Ekonomija

Kakvu smo budućnost pripremili deci?

Piše: Biljana Stepanović

Beogradski glas – Sasvim nezapaženo prošao je jedan tekst objavljen u državnom mediju: država Srbija izložena je žestokom pritisku stranih izdavača školskih udžbenika, pa su morali da im daju monopol. Tako su kod novih udžbenika za prvi i peti razred osnovne škole strani izdavači nadmoćno pobedili, drže 87 odsto tržišta, a isto će se desiti i sa novim udžbenicima za drugi i šesti razred. Rezultat je da strani izdavači, uglavnom nemački, zarade deset puta više nego domaći. Umesto konkurencije, većeg kvaliteta i niže cene, dobili smo monopol i potpuno nekontrolisane cene školskih knjiga.

Cenu će, naravno, platiti roditelji. Komplet udžbenika za osnovnu školu kreće se i do 18.000 dinara, a neke knjige ne mogu ni da se naslede. Moraju da se kupe nove. Ko ima dvoje dece, a platu od, recimo, 50.000 dinara, taj knjige da kupi ne može, osim da otkine od hrane. Onaj sa više dece a manjom platom ne može da kupi ni hranu.

I šta onda imamo? Imamo direktan udar na bazični nacionalni interes, a to je da obrazujemo svoju decu. Da im omogućimo da steknu znanje, pa da sutra rade, zarade i da žive kao ljudi. Da im objasnimo zašto se pošten rad i trud isplate, da ne moraju da se učlanjuju u stranke i da mole za koricu hleba. A to je – užasno ali istinito – direktno suprotno interesu ove vlasti, kojoj upravo takvi, pametni i materijalno nezavisni ljudi nisu potrebni. Zato se i trudi da ih na svaki način isprati iz zemlje.

Jer kako će pametan i obrazovan čovek da razgovara, na primer, sa Anom Brnabić? Kako da je sluša i klima glavom kad ona – povodom totalno netransparentne kupovine aviona za potrebe vladajuće garniture – izjavi da je to „svuda u svetu tajna“. Što, naravno, nije istina, nego je presna laž. Najviši državni službenici (a ne „vlast“)  u uređenim zemljama su dužni da poreskim obveznicima polože račun šta su njihovim novcem kupili, zašto, pošto i od koga. Ali to Ana Brnabić ne zna, a i ne zanima je.

Takođe je uopšte ne zanima, pa se na to i ne osvrće, kako to da je Državna revizorska institucija, dakle državni organ, pronašla tokom kontrola, i to lepo napisala u svom izveštaju, da su nenamenski potrošene čak dve milijarde evra državnog novca. Neka je za polovinu te sume bilo proceduralnih grešaka, neznanja i neukosti partijskih službenika koji su vodili javne nabavke i knjižili raspolaganje javnim novcem, a nije, ostaje još milijardu evra bukvalno proneverenog novca. Milijardu. I nikom ništa. To nije vredno pažnje.

Ne pomišlja Ana Brnabić da nam objasni ni zašto odavde odlaze čak i oni strani investitori kojima su date masne subvencije da uposle radnu snagu koja sve više liči na robovsku. Ako će čovek da bude krajnje ciničan, čak je i gore od toga. Robovlasnik je bar malo brinuo za svog roba, da ga nahrani, napoji, izleči, jer mu je bilo stalo da sačuva svoju imovinu, to jest da mu taj rob što duže i što bolje služi. Gledao je da mu radnici ne padaju sa skela i ne ginu po gradilištima svakog meseca. Kod nas – to nije tema. Niti se zna ko šta gradi, niti se zna poreklo tog novca, niti se ko osvrće na to što ginu ovoliki radnici.

Ovde „investitor“ lepo uzme novac od države, otvori pogone, zaposli radnu snagu bez ikakvih prava, onda kad taj novac potroši, ili kad nađe bolje mesto, pokupi pinkle i ode, a radnike o tome eventualno obavesti nekoliko dana ranije. Ili ni tad. Tako samo jednog dana pročitamo naslov „Ruska firma pobegla preko noći, iznela mašine i ostavila na cedilu 300 radnika“. I šta – niko ne zna, a ko zna ćuti, da li je ova firma uzimala subvencije od države, da li je „Jumku“ platila zakup hala, da li je radnicima isplatila plate, o porezima i doprinosima i da ne govorimo…

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!


Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas