Društvo

Srbija ogrezla u korupciji

Piše: Dragica Bg. Pušonjić   

Beogradski glas – Dok Srbija beznadežno tone u živom blatu korupcije u javnom sektoru, najjača vladajuća stranka planski neguje suprotnu medijsku sliku za kućnu upotrebu i vlastiti ostanak na kormilu države. Slave nepostojeće uspehe u suzbijanju koruptivnog ponašanja državnih službenika i javnih funkcionera, od frontalne verbalne bitke ne odustaju jer ih je ona i dovela na vlast. A zna se, konj (metod) koji dobija trku ne menja se.

Odsustvo demokratije generator korupcije

Privid je lako održiv uz direktno ili indirektno gazdovanje medijskim prostorom. U simbiozi vladajuće stranke i ključnih medija, što naprednjaci, ruku na srce, nit su izmislili niti patentirali, blokirano je sve ono što dolazi izvan informativnog karantina u koji je zemlja pretvorena, a što narušava idiličnu sliku o tzv. domaćinskom vođenju države.

Zato najgledaniji i najčitaniji mediji i nisu izvestili građanstvo da je Srbija, prema Indeksu percepcije korupcije za 2018. godinu, lošije kotirana u odnosu na 2017. godinu i da smo zadržali hipoteku zemlje visokog nivoa korupcije. Ova vrsta hipoteke potvrđuje odsustvo demokratije u ključnoj sferi, a to su fer i slobodni izbori za nosioce državne vlasti. Prema tim podacima, Srbija je danas korumpirana jednako kao što je bila daleke 2008. godine.

Naime, „Transparensi internešenel“ (Transparency International), sa sedištem u Berlinu, objavio je 29. januara globalni Indeks percepcije korupcije (CPI) za 2018. godinu, prema kome Srbija sa 39 poena – od poželjnih 100 poena – deli 87. mesto sa NR Kinom. Sa 41. poenom smo 2017. godine bili na 77. mestu, skupa sa NR Kinom, Surinamom i Trinidadom i Tobagom. Prema tome, prošle godine izgubili smo dva poena i pali za deset mesta na listi CPI, koja obuhvata 180 država. Pri tome, ta dva poena su mnogo bitnija od mesta koje smo zauzeli na globalnoj evidenciji korumpiranosti.

To vlast ne brine. Nijedna od osam vlada počev od tzv. petooktobarske revolucije nije htela, premda je mogla, da donese političku odluku o razbijanju korupcije i, samim tim, znatnom stabilizovanju društva i države. Na kom su fonu, manje-više, sve te vladajuće garniture, možda najbolje svedoče reči Aleksandra Vučića iz 2013, kada je bio vicepremijer. Tada je rekao da je „politička korupcija najveći društveni problem“, da će Vlada već 2014. stvoriti „pravno uređenu državu“, da je „borba protiv korupcije prva oblast u kojoj je Srbija postigla rezultate“ nakon što je SNS, preuzevši vlast, zatekao „razoreno društvo, nejednakost ljudi pred zakonom, gde su neki ljudi imali više od drugih samo zbog pripadnosti partiji ili bogatstva“. Zaključio je da „kad imate vladavinu prava, nemate korupciju“. Gotovo iste reči od početka veka slušamo sa megafona svih vlasti.

Da li je Fabrici bio naivan?

Vlasti ne čuju nikoga osim sebe. Tako je uzalud Sem Fabrici, šef delegacije EU u Srbiji, lane rekao da, prema brojim međunarodnim izveštajima, u radu srpskih državnih organa postoje mnogi nedostaci u borbi protiv korupcije jer nije dovoljno samo doneti zakone, akcione planove i strategije, već je potrebna njihova primena da bi se u praksi pojavili rezultati. Na konferenciji o borbi državnih organa protiv korupcije, održanoj u Beogradu, gospodin Fabrici je dodao da je „potrebno videti i dokaze o konfiskaciji imovine stečene krivičnim delima, a naročito korupcijom na visokom nivou, ali da će se konkretni rezultati videti u narednih šest meseci“. Pola godine kasnije, međutim, stanje je nepromenjeno.

O tom stanju i govori CPI, kog 24 godine zaredom objavljuje vodeća svetska antikorupcijska organizacija. I ovaj put je rangirano 180 država, bodovanjem na skali od 100, što znači da je država veoma čista od korupcije, do nule – za veoma korumpirane zemlje. Ovo istraživanje potvrđuje da ne postoji zemlja u kojoj nema korupcije, što je i logično jer je čovek oduvek i svuda kvarljiva roba.

Sa skorom 88 Danska je sada svetli primer svim državama kao najmanje korumpirana od svih. Na drugom mestu je Novi Zeland, a treće mesto dele Finska, Singapur, Švedska i Švajcarska. U deset uzornih plasirale su se još Norveška, Kanada, Holandija i Luksemburg. U koruptivnom rasulu prednjači Somalija, sa deset poena, koju slede, ovim redosledom, Sirija, Južni Sudan, Jemen, Severna Koreja, Sudan, Gvineja Bisao, Ekvatorijalna Gvineja, Avganistan i Libija (koja ima svega 17 poena).

O tome gde smo se mi zaglavili govori činjenica da o suzbijanju korupcije možemo da učimo od Estonije, Barbadosa, Bocvane, Slovenije, Litvanije, Gruzije, Letonije, Ruande, Kostarike, Namibije, Hrvatske, Rumunije, Crne Gore, Belorusije, Bugarske… Ako je za utehu, korupcija je u odnosu na Srbiju neznatno izraženija u BiH, na Kosovu, u Makedoniji ili Ukrajini, Rusiji, Iraku, Albaniji, Ukrajini…  

Dalja analiza pokazuje da su fluktuacije kod nas minimalne, a da je poslednji značajniji napredak u suzbijanju korupcije bio pre više od deset godina. Sa skorom od 39 mi smo među zemljama sa raširenom korupcijom (ispod 50). Da sve bude jasnije, nalazimo se za četiri poena ispod svetskog proseka i za čak 18 poena ispod proseka za zemlje Evrope. Od svih bivših socijalističkih zemalja, najuspešnija u suzbijanju korupcije je Estonija, među bivšim članicama SFRJ najdalje je odmakla Slovenija, dok je među nečlanicama Evropske unije najuspešnija – Gruzija.

Zakoni koji se ne sprovode

„Ovogodišnji indeks percepcije korupcije predstavlja sumornu sliku antikorupcijskih napora u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji“, navodi se u regionalnoj analizi, prema kojoj je lošije stanje jedino u regionu Podsaharske Afrike. Ističe se da zemlje sa lošim CPI trendiraju da imaju „krhke demokratske institucije“, a njihovi građani „slabija politička i građanska prava“. Dalje se kaže da bi opadajući trend u Srbiji mogao da traje „ako Vlada nastavi da podriva one organe i institucije koji su odgovorni za održavanje vladavine prava“ i da je „u 2018. godini, uprkos protivljenju nevladinog sektora, Vlada insistirala na povećanom uticaju na pravosuđe“, a da radi i na „smanjenju pristupa javnosti informacijama tako što izuzima državne kompanije od objavljivanja informacija“. Konačno, dodaje se da „uprkos tvrdnjama Vlade da podržava slobodne medije, novinarska udruženja imaju poteškoća da se uključe u razvoj nove medijske strategije Srbije“.

Analitičari „Transparentnosti“ konstatuju da Srbija ide korak nazad zbog toga što ne primenjuje dosledno ni preventivne ni represivne mehanizme protiv korupcije. Nisu ispitani čak ni oni slučajevi sumnje na korupciju koji su dokumentovani u izveštajima medija i državnih organa! Kad je o prevenciji reč, ni 2018. vlasti nisu sprovele ključne antikorupcijske odredbe Zakona o javnim preduzećima (odnose se na izbor i razrešenje direktora), Zakona o državnim službenicima (odnose se na izbor i razrešenje službenika na položaju), Zakona o javnim nabavkama (vezano za prekršajne kazne), Zakona o Agenciji za borbi protiv korupcije (zloupotreba javne funkcije za stranačku promociju) i Zakona o slobodnom pristupu informacijama (sprovođenje rešenja poverenika za informacije od javnog značaja).

To nije sve. Aktuelni nacrt izmene akcionog plana za Poglavlje 23, ključni dokument politike Vlade u ovoj oblasti, ne predstavlja dobru osnovu za poboljšanje stanja jer, prema istim analitičarima, „zadržava isti neambiciozni koncept, kao i postojeći tekst iz 2016, samo konstatuje višegodišnja zakašnjenja i ne pruža uverenje da će se išta promeniti ubuduće“.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 02. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas