimo, 250 kilovata, samo u tzv. zelenoj zoni, u kojoj je struja najjeftinija, vidi se da u ukupnom iznosu za uplatu neposredna cena kilovata učestvuje sa nepunih 51 odsto, a ostatak otpada na obračunsku snagu, akcizu, PDV, TV taksu i naknade – za trošak garantovanog snabdevača, povlašćene proizvođače (obnovljivu energiju) i energetsku efikasnost. Dakle, skoro polovina novca koji izdvajamo za električnu energiju odlazi na razne namete države, koja se svog dela „strujnog kolača“ ne odriče čak ni kada tokom meseca ne potrošimo ni jedan jedini kilovat, jer nam i tada stiže račun na iznos nešto veći od 700 dinara ili oko 6,3 evra. Potrošač iz primera navedenog u tabeli platio je utrošene kilovate po ceni od 5,962 dinara u višoj, odnosno 1,491 dinar u nižoj tarifi, što ukupno iznosi 1.266 dinara. No, kako njegov račun iznosi skoro 2.500 dinara, to znači da ga je utrošeni kilovat u proseku koštao deset dinara, a to je već značajno skuplje od struje u Crnoj Gori, Makedoniji ili Albaniji. Bajka o jeftinoj struji, koja počiva na činjenici da se porede samo osnovne cene kilovata, bez ostalih troškova, deluje još naivnije kad potrošnja pređe u „plavu“ (preko 350 kWh), a pogotovo u „crvenu“ zonu (preko 1.600 kWh). Stvarna cena utrošenih kilovata u ovim zonama ne samo da nije najniža u regionu već i mnogo manje zaostaje za cenama u razvijenim zemljama, poput Danske i Nemačke, koje je za poređenje izabrao Sebastijan Sosa.

Urednik MAT-a Ivan Nikolić smatra da cena struje mora da bude takva da ostavi prostor i za održavanje elektroenergetskog sistema i za nove investicije. Ali te investicije su već godinama ispod nivoa amortizacije, o čemu je proletos na kopaoničkom skupu ekonomista detaljno govorio predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović. Kada bi se reformisao, EPS bi mogao da poveća investicije za 200 miliona evra ili za 0,5 odsto BDP-a, rekao je Petrović, istakavši da EPS ne samo da se ne reformiše već počinje značajno da koči privredni rast Srbije. Pad proizvodnje struje za sedam i uglja za 12 odsto oborili su rast BDP-a u drugoj polovini 2018. za 0,5 odsto, što je usporavanje koje nije zabeleženo ni u jednoj od zemalja centralne i istočne Evrope. Iako smo se sporazumom sa MMF-om obavezali na postepeno povećavanje cena, Fiskalni savet smatra da je veliko pitanje da li bi poskupljenje bilo opravdano, budući da sa sadašnjim načinom upravljanja postoji veliki rizik da bi se eventualno povećanje prihoda EPS-a po osnovu povećanja cena potrošilo na brojne neracionalnosti, umesto na neophodno povećanje investicija. Ako dug EPS-a, koji iznosi oko milijardu evra, padne na teret budžeta, loše poslovanje ovog preduzeća moglo bi potpuno da uruši javne finansije Srbije. Zato Fiskalni savet smatra da poskupljenje ima smisla samo ako se EPS restrukturira i eliminiše višak zaposlenih, kojih je trenutno od 5.000 do 10.000.

Država u državi

U periodu od 2016. do 2018. investicije EPS-a su u proseku iznosile 380 miliona evra godišnje. Da bi ovo preduzeće – koje je sa svojim zastarelim termoelektranama na ugalj najveći zagađivač životne sredine u Srbiji i među najvećima zagađivačima u Evropi – povećalo kapacitete i ispunilo ekološke standarde, po računici Fiskalnog saveta potrebno je povećanje investicija za preko 50 odsto godišnje. Da bi do kraja 2025. ispunio propise EU u oblasti zaštite životne sredine, EPS bi u izgradnju novih i rehabilitaciju postojećih elektrana, izgradnju postrojenja za odsumporavanje i smanjenje emisija oksida azota i praškastih materija, te izgradnju savremenog sistema za upravljanje otpadom i postrojenja za tretman otpadnih voda morao da uloži oko tri milijarde evra. Ako se uporedo s povećanjem investicija preduzeće i reformiše, smanje troškovi zaposlenih, poboljša naplata i smanje krađa struje i gubici na distributivnoj mreži, koji trenutno iznose neverovatnih 13 odsto, a prosek u EU je oko šest odsto, onda bi i povećanje cene imalo smisla. Bez toga, sa nesposobnim rukovodstvom i jedva profitabilna, Elektroprivreda Srbije nastaviće da funkcioniše kao „država u državi“.

Ta neograničena i po privredni rast opasna „moć“ EPS-a najbolje se vidi po platama koje su i  nakon usvajanja Zakona o privremenom umanjenju zarada u javnom sektoru krajem 2014. nastavile da rastu. U godinama u kojim su zaposleni u svim ostalim javnim preduzećima, državnoj upravi i penzioneri primali umanjene iznose, troškovi za zaposlene u EPS-u povećani su za osam milijardi dinara ili 67,2 miliona evra, a prosečna zarada je sa 79.657 dinara u 2014. povećana na 84.205 dinara u 2017, što je skoro 100 evra više od proseka koji bi donela primena zakona o umanjenju i oko 60 odsto više od prosečne plate u državi. Ogromna razlika nastavila je da se povećava i nakon ukidanja zakona o umanjenju, pa je na kraju 2018. prosečna plata zaposlenih u EPS-u bila za 71 odsto veća od državnog proseka.

Uz sve ove privilegije, radnici koji ispunjavaju uslov za penziju odlaze iz firme sa otpremninama koje u proseku iznose po 20.000 evra (Zakon o radu propisuje 100‒200 evra po godini staža), a na kraju 2018. odobrena je i isplata bonusa od 35.000 dinara po zaposlenom, navodno na osnovu ostvarene dobiti, iako ona prevashodno potiče od pozitivnih kursnih razlika i činjenice da je „Železnica Srbije“ počela da izmiruje dugovanja. Stihijski, bez sistematizacije i bilo kakve kontrole, samo u 2017. uz velikodušne otpremnine iz EPS-a je otišlo 1.400 radnika, a iste godine primljeno je 1.200 novozaposlenih. I nikom nije falila ni dlaka s glave, reč kritike nismo čuli ni od premijerke, ni od potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, kojoj je kriminal u EPS-u nekad bio omiljena tema, ni od sveznajućeg predsednika države, toliko gadljivog na svaki vid bahaćenja.  

EPS-om (ne)upravlja Vlada

„Hoćemo da EPS bude najveća kompanija na Balkanu“, kaže Vučić i poručuje da vlast neće prodati EPS, već će „kupovati elektroprivrede u okruženju“, kao što je već kupljeno 11 odsto Elektroprivrede Crne Gore. O tome šta su njegovi v. d. diletanti uradili od nacionalne elektroprivrede predsednik ćuti.

Ceo test pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!