Društvo

Sudovi ne štite žrtve mobinga

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Dogodine obeležavamo deceniju primene specijalnog zakona protiv zlostavljanja na radnom mestu, tako što se broj ugnjetavanih ne smanjuje, a efikasne zaštite nema. Zlostavljanje na radu ili mobing narušava zdravlje, urušava porodice, a ukupna cena nasrtaja na dostojanstvo zaposlenog u svakom društvu meri se milionima evra. Sve je mahom poznato, ali država je tvrdih ušiju jer epidemija okrutnosti ne štedi ni institucije sistema, a s druge strane su za vlastodršce – poslodavci poput božanstva!

Lani je Međunarodna organizacija rada (MOR) počela, a na leto će završiti rad na standardima koji će vladama, poslodavcima i radnicima pomoći da smanje nasilje na poslu. Od Holivuda do sveta politike, od novinarstva do tehnološke industrije, mobing je 2017. i 2018. doneo niz optužbi protiv moćnih i grabežljivih za seksualno uznemiravanje, što je vrh ledenog brega unutar kog radnici bivaju povređeni, pate i obolevaju, „ubijaju ili dižu ruku na sebe“ (piše Hans fon Roland u magazinu „Svet rada“, izdavač MOR).  

U Srbiji se ne zna ukupan broj žrtava mobinga (engl. to mobe – nasrnuti). Nema nas ni u uporednim istraživanjima, po kojima u svetu 15‒25 odsto zaposlenih ima zdravstvene probleme zbog mobinga ili da u Nemačkoj 1.000 samoubistava godišnje povezuju s mobingom, u Švedskoj petinu svih suicida, a u Italiji osminu. To, nažalost, ne zaobilazi ni Srbiju.

„Kod nas se evidencija žrtava mobinga ne vodi na jednom mestu, svaka organizacija ili institucija ima podatke za sebe“, kaže za naš list psiholog Vera Kondić, koja od 1985. izučava ovaj oblik nasilja, a inače je predsednica Udruženja „NO Mobbing“. „Kada bi se uradilo istraživanje na nacionalnom nivou, utvrdilo bi se, uverena sam, da je najmanje svaka treća osoba bila izložena mobingu makar jednom u radnom veku.“

Sada je stanje gore nego pre uvođenja zakona, dočekanog s mnogo nade, koje više nema jer je izostao žestok odgovor. Društvo i država reaguju mlako i sporo.

„Najveći odijum stvoren je prema nasilju u porodici i vršnjačkom nasilju, a nasilje na radnom mestu je nekako na trećem mestu“, ističe Vera Kondić. „Utisak je da se svi više trude da opravdaju vršenje nasilja i nasilnike, a žrtve mobinga neretko pitaju ’zašto sami ne napuste posao kada ih tu niko ne želi’.“  

Država bez podataka o mobingu!

Gde god se krenulo, naišlo se na zatvorena vrata.

„Znam da ima nešto malo posredovanja kod poslodavaca jer se mnogi medijatori žale da imaju premalo posla, a kad je o sudovima reč, stanje je još i gore“, veli naša sagovornica. „Nedavno je bivši direktor leskovačke agencije za razvoj osuđen zbog mobinga nad svojom radnicom Ivanom Trajković. Pratimo sudske postupke onih koji nam se obrate za pomoć, ali pomaka u mnogim sporovima nema uprkos načelu hitnosti postupanja. Najdrastičniji je primer postupak po tužbi Gorana Pančića iz 2008. protiv CIP-a, gde presuda još nije doneta. Odugovlačenje produžava agoniju žrtava, njima su to ’godine koje su pojeli skakavci’, a maratonska suđenja se mogu doživeti kao kazna onima koji su se usudili da tuže poslodavca, na šta ih obavezuje Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu.“

Rečita je slika mobinga u Velikoj Britaniji. Najčešći je u državnoj upravi i odbrani, slede redom: školstvo i zdravstvo, transport i komunikacije, hotelijerstvo i restorani, trgovina, rudarstvo i prerađivačka industrija, finansijsko posredovanje, građevinarstvo, elektroindustrija i vodosnabdevanje, poljoprivreda i ribarstvo. A gde je kod nas najizraženiji?

„Ne zna se, nema opštih podataka na nivou države“, odgovara Vera Kondić. „Možemo samo reći gde ga nema. Nema ga tamo gde se konflikti ne guraju pod tepih, već se razjašnjavaju da bi bili razrešeni, a ne da bi neko bio kažnjen. Nema ga tamo gde su ustanovljene jasne procedure, gde se informacije ne sakrivaju radi manipulisanja. Mobing je kao autoimuna bolest koja organizam uništava iznutra, jer je svaka organizacija kao živi organizam. Greška ili mobing u delu sistema neizostavno rađa nefunkcionisanje celog sistema.“

O teroru u „Juri“ i u tekstilnoj industriji najviše se govorilo, ali šta je sa akademskom zajednicom i medijima?

„Tokom više od decenije, naše udruženje srelo se sa mobingom u svim delatnostima, a, nažalost, vrlo je prisutan i u medijima i u akademskoj zajednici jer nivo i količina znanja, iako bismo možda to očekivali, ne ustupaju mesto ljudskim karakteristikama“, kaže Vera Kondić. „Tu postoje čak i prepoznatljivi modeli. U akademskoj zajednici profesori često podstiču mlade kolege da krenu putem nauke jer su izvanredni potencijali, a kad shvate da su ti mladi mnogo bolji od njih i kad pomisle da mogu da ih ugroze – postavljaju im prepreke da ih zaustave u razvoju. Nezgodno je kad je takav profesor, na primer, mentor za doktorat. Naše udruženje je 2018. imalo tri ovakva slučaja, po istom scenariju, iznašli smo način da pomognemo tim mladim ljudima. Još jedan slučaj nastojimo da rešimo. Ni u medijima nije drugačije: problem obično imaju novinari dokazani kao vrsni poznavaoci oblasti koju prate, sa integritetom, stavom i hrabrošću da iznesu istinu. Dolaze pod udar raznih cenzora, pre svega urednika, najpre im tekstove skraćuju, onda ne objavljuju, a kasnije ih skrajnu da se, na primer, umesto društvenim pitanjima bave receptima ili anketama. Ne znam zašto ne mogu da se otmem utisku da je ovde možda najviše prepoznato ponašanje koje nazivam ’sindrom Pepeljuge’: skloniti ih da ne budu prepoznati, da budu zaboravljeni i na kraju ’na miru’ dobiju otkaz. Ne postoji period kad nismo imali nekog novinara ili medijskog radnika kome je trebalo pomoći. Ali ponekad su šanse vrlo male i imam utisak da se prostor sve više sužava.“

Mobing je oblik nasilja

Teško je izdvojiti najdrastičnije slučajeve, mnogi progrediraju, tako da je ishod  dramatičan i drakonski i, kad mobing nekako bude rešen, ostavlja posledice koje utiču na celi život. Jer mobing je napad na dostojanstvo, koje je temelj ličnosti, i ako se taj temelj izgubi, pitanje je koliko vremena treba i može li ikada biti sasvim obnovljen.

„Izdvojila bih dva najdrastičnija oblika“, govori Vera Kondić. „Najpre, atak na zdravlje kad se zna da je ono već načeto. Ne mogu zaboraviti čoveka obolelog od hepatitisa, sa svim higijenskim zahtevima i zdravstvenim uslovima koje ta bolest traži, ali su ga stavljali u situaciju koja je iznova pogoršavala njegovo zdravlje. Sve to zato što je viđen u nekim aktivnostima koje su prikazane na ’Fejsbuku’, pa je procenjeno da tu nikako nije smeo da bude, bez stvarnog dokaza da je u tim aktivnostima učestvovao ili se slikao na nekom od tih uslovno rečeno ’spornih’ mesta. Drugi oblik najdrastičnijeg mobinga jeste seksualna ucena, gde je osoba ucenjena seksualnim odnosom da sačuva posao, koji je često jedini izvor prihoda njenoj porodici. 

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas