Ekonomija

Istorijski uspesi iz propagandne kuhinje

Razgovarao: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – „Telekom Srbija“ preplatio je kablovskog operatera „Kopernikus“ i to jeste jedna od najspornijih finansijskih transakcija u zemlji od početka tranzicije, spornija od tzv. pljačkaških privatizacija. Kada pogledate spisak te 24 sporne privatizacije, samo u slučaju dve je obim potencijalne finansijske zloupotrebe veći od moguće zloupotrebe koja je u ovom slučaju gotovo 100 miliona evra, kaže za „Beogradski glas“ Peđa Mitrović, diplomirani ekonomista i odbornik Saveza za Srbiju u Skupštini grada Beograda. Iako mlad, Mitrović već ima radno iskustvo za respekt – kao konsultant Svetske banke i UNDP pri Vladi Srbije radio je na projektima unapređenja konkurentnosti i izgradnji kapaciteta u javnoj upravi. A onda je, nakon izbora marta ove godine, ušao u politiku i afirmisao se kao kritičar vlasti koji kompetentno barata činjenicama.


‒ Nijedan podatak koji je iznet nije uspeo da opravda cenu od 195 miliona evra. Ako i pretpostavimo da „Kopernikus“ ima 145.000 korisnika kablovske televizije, koliko sada kažu da ima, od kojih 60.000 ima i internet, u najoptimističnijem scenariju ta kompanija može da ostvari godišnje prihode od 26‒27 miliona evra. Pa ako je princip da kompanije valorizujemo na osnovu petogodišnjih prihoda, kako sami predstavnici vlasti i provladini analitičari kažu u svojim nastupima, onda ta kompanija ne vredi više od 130 miliona evra. Ali, pazite, ovo je najoptimističniji scenario poslovanja, gde u obzir nismo uzeli brojne troškove spajanja i umrežavanja kompanija za koje je izvesno da će nastati. Tako da je realna vrednost kompanije ipak mnogo niža. Ovo je ogromna afera sadašnje vlasti koja liči na politički motivisanu akviziciju s ciljem da se kontroliše ponuda televizijskih kanala kablovskih operatera. Mi ćemo nastaviti da vršimo pritisak na vlast dokle god ne bude sve kristalno jasno, jer „Telekom Srbija“ je državna kompanija i javnim novcem se ne sme neodgovorno raspolagati.

Kritični ste i prema politici subvencionisanja stranih investitora.

To je jedna od najspornijih i najnetransparentnijih politika ove vlasti. Mi ne znamo koliko novca godišnje Vlada izdvaja za subvencije stranih investitora, nijedna analiza efekata te politike nije urađena i prezentovana javnosti, a ni ugovori sa nekim od njih nisu javno dostupni. Dakle, jedan potpuni mrak i odsustvo svake odgovornosti. Jedino što možemo da vidimo jeste da se otvaranje tih fabrika za motanje kablova, pletenje čarapa i seckanje nudli, gde ljudi zarađuju 25.000 dinara, plaća i po 20.000 evra za jedno radno mesto! O neumerenoj zloupotrebi za političku promociju predstavnika Vlade, jer sve zasluge za zapošljavanje ministri pripisuju sebi, ne bih ni govorio.

Istina je da strani investitori u ovom trenutku gotovo da i ne žele da investiraju u Srbiju jer nas vide kao jednu ne mnogo uređenu državu sa mnogo administrativnih problema. Ali ako je već tako, umesto da Vlada za šest godina, koliko je na vlasti, a složićete se da je to jedan dug period u kom možete mnogo toga da uradite, temeljno reformiše državni sistem, od čega koristi neće imati samo strani investitori nego, što je još važnije, građani ove zemlje, ona odluči da strane investitore privlači novcem građana.

Ali složićete se da su strane investicije rekordne?

Odlično, ali imaju dva problema – to nije održivo i nije efikasno. Te fabrike mahom nestanu kada se subvencije završe, a kad se sve sabere, rezultata nema. Osim toga, te strane fabrike imaju privilegovan tretman u odnosu na domaće kompanije i preduzetnike, ali i druge strane kompanije. Pa čekajte, zar nije logično da svima stvorimo povoljne uslove poslovanja, umesto da se fokusiramo samo na pojedine strane kompanije? Još jednom ću ponoviti – svetske kompanije koje sa sobom donose naprednije tehnologije nikad i nigde neće doći zbog subvencija. Ako njih želimo da privučemo i ako želimo da naši radnici rade u fabrikama automobila, a ne u fabrikama za motanje kablova, moramo temeljno promeniti ekonomski sistem zemlje, a to trenutno ne radimo.

Međutim, pošto polemičkih emisija na televizijama nema, već provladini analitičari pričaju sami sa sobom, onda se Vlada i ne plaši da će neko postaviti pitanje: Ako je sve toliko dobro, zašto je privredni rast u Srbiji u proteklih šest godina najsporiji u celoj Istočnoj Evropi – svega šest odsto? Zašto je rast plata jedan od najsporijih u celom regionu? Zašto turizam raste najsporije u celom regionu? Fiskalna konsolidacija nije odgovor jer su i druge zemlje kroz nju prošle. Odgovor je u odsustvu reformi i neodgovornoj ekonomskoj politici.

Manipulacija s dobiti javnih preduzeća

I politika subvencija u Beogradu je problematična. GSP iz gradske kase dobija sve više novca, privatni prevoznici takođe, a po mnogim ocenama, prevoz je u poslednjih godinu dana značajno pogoršan.

Subvencije za gradski prevoz su ogroman problem i tu sva odgovornost pada na gradsku vlast koja nije na vreme prepoznala problem i pored upozorenja Fiskalnog saveta. U poslednjih nekoliko godina subvencije za javni prevoz su eksplodirale do tog nivoa da neefikasnost gradskog saobraćaja Beograđane godišnje košta 100 miliona evra više nego što bi trebalo. Neverovatno je da gradska vlast ovom problemu pristupa izuzetno nonšalantno, budući da nijedan plan kako rešiti taj problem ne postoji, niti je na vidiku. Pogledajte samo kolaps u gradskom saobraćaju svaki dan. Gradska vlast za to nema rešenje. Umesto time, oni se bave pravljenjem zabavnog parka od Beograda sa nizom besmislenih projekata – od gondole do ovog ringišpila koji se planira na Ušću. Bez ikakve vizije i računice. I odgovornosti prema građanima.

Zašto smatrate da je koncesija za beogradski aerodrom školski primer kako se koncesije ne rade? Uzgred, da niste u međuvremenu uspeli da vidite tekst ugovora sa Francuzima?

U koncesioni paket za beogradski aerodrom država ni pod kakvim uslovima nije smela da uključi aerodrome u Nišu, Kraljevu i Užicu jer to znači da je koncesionaru praktično dat monopol i sav vazdušni saobraćaj koncentrisan u jednom aerodromu u zemlji, što nije ekonomski efikasno rešenje. Osim toga, znajući da živimo u privredno visokocentralizovanoj zemlji, gde preko 40 odsto BDP-a nastaje u samo jednom gradu, s punim pravom se zapitate: šta je onda bila suština tog dogovora? Da Vlada maksimizira svoje prihode od naknade za aerodrom po cenu da ugušimo regionalni avio-saobraćaj u zemlji? Da li je to onda politika ravnomernog regionalnog razvoja i briga za građane koji ne žive u Beogradu? Svakako da nije.

Koliko je dogovor loše uradila Vlada, govori i to što sličan aranžman, gde Vlada ustupa celo unutrašnje tržište koncesionaru, nećete naći ni u jednoj uređenoj zemlji na svetu. To se nikada i nigde ne radi. O tome koliko puta je produžen tender i o tome da javnosti nije dostupan na uvid ugovor, ne treba ni trošiti reči. 

Kad kažete da je rebalans gradskog budžeta izvor političkih zloupotreba, na koje zloupotrebe konkretno mislite? Da li je među njima i nestvarno visok profit javnih komunalnih preduzeća?

Da, manipulacija dobiti javnih preduzeća prilikom rebalansa budžeta jedna je od najvećih političkih zloupotreba koja se dešava uz nečiju nadu da će to proći nezapaženo. O čemu se radi? Javna preduzeća svake godine 85 odsto svoje neto dobiti uplaćuju u budžet Beograda. Taj iznos je porastao sa 500 miliona u 2013. na 5,5 milijardi dinara ove godine, odnosno jedanaest puta za četiri godine! Deluje neverovatno, zar ne?

Tako smo mi sada u situaciji da javna preduzeća, koja su inače monopolisti i koja ni ne treba da se bave maksimizacijom profita, uplaćuju 5,5 milijardi dinara godišnje u gradsku kasu i to se predstavlja kao da je ova gradska vlast njihovo poslovanje konačno dovela u red. Odlično, ako je poslovanje zaista toliko dobro, hajde onda da građanima Beograda smanjimo račune za komunalne usluge i time im uštedimo godišnje u proseku 9.000 dinara po domaćinstvu. To je najlogičnije i prema građanima najodgovornije, jer ta javna preduzeća ne postoje da prave profit nego da građanima pružaju kvalitetne javne usluge po pristupačnoj ceni, što sada ne rade.

Ali taj rezultat najverovatnije i nije realan. Jer kada pogledate bilanse preduzeća, njihovo poslovanje je znatno lošije nego pre. Ilustrovaću tri slučaja. Poslovna dobit „Beogradskih elektrana“ bila je 2013. godine 6,4, a 2017. je 5,5 milijardi dinara, „Beogradskog vodovoda“ je bila 514, a sada je 55,6 miliona dinara, a „Gradske čistoće“ 1,3 milijarde, a sada je 698 miliona dinara. Dakle, samo poslovanje u ovim preduzećima je drastično lošije danas nego pre četiri godine, a ona imaju navodno bolje finansijske rezultate. Nelogično, složićete se. Ispada da je cela neto dobit samo knjigovodstveni trik. Ovo su zvanični podaci sa sajta Agencije za privredne registre, svako može da ih skine i sam se uveri.

Već su umorni od neispunjenih obećanja

Šta biste vi prvo uradili kad biste postali gradonačelnik? Koje biste zgrade srušili? Kome biste podigli spomenik? Kako biste ukrasili grad za novogodišnje praznike?

Prvog dana bih uveo punu transparentnost u rad javnih službi – da se tačno zna kako je svaki dinar Grada potrošen i da svaki građanin u svakom trenutku sam može u to da se uveri. Kada se to uradi, momentalno ukidate svaki prostor za političke zloupotrebe javnog novca, što je trenutno najveći problem u Gradu, i otvarate prostor da se bavite drugim projektima. Ovom gradu je potrebna nova vizija razvoja koja će Beograd probuditi i aktivirati sve potencijale koje on ima. Zaista mislim da možemo mnogo više od gondole, „Beograda na vodi“ koji izgleda kao trećerazredni rizort, od ringišpila na Ušću i novogodišnjih ukrasa u septembru, ovih čudnih fontana i nedostojnih spomenika, a samo na to nas je gradska vlast trenutno svela.

Najiskrenije verujem da Beograd ima potencijala i da zaslužuje da postane jedna od vodećih evropskih metropola, centar privrednih i kulturnih dešavanja, i to ne samo za Istočnu Evropu. Jedan od utisaka mi je i da Beogradu nedostaju trgovi i parkovi i, slažem se, spomenici zaslužnim građanima. Ali nikada ne bih želeo da se njihova izgradnja i postavljanje pretvori u pomodarstvo i stihiju, nečiji hir, kao što je trenutno slučaj sa gradskim projektima. Juče su otkrili spomenik patrijarhu Pavlu i zaista sam osetio nelagodu kad sam video kako to izgleda, kao što je osetila i većina građana sudeći prema reakcijama koje sam imao prilike da vidim, uz dužno poštovanje prema umetniku. Spomenici ne smeju biti instant rešenja, mora sa mnogo više pažnje da se na njima radi.

Šampioni u rastu BDP-a, prosečne plate 500 evra do kraja godine, penzije veće nego ikada, drastični pad nezaposlenosti… U izboru za najveću laž aktuelne vlasti konkurencija je velika. Za koju biste vi glasali?

Koliko mogu da vidim, najvažnija funkcija vlasti je da bude propagandna mašinerija koja će iskrivljenu realnost servirati građanima na televizijama na kojima, osim provladinih analitičara, niko drugi ni ne gostuje. Na takvoj iskrivljenoj realnosti počiva njihova politička moć i oni su toga savršeno svesni. Mislim da će otvaranje medija, koje će se neminovno desiti – jer u digitalnoj eri oni to više ne mogu kontrolisati – biti veliki udarac za njih. Građani će shvatiti da su u prethodnih nekoliko godina svi istorijski uspesi bili produkt nečije propagandne kuhinje, a ne realnost, i to će za njih biti veliko razočaranje u postojeću vlast. Oni to već i sad osećaju, umorni su od neispunjenih obećanja i to se vidi kroz opadanje podrške vladajućoj koaliciji i stagnaciju optimizma, iako se Vlada svim silama trudi da održi imidž nepobedive mašinerije.

Kako gledate na činjenicu da većini profesora Ekonomskog fakulteta, koji ste i vi završili, ne pada na pamet da javno kritikuju loše ekonomske poteze režima?

Mislim da je veliki društveni problem što je jedan deo akademske zajednice, a posebno sa mog matičnog Ekonomskog fakulteta u Beogradu, prilično pasivan u društvenom životu. Društvena uloga univerzitetskih profesora je da iznose činjenice u javnim debatama i da sprečavaju širenje zabluda. U suprotnom, javno mnjenje je pod uticajem ljudi koji mnogo manje znaju o temi i veća je šansa da prevlada rešenje koje nije dobro za građane.

Ali veliki deo akademske javnosti u Srbiji spava i to se videlo i prilikom svih afera o plagiranim doktoratima ljudi iz vlasti. Neki ne samo da su ćutali nego su otvoreno uzeli u odbranu ministre koji ne samo da nisu u stanju da plagiraju doktorat nego ti komadi papira, a sve sam ih pročitao, čak ni ne liče na akademski rad. Kao bivši student i kolega sam razočaran. Nadam se da će se to promeniti jer je to njihova društvena uloga i imaju odgovornost prema javnosti.

Samo bager Srbiju spasava

Na „Tviteru“ ste napisali jednu kratku, neobičnu rečenicu: „Samo bager“. Da li vi to prizivate neki novi 5. oktobar? Da vam neke nove klinke viču: „Peđa, oženi me!“

Uprkos tome što su provladini mediji revizionistički nastrojeni i sistematski demonizuju 5. oktobar i uprkos tome što se slažem da su značajnim delom izneverena očekivanja koja su tada postojala, mislim da je to najsvetliji događaj novije srpske istorije. U njemu su ključnu ulogu odigrali građani – u stotinama hiljada izašli su na ulice i rekli „ovo je kraj“ diktatorskom režimu koji je uništio živote jednoj generaciji. Režimu koji je zemlju izopštio iz svih svetskih tokova, opljačkao i uništio srednju i radničku klasu hiperinflacijom i piramidalnim bankama, prisvajao državnu imovinu bez zakona, izvodio vodene topove i tenkove na građane i ubijao političke neistomišljenike i novinare. To su bili stravični zločini vlasti protiv svojih građana i ustati protiv tog režima i smeniti ga 5. oktobra bila je građanska čast.

Šta god da je politička elita uradila kasnije i koliko god da nije ispunila sva očekivanja, slažem se da jeste i da je moralo više, napadi na sam 5. oktobar jesu napadi na građanske slobode jer 5. oktobar su građani Srbije, a ne pojedinačni političari. Inače verujem u demokratske procedure i verujem da će ova vlast biti smenjena kroz institucije sistema, koliko god to nekome u ovom trenutku izgledalo neverovatno, s obzirom na to da se u Srbiji demokratija guši svim snagama.

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas