Ekonomija

Čiji su naši hektari?

Piše: Branislav Krivokapić

Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (SSP), koji su aprila 2008. potpisali potpredsednik srpske vlade Božidar Đelić i predsedavajući EU Dimitrije Rupel, Srbija se obavezala da će četiri godine po stupanju SSP-a na snagu (1. septembar 2013) doneti zakon koji će državljanima Unije omogućiti da kupuju zemlju pod jednakim uslovima kao i njeni građani. Taj rok je prošao protekle jeseni i Srbija je, kao svaki poslušan đak, uradila domaći zadatak. Izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu (član 72đ) državljanima EU dozvoljeno je da mogu postati vlasnici najviše dva hektara poljoprivrednog zemljišta. Za razliku od drugih zemalja koje su potpisivanjem SSP-a dobijale i značajan period za prilagođavanje politike upravljanja poljoprivrednim zemljištem, Srbija je jedina koja je i pre ulaska u EU dozvolila strancima da kupuju njeno zemljište.

I eto još jedne priče koja predstavlja idealan štimung za papagajsko ponavljanje esenesovaca o silnim gresima demokrata koje oni, sve i kad bi hteli, ne mogu da isprave. A zapravo, ono što je Boža Đelić zakuvao, Branislav Nedimović je samo dodatno začinio. Ograničavanjem stranih lica na kupovinu maksimalno dva hektara, pod uslovom da su najmanje deset godina nastanjeni u mestu gde se nalazi zemljište koje žele da kupe, da imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo i da najmanje tri godine tu zemlju obrađuju, stvara se privid kako je vlast sve učinila da zaštiti srpske oranice. A od javnosti se vešto skriva da su, zbog zahteva EU za ravnopravnim tretmanom, ograničenja uvedena i za naše građane, koji takođe mogu kupovati zemljište samo ako imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo i ako u mestu u kome se nalazi zemljište koje je predmet kupovine imaju prebivalište najmanje pet godina, što do sada nije bio slučaj. Ma koliko se ministar poljoprivrede hvalio da je prodaju zemlje strancima odložio za deset godina, svi su izgledi da je dara skuplja nego mera. Valjda je zato na primedbe o izostanku javne rasprave lakonski odgovarao: „Jednostavno, doneta je politička odluka da ne bude javne rasprave i tačka.“

Dunđerski je mala maca

I zaista, svaka je rasprava bespredmetna. Jer nikakav novi zakon ne može sprečiti strance da kupuju našu zemlju, pošto im je to već omogućio Zakon o privatizaciji. Kupovinom naših poljoprivrednih kombinata u rukama stranaca nalazi se od 18.000 do 20.000 hektara, a u vlasništvu domaćih tajkuna više od 100.000 hektara obradivog zemljišta. Omraženi hrvatski tajkun Ivica Todorić (Agrokor) u Srbiji poseduje tek nešto malo manje zemlje nego što su imali članovi porodice Dunđerski, najveći veleposednici u Vojvodini pre Drugog svetskog rata, dok su Petar Matijević (Industrija mesa Matijević) i Miodrag Kostić (MK grupa) pet-šest puta veći i „jači“ od Dunđerskih. Sem njih, sedamdesetak ljudi u Vojvodini u posedu ima od 300 do 500, a njih 25‒500 do 1.000 hektara. Osim kroz sumnjive privatizacije, nije nemoguće da su oni do zemlje došli i parama stranaca koji su jednostavnim osnivanjem firme u Srbiji i do sada bez ikakvih problema kupovali naše poljoprivredno zemljište. I to će činiti i ubuduće, jer se pomenuti član 72đ Zakona o poljoprivrednom zemljištu odnosi samo na fizička lica, dok će direktna prodaja zemlje stranim pravnim licima, kako je najavio ministar Nedimović, biti moguća samo uz poseban međunarodni sporazum koji mora biti ratifikovan u Skupštini. Ali to, kao i do sada, neće biti potrebno jer stranci će našu zemlju kupovati ili osnivanjem firmi u Srbiji, ili kroz privatizaciju, ili tihim ulaskom u strukturu vlasništva domaćih kompanija, kao što se to dogodilo u „MK grupi“. 

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, pre 2000. godine u Srbiji je postojao 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara. Iako je svaka treća privatizacija u poljoprivredi poništena, štetne posledice ovog procesa su nesagledive. Većina kombinata je ugašena, bez posla je ostalo oko 100.000 ljudi, a stočni fond Srbije unazađen je na nivo iz 1910. godine. U takvoj situaciji efekti zakona koji državljanima EU onemogućava da kupe više od dva hektara zemlje mogu biti samo simbolični. Jer, ako stranci kupe PKB, postaće vlasnici 20.000 hektara najplodnijeg zemljišta. Ako ga i ne kupe, uvek mogu da na 30 godina zakupe državno zemljište. Dovoljno je da osnuju firmu i da godišnje investiraju 3.000 evra po hektaru u prerađivačku industriju. Za pojedine liberalne ekonomiste to je jedini način da dobijemo efikasniju poljoprivredu. Za mnoge druge, poput analitičara Slobodana Antonića, ovo je siguran put u status kolonije.

„Samo u koloniji stranci mogu da stvaraju veleposede, uništavaju domaće poljoprivrednike i pretvaraju ih u najamne težake i u služinčad. A Srbija krupnim koracima ide baš u tom smeru.

Školovani će odlaziti u svet, a oni koji ostanu radiće kao najamna radna snaga u nemačkim i arapskim poljoprivrednim kombinatima“, kaže Antonić.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Ko obrađuje najviše zemlje

kompanija                                      hektara

IM Matijević                                       33.000

MK grupa                                            31.000

Delta                                                     25.000

Irva investicije                                    18.000

Baltik properti investments (Irska) 10.500

Agrokor (Hrvatska)                            3.000

CBA (Mađarska)                                  2.650

Žito grupa (Hrvatska)                         2.004

*Podaci Branislava Gulana, člana Akademijskog odbora za selo SANU

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 18. 07. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas