Društvo

Život s jednim obrokom dnevno

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – O siromaštvu se govori, ali se ono i živi. Državne statistike i mediji, svako na svoj način, odslikavaju fenomen bede i gladi, a građani koji su na finansijskom i socijalnom dnu izvode vratolomije da vežu dan za dan.

Siromaštvo jeste staro koliko i civilizacija, međutim, godine nedosanjanog postpetooktobarskog preporoda su nam pokazale nepoznato lice siromaštva. Porodice, u sve većem broju, ostaju bez krova nad glavom zbog dugova i neplaćenih računa. Pojedini građani dižu ruku na sebe ili/i svoje bližnje isključivo zbog duboke nemaštine. Na listu socijalno ugroženih dospelo je i fakultetski obrazovano građanstvo.

Kako alarm nema ko da čuje, pojavio se zametak samoorganizovanja siromašnih i samim tim obespravljenih građana. Povezuju se preko socijalnih mreža i na druge načine, nastoje da udruženi zaštite minimum ljudskih prava, dostojanstvo življenja i samopoštovanje pred svojom decom, kao i ono malo imovine pretekle iz srećnijih vremena. Tako su, preko „Fejsbuk“ stranice „Reci NE izvršiteljima“ 24. maja sprečili prinudno iseljenje žrtve duple prodaje stanova na Zvezdari, što im je najnovija uspešna akcija. Ne zna se koliko takvih vidova samoorganizovanja uopšte ima. Još manje, u šta se sve možda može izroditi ovakva samozaštita od iseljenja po principu „od pegle do bebe“.

Godišnje se zbog bede ubije 1.300 ljudi

Kad je reč o samoubistvima i porodičnim ubistvima zbog bede i gladi, psihijatrijska struka ukazuje na to da tako očajničke poteze čine predisponirani pojedinci. Uz oprez valja primiti i informaciju iz medija, još iz juna 2013, da se „zbog nemaštine u Srbiji godišnje ubije 1.300 ljudi“. Ovako ozbiljan podatak državni organi nisu demantovali i zato ne može biti podveden pod senzacionalizam ili priučenost novinara. Štaviše, te iste 2013. je dr Milutin Nenadović, direktor Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, javno objasnio: „Starije osobe se ubijaju da bi oslobodile stambeni prostor za potomke ili ih oslobodili sebe kao tereta. Ljudi dižu ruku na sebe često i zbog gubitka posla i besparice, ali i tada je osnov zaštita najbližih, zaštita od problema, dugova.“ Kako nije govorio o psihijatrijskim bolesnicima, u ovom dimu i te kako ima vatre, prema kojoj se „vatrogasci“ odnose nedopustivo indolentno.

Tim više nedopustivo kada se ima u vidu da novo lice siromaštva potcrtavaju i iz pravosuđa. Ljubomir Jovanović, istražni sudija Okružnog suda u Prokuplju, posle uviđaja samoubistva 2009. izjavio je: „Motiv je teška ekonomska situacija u kojoj se nalazio i nemogućnost da porodici obezbedi egzistenciju.“ Nadalje, samohvaljenja vlasti zbog socijalno odgovorne države i društva postaju panegirici pred činjenicom da je 18-godišnjak iz sela Mol, koji je od rođenja živeo bez struje (!) i kasnije nadničio da plati prevoz do škole, 2016. izvršio suicid uoči početka školske godine – zato što nije imao gde da zaradi pare za prevoz do srednje škole u Bečeju. Institucije su bile gluvlje od Betovena na sve molbe majke da im se pomogne jer socijala koju su primali nije pokrivala goli život i prevoz deteta do škole.

Iza analitike siromaštva i bede, koje u okviru Milenijumskih ciljeva UN namerava da do 2030. iskoreni u potpisnicama odgovarajuće agende – a Srbija je jedna od tih, stoje stvarni ljudi čiji su problemi nerešivi bez odgovorne vlasti, sistemskih rešenja i društvene solidarnosti. Evo kako to u realnosti izgleda: u Valjevu se čovek polio benzinom i zapalio zbog duga banci; Kragujevčanin se ubio kad mu je banka uzela kuću jer nije mogao da plaća rate; zbog duga kod zelenaša, gde je kamata bezobzirno nadmašila osnovni dug, ubio se građanin; prošle godine suicid je izvršio pripadnik Vojske Srbije zbog finansijskih problema; čovek je zbog dugotrajne bede ubio porodicu, pa sebe…

Muke trećine stanovnika

Lekari i policajci koji izlaze na takve uviđaje govore da je finansijska kriza, u poslednje vreme, najčešći razlog samoubistva. To potvrđuju volonteri na različitim SOS telefonskim brojevima. Kažu, omladina oseća bespomoćnost jer nema posao i ima krivicu što je na teretu roditelja umesto da im pomogne, dok su stariji u problemu jer više ne mogu da izdržavaju porodicu i finansiraju odavno stasale potomke.

Danak koji ovde i sad uzimaju beda i glad ima mnogo oblika. U Lozoviku su se smrzli majka i sin; na psihijatriji u Nišu završila je radnica iz Kruševca nakon što je ostala bez posla, kao i žena iz Bosilegrada koja nije mogla da se bori sa siromaštvom; u Titelu majka sa osmoro dece živi u kući sa zemljanim podom, neomalterisanim zidovima, socijalnom pomoći od 19.000 dinara, ne prima dečji dodatak, a muž joj se ubio dok je bila u osmom mesecu trudnoće. U sudskoj praksi je kuriozitet krivični postupak u kome je 3. juna 2016. krenulo suđenje 19-godišnjem Nišliji zato što je presudio ocu, koji mu je bio „kriv za siromaštvo u kome su živeli“ i „nije omogućio pristojan život“.

Godinama već među siromašnima imamo roditelje koji jedu jednom dnevno, neki samo ono što ostane posle dece. Nema se novca ni za odeću, obuću, intimno rublje, uloške, vađenje zdravstvene legitimacije, stomatologa, a kamoli za struju, komunalije, porez na stan… U beogradskom prihvatilištu za decu pamti se neuhranjeni desetogodišnjak, dovezen sa teritorije Šapca uz saglasnost roditelja, koje su socijalni radnici ocenili kao vredne, sposobne, motivisane i uzaludne tragače za ma kakvim poslom. Na pitanje hoće li jesti boraniju ili pasulj, dete je doživelo šok jer nije znalo da hrana može da se bira. Pedantno je skupljalo mrvice sa stola. I jelo ih, naravno. Na to je jedna od zaposlenih (i slabo plaćenih) otišla i kupila mu čokoladnu bananicu. Dva dana kasnije dete je nije ni pipnulo. Na pitanje zašto, odgovorilo je: „Čuvam da imam, ko zna kad ću opet da dobijem.“ Ubeđivanje da je pojede jer će mu kupiti drugu bilo je uzaludno. Tek kad je donela novu, pojelo je onu prvu bananicu…

„U zemlji Srbiji je klasično siromaštvo, u kome se umire od gladi jer bukvalno nema hrane ili pojedinac nije u stanju da sebi obezbedi najogoljeniju egzistenciju bilo vrlo, vrlo retko. Srbija nije nikad bila zemlja u kojoj se umiralo od gladi, već ‘raj za siromašnog čoveka’“, pisao je 1897. Herbert Vivijan, engleski novinar i putopisac. Posle nešto više od veka, u „Karti siromaštva u Srbiji“ iz 2016. (Svetska banka i Republički zavod za statistiku) stoji da je riziku od siromaštva izloženo 24,5 odsto, odnosno 1,8 miliona građana (nije uračunat KiM). Dalje piše da je Vlada „posvećena praćenju i smanjenju siromaštva i socijalne uključenosti“ i da zbog evrointegracija od 2103. primenjujemo metodologiju koju koristi Brisel. To znači da više ne figurira stopa apsolutnog siromaštva koja je, pri poslednjem merenju, iznosila 8,9 odsto, pa je obuhvatala 654.000 stanovnika. Onog raja nema, imamo oko 2,4 miliona građana koji su ili u riziku od siromaštva ili su ekstremno ugroženi.

Vlada glumi odgovornost

Nemoguće je napravi profil prosečno siromašnog građanina Srbije, kaže za naš list prof. dr Slobodan Cvejić, jedan od koautora prošlogodišnje studije „Oprez, siromaštvo! – Praćenje siromaštva u okviru razvojne agende UN do 2030. godine“. Znaju se samo najrizičnije grupe, poput Roma, malih poljoprivrednih gazdinstava sa staračkim domaćinstvima, gradskih domaćinstava u kojima jedan penzioner izdržava porodicu, nezaposleni…

„Studija je pokazala da su nejednakosti u Srbiji ogromne, da je siromaštvo rasprostranjeno više nego što je očekivano za jednu evropsku zemlju u razvoju i da su strukturni činioci siromaštva takvi da zahtevaju čitav set sistemskih mera“, rezimira prof. Cvejić. „Zatiranje siromaštva je prvi, a iskorenjivanje gladi drugi cilj agende UN iz 2015, kojoj smo dobrovoljno pristupili. Zato je Vlada formirala tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Tu kasnimo, ali radimo i tek treba da bude izrađena nacionalna metodologija.“

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 24. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas