Društvo

Srpski rogovi u španskoj vreći

Pišu: Č. U – D. Bg. P.

Beogradski glas – U Ambasadi Srbije u Španiji pre pet meseci ukinuti su časovi srpskog jezika za četrdesetak mališana uzrasta od tri do 14 godina, iako su na tom mestu sedam godina sticali znanje iz maternjeg jezika. Ne zna se šta više poražava: to što su nam deca kolateralna šteta političkog raskola među odraslima ili to što je srpska kultura u Španiji instrumentalizovana toliko da u jedinom tamošnjem kulturnom udruženju vedre i oblače lobisti za nezavisno Kosovo i Metohiju.

Pride, ne samo da se ne radi na promeni negativne slike o Srbiji, nasleđene iz devedesetih, već je i predstavljanje naše zemlje završilo u rukama onih koji su za tu i takvu sliku najodgovorniji.

Zdanje naše ambasade je za đake zatvorio Upravni odbor (UO) Hispano-srpskog kulturnog udruženja „Ivo Andrić“, čiji je predsednik Ana Milutinović, prevodilac i, prema nekim španskim medijima, ataše za kulturu. UO stvara utisak da je to „samo“ posledica tužbe podignute pred sudom u Madridu dva meseca ranije (avgusta 2018), kome je isti taj UO tužen zbog kršenja prava članova, sprečavanja isticanja protivkandidata na izbornoj skupštini i oduzimanja prava glasa članovima koji borave van Španije.

Šta se valja iza brega? Udruženje „Ivo Andrić“ osnovano je 2012. na inicijativu Jele Baćović, tadašnjeg ambasadora, i nekoliko članova srpske zajednice u Madridu. Članovi Udruženja su mahom mešovite špansko-srpske porodice iz glavnog grada, ali i drugih gradova Španije, a ima ih i iz Srbije, Meksika, Čilea… Prvi predsednik bio je Aleksandar Vuksanović, poznati srpski aktivista i novinar u Španiji, jedan od pokretača inicijative koja je dovela do prvog izvinjenja jednog svetskog medija Srbima u minulih 30 godina (RTVE, španska državna televizija, izvinila se Srbima zato što nas je izostavila kao žrtve genocida u jasenovačkom logoru).

Već posle mesec dana Vuksanović, međutim, podnosi ostavku i za predsednika dolazi Oskar de las Eras, čija je advokatska kancelarija usmerena na legalizaciju boravka srpske dijaspore u Španiji. Potpredsednik postaje Hose Luis Garsija Kanido, bliski saradnik Sesara Moline, bivšeg španskog socijalističkog ministra kulture. Od januara 2015. do danas predsednik je Ana Milutinović, inače supruga pomenutog Garsije Kanida. I sada je nejasno da li je predsednica u sukobu interesa, ako se imaju u vidu odredbe Zakona o državnim službenicima (državni službenik može biti član nekog UO ako ga imenuje Vlada Srbije ili drugi državni organ). Skupa s njom, potpredsednik postaje Huan Rodrigez-Vilja, bliski prijatelj Sesara Moline i otac Migela Rodrigeza Andreua, političkog analitičara, saradnika mreže španskih atlantističkih tink tenkova (npr. FRIDE, ECFR, Club of Madrid), od kojih su mnogi finansijski ili na drugi način povezani sa Sorosevim „Otvorenim društvom“. Ispostaviće se, kasnije, da je i kolumnista u mediju koji lobira da Španija prizna Kosovo.

Rodrigez je i glavni urednik „Balkania“, akademskog „časopisa za balkanske studije“, gde se zagovara atlantistička linija kada je reč o Zapadnom Balkanu i visoko ideologizuje zapadni hegemoni diskurs o raspadu Jugoslavije. Izdavač tog lista bila je Ambasada Španije u Srbiji, danas ga izdaje „Kasa Mediteraneo“, ustanova javne španske diplomatije iza koje stoji i Španska agencija za međunarodnu saradnju i razvoj (AECID), čije delovanje van Španije nije lišeno kontroverzi. FRIDE, za koji piše Rodrigez, jeste tink tenk koji u Madridu deli prostorije i rukovodeće kadrove sa ECFR, panevropskim atlantističkim tink tenkom najbližim Sorosu; tu su u bordu i u raznim savetima Soros, Solana, dva bivša generalna sekretara NATO-a, Karl Bilt, Marti Ahtisari, Bernard Kušner, Sonja Liht, Ivan Vejvoda… Tako se srpska kulturna diplomatija našla u rukama antisrpskih lobista, po meri atlantističko-sorosevskih tink tenkova.

Honorari iz srpskog budžeta

Srpsko udruženje „Ivo Andrić“ je po sadržaju, kvantitetu, kvalitetu, učestalosti, medijskoj projekciji i načinu finansiranja uporedivo sa kulturnim centrima u Madridu zemalja poput Rumunije, Češke ili Poljske, s tim što ono za Srbe u Španiji ima i predstavnički karakter, a među počasnim članovima je dvoje naših ambasadora (Baćovićeva, sada je u Argentini, i Danko Prokić, bivši ambasador u Španiji). To je jedina organizacija u Španiji i na španskom govornom području preko koje se predstavljaju srpske kulturne vrednosti i identitet i navodno se (re)pozicionira i brendira Srbija. Stoga je Udruženje strateški pozicionirano da odlučujuće utiče na ispolitizovanu, crno-belu sliku o Srbiji u Španiji i na španskom jeziku, kojim u svetu govori pola milijarde ljudi.

Uprkos proklamovanim ciljevima, Udruženje od samog starta kreće u sistemsku saradnju sa pojedincima, medijima i organizacijama političkog karaktera – koji su opterećeni duboko ukorenjenim predrasudama  iz medijske satanizacije Srbije tokom devedesetih. Iako u Španiji postoje i mediji, organizacije i pojedinci naklonjeni Srbiji i imuni na stereotipe, Udruženje im nikad nije ukazalo nužnu pažnju, niti je pokušalo da ih okupi ne bi li njihov ugled iskoristili za makar blago dovođenje u pitanje dominantnog antisrpskog diskursa. Naprotiv, po prvi put je za legitimisanje stereotipa o Srbiji  instrumentalizovano jedno srpsko udruženje!

To se vidi iz niza primera. U okviru „Promocije srpske kulture u Španiji“, što maja 2014. sufinansira naše ministarstvo kulture, predstavljena su dela Gorana Petrovića prevedena na španski. Španskoj publici je ovog našeg značajnog pisca predstavio niko drugi do novinar Alfonso Armade, tada urednik kulturnog dodatka konzervativno-liberalnog dnevnog lista ABC. Armada je aktuelni predsednik španskog ogranka „Reportera bez granica“, čiji su finansijeri, uz ostale, „Open Society Institute“ i „National Endowment for Democracy“. Urednik je digitalnog časopisa „FronteraD“, gde nailazimo na zalaganja da „Srbi priznaju poraz“ i „Španija prizna Kosovo“. Tokom rata u BiH Armada je bio specijalni dopisnik „Paisa“, izrazito antisrpskog glavnog španskog dnevnog lista; pokrivao je opsadu Sarajeva i 2015. u knjizi „Sarajevo“ predstavio Srbe kao agresore, a karakterišu ga izjave tipa „srpske žrtve u Bosni ne mogu da se porede sa muslimanskim“ ili „za rat u Jugoslaviji najodgovorniji je Memorandum SANU“.

Armada se pojavljuje i na tribini Udruženja juna 2015, gde je promovisan izrazito loš španski prevod Andrićeve „Kuće na osami“, u društvu političke analitičarke Mire Milošević Huaristi, saradnice desnih španskih atlantističkih tink tenkova FAES i Instituta „Kano“. Ona je karijeru u Španiji izgradila na „dekonstrukciji kosovskog mita i srpskog nacionalizma“, a danas važi za vodeću antirusku lobistkinju u Španiji. Nedavno se, zajedno sa još nekolicinom ECFR, našla i na spisku španskih agenata britanske propagandne antiruske „Inicijative za integritet“.

Naredni projekat Udruženja, „Ko to tamo peva? Srbi kroz svoj film“ sufinansira (2015.) Uprava za dijasporu srpskog MSP-a, a urađen je po tekstu Migela Rodrigeza „20 filmova i još neki za razumevanje Srbije“, objavljenom na sajtu „Esglobal“. U obrascu podnetom Upravi za dijasporu na listi angažovanih u ovom projektu naveden je i Migel Rodrigez, pa je za njegov honorar od srpskih poreskih obveznika zatraženo 72.000 dinara. Projekat su preporučili Danko Prokić, tada naš ambasador u Španiji, i njegova prethodnica Baćović. U međuvremenu, Rodrigez gostuje na političko-propagandnim tribinama povodom dvadesetogodišnjice „Dejtona“, dovodeći u pitanje konstitutivnost srpskog naroda u predratnom BiH Ustavu, legitimitet „Dejtona“, optužujući političare RS za zloupotrebu etničkih podela, a vezu Srbije i Rusije opisuje kao mističnu i nerealnu. A u intervjuu kaže da je u Drugom svetskom ratu u Hrvatskoj nastradalo „nešto više od 200.000 Srba“.  

Španski nepotizam na srpski način

Sve to predočeno je Ani Milutinović kao predsednici Udruženja, pa ona obećava da Rodrigez neće učestvovati u projektu. Uprkos tome, on je doveden na tribinu baš posle projekcije filma „Krugovi“ (čije je jedno od tumačenja i to da „naglašena savesnost retkog pojedinca među Srbima samo služi osporavanju takvog kvaliteta njima kao grupi“), gde dobija završnu reč. „Enklava“ Gorana Radovanovića, jedini film koji nije bio na Rodrigezovom spisku „filmova za razumevanje Srbije“, a koji je suprotan tezi o „Srbima zločincima“ – prikazan je u neudarnom terminu jer je sala bila zauzeta, što se ispostavilo kao netačno.

Zbog ove skandalozne politizacije ključnog srpskog kulturnog događaja, 2016. se neki članovi Udruženja više puta obraćaju Upravi za dijasporu i v. d. direktora Rastku Jankoviću. Jovanović i njegovo osoblje su iznenađeni („Ambasada je trebalo da nas informiše ko su ovi ljudi, a nije“), verbalno podržavaju članove Udruženja koji su im se obratili, obećavaju da će neko iz Uprave doći na sledeću godišnju skupštinu zbog nenamenskog trošenja, kažu da „to više neće finansirati“. Ipak, završilo se rečima Jankovića da „problem sa Udruženjem mora da se rešava na višem nivou“.

Ima Udruženje i „počasne članove“ koji u času proglašavanja porede Srbiju sa nacističkom Nemačkom, u španskim medijima kolektivno nacifikuju Srbe i promovišu „multikulturnu i tolerantnu“ Austrougarsku – zbog čega ih odlikuje Srbija. Januara 2017. u počasno članstvo promovisani su Sesar Molina, bivši španski ministar kulture, i Mersedes Monmani, njegova supruga i književni kritičar. U prigodnom govoru Molina je pozvao Srbiju da otvori Kulturni centar u Madridu (i za rukovodioca ambasadoru predložio Anu Milutinović), uspostavljajući analogiju između današnje Srbije i Nemačke posle 1945, što su mnogi shvatili kao implicitno pozivanje na „denacifikaciju“ i nisu reagovali zbog prisutne dece. Molina i Monmani kao počasni članovi imaju pravo da „daju predloge članovima UO radi boljeg ispunjavanja ciljeva Udruženja“.

Mersedes Monmani, saradnica Kulturnog dodatka dnevnog lista ABC (direktor je doskora bio Alfonso Armada) za predmet književnih kritika uzima isključivo one balkanske pisce koji legitimišu zapadnu paradigmu agresora i žrtve i humanitarno-intervencionistički diskurs, gde su Bošnjaci po pravilu žrtve a Srbi zločinci, poput Jevreja i nacista, ili pak hladnoratovsku paradigmu sa antikomunističkim diskursom. Ona je odskora član partije „Siudadanos“, koja slovi za partiju recikliranog establišmenta u Španiji. Monmani je promoter Herte Miler, Predraga Matvejevića, Velibora Čolića, Vladimira Arsenijevića, Dubravke Ugrešić, Slavenke Drakulić, Davida Albaharija, Faruka Šehića, Dragana Velikića, Danila Kiša kao „vatrenog neprijatelja nacionalističkog ludila koje nikad nije prestalo da vlada u kraju iz koga potiče“, Ive Andrića kao „budućeg pristalice ujedinjene Evrope“, „multikulturne i prosvećene“ Austrougarske i „Mitteleurope“ u Španiji.  

Uprkos svemu, na predlog naše ambasade i Udruženja, 15. februara 2017, na Dan državnosti Srbije, Tomislav Nikolić, šef države, odlikuje Molinu i Monmani „zlatnom medaljom za zasluge u kulturi“!

Grupa članova Udruženja ogorčenih politizacijom poslednjeg filmskog projekta, krajem aprila 2017. na izbornoj skupštini Udruženja pokušava da predstavi svoju listu kandidata za UO i planirane projekte. To ponašanjem na granici nasilničkog sprečava Oskar de las Eras, član UO koji je preuzeo ulogu predsedavajućeg. Tako je, uz kršenje statuta i zakona, produžen mandat Ani Milutinović i ocu političkog analitičara M. Rodrigeza.

Ko je koga nabijao na kolac?

Dva meseca kasnije Monmani, kao počasni član i nosilac srpske zlatne medalje za zasluge u kulturi, skupa sa Migelom Rodrigezom, uz prisustvo Ane Milutinović, promoviše Faruka Šehića, bošnjačkog pisca, i kaže da „obrazovani ljudi sa Balkana osećaju nostalgiju za Austrougarskom kao delom svoje prošlosti koji nije bio divlji“, da je „Andrić pisao u stereotipima“ i da se u vremenu koje on opisuje u stvari ne zna „ko je koga nabijao na kolac“! Takođe u junu, u organizaciji Udruženja, Monmani je na promociji knjige „Bonavia“ Dragana Velikića. On je za nju „najznačajniji i na druge jezike najprevođeniji srpski pisac“, „bivši ambasador u Austriji po dolasku demokratije“, „najbolji i najkvalifikovaniji naslednik Mana, Rota, Cvajga…“, dok Velikićevo delo „predstavlja briljantno, razgranato i lavirintsko putovanje, nasleđe velike dunavske književnosti. Putovanje sa simboličnim središtem u Beču, koje će ih sve okupiti i koje podseća, još jednom, da uprkos pokušaju da se pobegne, pokušaju da se izbrišu tragovi onoga što je bila zajednička prošlost, bekstvo uvek vodi, na misteriozan način, ka mestu odakle se krenulo“. Posredstvom Monmani, Velikić daje 30. juna 2017. obiman intervju za „Letras libres“, poznati meksičko-španski časopis liberalne i proameričke orijentacije, i kaže: „Ne želim da Srbija bude ruski Gibraltar na Balkanu“. Ta politička izjava je ujedno naslov intervjua.

Sve to u srpsku javnost stiže krajem septembra 2017, kada beogradski nedeljnik „Pečat“ u dva nastavka piše o politizaciji srpske kulture u Španiji preko Udruženja „Ivo Andrić“. UO šalje demanti u kome demantija nema. Aprila 2018. članovi Udruženja, posle redovne skupštine, iz zapisnika saznaju da je Migel Rodrigez i formalno član Udruženja. Taj politički analitičar, po čijim tekstovima Udruženje kreira svoj program, ujedno radi za medij koji lobira za špansko priznanje Kosova.

Juna prošle godine „Pečat“ objavljuje tekst „Meka moć Kosova u Španiji“, o strateškoj inicijativi da Kosovo prizna pet evropskih država koje to još nisu učinile (inicijativa „Kosov talks EU“), preko digitalne i kulturne diplomatije, kao i javnog zastupanja kosovskog stanovišta radi pripreme terena za formalno priznanje. Članovi Udruženja tako saznaju da je portal „Revista Balkanes“, koji podržava kosovsko MSP, glavni agent digitalne diplomatije za špansko govorno područje. Skandaloznije od svega je, ipak, bilo otkriće „strukturne povezanosti“ između „Reviste Balkanes“ i našeg udruženja – preko političkog analitičara Migela Rodrigeza i njegove uloge u obe organizacije. Ispostavilo se da član srpskog udruženja, čiji je otac potpredsednik tog udruženja, po čijim tekstovima Udruženje kreira uređivačku politiku – ujedno radi kao kolumnista u mediju kog Priština angažuje da lobira za priznanje Kosova.

Sve na sudu u Madridu

Krajem prošlog juna bila je burna izborna skupština Udruženja. „Opoziciona lista“ nije imala pristup spisku članova Udruženja, nije mogla ni da utvrdi kvorum, niti da direktno pošalje članovima svoj izborni program. Povodom informacija iz „Pečata“ zahtevano je da u dnevni red uđe i odnos koji postoji između člana Udruženja Migela Rodrigeza i kosovske lobističke organizacije „Revista Balkanes“, što odbija predsednica Ana Milutinović. Odbija i kompromis sa „suprotnom listom“, pa je reizabrana za predsednika (rezultat 47:39) i predlaže oduzimanje prava glasa članovima koji borave van Španije (većina njih je u Srbiji), ali da moraju plaćati godišnju članarinu od 40 evra. Članovi porodica ostaju bez prava glasa, pa muž i žena, iako oboje plaćaju članarinu, imaju jedan glas! U svemu tome jedan član, na kraju skupštine, predlaže osnivanje „grupe za pomirenje“, koja bi se sastala posle letnjeg odmora. To prihvata „Opoziciona lista“, ali rešava i da tuži UO zbog kršenja prava članova Udruženja i sprečavanja da na izbornoj skupštini predstavi svoj program. Tužbom se nastoji vratiti oduzeto pravo glasa članovima Udruženja, od kojih većina podržava tu listu.

Od radne grupe nije bilo vajde. Sastala se septembra 2018. i nikad više. Tada su Ana Milutinović i njeni istomišljenici iz UO prihvatili predlog „Opozicione liste“ i članova iz Srbije da tužba bude povučena čim se vrati pravo glasa članovima van Španije, kad u UO uđe onoliki broj članova „opozicione liste“ koliko im proporcionalno pripada po broju glasova na poslednjoj skupštini, a da se za Svetog Savu sazove „skupština pomirenja“ sa zajedničkom listom. Ali posle nekoliko dana članovima stiže cirkularni mejl da su trojica članova UO Ane Milutinović, inače baš inicijatori pomirenja, podneli ostavku zbog „dubokih razlika sa ostalim članovima Upravnog odbora o vođenju komisije za pomirenje“. Cirkularom je za oktobar sazvana vanredna generalna skupština radi odluke hoće li se iz budžeta Udruženja platiti odgovor na tužbu i advokat.

Pre pet meseci, međutim, „krnji“ UO predvođen Milutinovićkom suspenduje najavljenu skupštinu i na svoju ruku rešava da Udruženje plati advokate radi odgovora na tužbu, popunjava mesta u UO i ukida časove srpskog za decu, iako je preko tih časova dobijano najviše članova (za njih su jeftiniji časovi srpskog). Rečeno je da se časovi ukidaju „po savetu advokata“, pa grupa revoltiranih roditelja mejlom traži objašnjenje Ambasade, koja uzvraća da je pisanim putem obaveštena od UO o odluci da se prekidaju časovi srpskog jezika i kulture za decu. Roditelji pomoć traže i od počasne članice Jele Baćović, koja odgovara ćutanjem.

Slobodi i „suverenosti“ UO, koji vodi službenica Ambasade Srbije, da donosi odluke direktno štetne za srpsku decu u Madridu, očigledno nema ko da stane na put, osim suda u prestonici Španije! Prvo ročište je zakazano za 23. maj. Deca čekaju da im za učenje Ambasada otvori vrata, a odrasli Srbi čekaju izvinjenje Moline zbog poređenja Srbije sa naci-Nemačkom kad je uveden u počasno članstvo njihovog jedinog udruženja u Španiji. Deci ni SPC ne može pomoći jer nema stalne prostorije u Madridu, osim ako Ambasada ne odluči da Crkvi ustupi onaj prostor koji je sedam godina koristilo Udruženje.


Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 08. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas