Društvo

Šta fali Hipokratu

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – U čekaonici doma zdravlja pojavio se onomad čovek na štakama. Sam. Uredan i čist. Vidi se, načitan, urban, intelektualac. Kreće se na tri oslonca: na dve štake i levoj nozi. Pazi da mu je desna noga odignuta od poda, na nju valjda ne sme da se oslanja. Primetno, drži pod kontrolom bol koji mu stvara svaki pokret bilo kog mišića. U trci kornjače i zeca, u kojoj kornjača pobeđuje, bio bi trećeplasirani. Mili kraj šaltera za kojim je medicinska sestra i zaustavlja se uz vrata jedne od ordinacija. Suv kao grana, ima ožiljak na čelu, očito se oporavlja od saobraćajne nesreće.

On ulazi u ordinaciju čim je pacijent izašao, ne čeka da bude prozvan jer se nije ni prijavio onoj sestri za šalterom. Doktorka iznenađeno gleda. Naziva joj dobar dan, prolazi kraj nje, manevriše da bi se spustio na krevet, seda, odlaže štake i oprezno se pruža koliko je dug. Leži, upadljivo držeći mobilni telefon.

„Evo, doktorka, ja sam prešao preko vašeg praga. Dosad ste vi bili moj problem, a sad sam ja vaš problem i odavde ne idem dok moj problem ne rešite“, govori mirno.

„Kakav problem?“, pita ga ona.

„Zdravstveni. Odavde ne mrdam dok mi ne rešite zdravstvene probleme. Ako treba, zvaću zaštitnika prava pacijenata, zvaću medije, zvaću Šabića, zvaću koga god hoćete, ali moj zdravstveni problem morate da rešite.“

Doktorka je zbunjena. Zna da je to pacijent sa prelomom ključne kosti, da ima potvrdu o zdravstvenom osiguranju na tri meseca za hitne slučajeve. Baš zato što na potvrdi piše da je za hitne slučajeve, na šta joj je dva, tri dana ranije pažnju skrenula ona medicinska sestra i nije pacijentovom članu porodice dala uput za kontrolu kod ortopeda zakazanu još prilikom otpusta iz bolnice. Ni to što je ubrzo posle izlaska sa ortopedije po hitnom postupku operisan u zemunskoj bolnici, na samoj ivici sepse jer mu povrede na nozi nisu bile izlečene, nije imalo nikakvu snagu pred prstom medicinske sestre uperenim u one reči na hartiji: za hitne slučajeve. To je tada potvrdio i pravnik doma zdravlja.

Postoje reči koje su nekada magične kao one iz bajke o Aladinu: „Sezame, otvori se!“. U ovom slučaju magične reči su, srećom po pacijenta, mediji i Šabić. Doktorka odlazi po karton pacijenta koji joj leži u ordinaciji, vraća se, vadi iz njega od pre neki dan napisani uput za bolničku ortopedsku kontrolu, dodatne upute za previjanje rana u medicini rada, uput za rendgensko snimanje karlice, recepte za neke lekove…

„Evo, sve je tu“, nabraja. „Na rendgen možete da dođete bilo kad. Kad god vama odgovara. Nema zakazivanja, pa kad vam je zgodno, samo dođite, brzo će biti gotovo.“

„Hvala vam“, odgovara pacijent, boreći se sa bolovima koji pucaju kao gromovi Svetog Ilije dok se iz ležećeg prebacuje u sedeći položaj. Onda se, krajnjim naporom, rukama oslanja na štake i telo podiže snagom ruku. Jedna je još povređena u ramenom pojasu, druga u zapešću, ali to u otpusnoj listi nije zapisano.

Ustaje i doktorka. Žurno mu otvara vrata, zatvara ih i kreće s njim. Čoveku nije jasno zašto ona to čini. Doktorka dobacuje čekačima da će ona sad da se vrati, samo da isprati pacijenta. Koračaju opisanom brzinom. Ćutke. Oboje znaju da ga čeka i spuštanje niz stepenice. Pre toga, da prođe pored one medicinske sestre. I stižu do šaltera. Pacijent zastaje, oslanja se na jednu štaku i jednu nogu, drugu štaku donekle vešto drži pod pazuhom. Traži pogled medicinske sestre, međutim, toliko je zatrpana neodložnim poslom da je omeo ne bi ni meteor da se kojim slučajem zakuca kraj nje. Pacijent ne odustaje, poziva je po imenu. Nema kud, mora da ga pogleda.

„Sestro!“, reče pacijent. Posla joj poljubac, nasmeši se i poče da se priprema da nastavi kud je pošao. Iz doktorke se ote uzdah olakšanja, a sestra brže-bolje zabi glavu u onaj navodni posao.

Sestra u službenom autu

Putešestvije se nastavlja. Doktorka prati pacijenta kao senka. Izlazi i iz doma zdravlja. Kud li je ova pošla, već smo na trotoaru, ovo više nije zdravstvena ustanova, pita se pacijent.

„Izvinite“, oglasi se doktorka. „Sestra je rekla da vam potvrda važi samo za hitne slučajeve, a isto su rekli i pravnik i zamenik načelnika, nisam mogla…“

„Ona sestra“, pita pacijent. „Ona, koja radi u državnom domu zdravlja i vozi kola sa logom privatne bolnice? Ove bolnice što se vidi tamo, iza one zgrade?“

„Pa, vi to znate?!“, iznenadi se doktorka.

„Ko ne bi znao kad od plate takva kola ne bi mogla da kupi, a logo govori sam za sebe? Znate, doktorka, vi ste pogazili Hipokrata kad ste prihvatili da ne date upute jer ste znali da onda moram privatno da se lečim. U onu bolnicu tamo da idem? Da plaćam da me previjaju svaki drugi dan, da mi daju injekcije svakodnevno, da mi snime karlicu… Ali Hipokrata nije pogazila ona načelnica iz medicine rada koja mi je lično napisala upute za previjanje u njihovoj ustanovi kad je čula da vi niste hteli da ih date. Vi, eto, niste mogli, a ona je, eto, mogla. A imao sam pravo i na patronažnu negu, umesto što samome sebi mesec dana dajem injekcije u stomak iako za to nemam ni znanje ni obrazovanje. Razmisliću još da li ćemo i ja i cela moja porodica preći kod drugog doktora.“

Izabrana doktorka ćuti i sluša.

„Izvinite“, kaže i obara glavu.

Razmenjuju doviđenja i odlaze svako na svoju stranu.

Nekoliko dana kasnije, sa uputom za rendgensko snimanje, isti čovek dolazi u isti dom zdravlja. U hodniku ni žive duše, kao da nadire tajfun i svi su se evakuisali kilometrima daleko. Pacijent kuca na nadležna vrata, otvara, kaže zašto je došao, vele mu da će oni sad da ga pozovu. To se ponavlja više puta tokom tri sata, da bi karlica najzad bila snimljena. Još samo da uzme snimak i konačno može kući.

Otpušten sa ortopedije jer je „vertikalizovan“, što znači da može da se uspravi i kreće uz pomoć štaka, pacijent sa povređenim rukama i karlicom sve vreme nastoji da nađe položaj u kome ga što manje boli. Ne može da sedi. Ne može ni da stoji tri sata. U neko doba uspeva da utrefi koliko-toliko snošljiv položaj, podiže jednu nogu preko stolice za pacijente. Utom nailazi neka doktorka.

„Kakvo je to ponašanje?!“, viče, ori se dom zdravlja. „Ovde ste našli da dignete nogu?! Ovo je dom zdravlja!“

Lekcija iz kulture traje li traje, na sav glas.

„Moram, kad tri sata čekam snimak naprsle karlice, zar ne vidite štake?!“

Presečena odgovorom, doktorka izusti „Au!“, pokuca na vrata, uđe i ubrzo izađe.

„Nemaju CD da vam narežu snimak, sad će neko otići da kupi“, reče i ode. Ovaj ostade da sedi u onom položaju.

Posle četiri i po sata pacijent je dobio snimak. Toga dana, u to vreme, na rendgen odeljenju u domu zdravlja drugih pacijenata nije bilo.

Kroz nekoliko dana junak naše priče, a heroj svoje stvarnosti, odlazi na prvu ortopedsku kontrolu. Njegov lekar prima otpuštene pacijente jednom nedeljno, drugim danima je u operacionoj sali. Mnoštvo kljakavih, skršenih i obogaljenih čeka da bude prozvano. A proziva se po sistemu prioriteta, ne po redosledu dolaska. Ulaze ljudi koje guraju u kolicima, na pokretnim krevetima… Ovaj, vertikalizovani, nema gde da sedne. Satima stoji, dok ga ne prozvaše skupa s još troje-četvoro pacijenata.

Ulazi i vidi: jedna ordinacija, jedan sto, jedan lekar. Onaj koji ga je vodio dok je u toj bolnici lečen.

„Kako ste“, pita doktor.

„To sam ja došao da čujem od vas, doktore“, veli pacijent.

„Ajde, čučnite.“

„Da čučnem?!“, čudi se pacijent.

„Da!“

Profesionalno utreniran za različite vratolomije, pacijent ustaje. Pridržavajući se za sto, sa naprslom karlicom i nefunkcionalnim rukama uspeva da čučne, razume se, tako da ne spusti na pod desnu nogu, iznad koje je naprsla karlica i gde ima dve rane od operacije. Izvodi čučanj na jednoj nozi! Zatim nekako ustaje.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 10. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas