Društvo

Socijalna prava su ogledalo društva

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency/ Katarina Cvijović

Beogradski glas – Zakoni se u Srbiji pripremaju i donose na brzinu i bez dovoljno konsultacija sa predstavnicima radnika i uvažavanja njihovih predloga. Zato se kasnije ispostavi da oni nisu dobri i dolazimo u konfliktne situacije, kao što su protesti prosvetnih radnika, kojima su i ovog septembra započeli školsku godinu, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, koji je najbrojnija sindikalna centrala u Srbiji sa više od 300.000 članova i ima infrastrukturu u svim gradovima i opštinama. On objašnjava da je ovoga puta reč o uvođenju platnih razreda u javnu upravu, što bi, prema najavama iz Vlade Srbije, trebalo da startuje od sledeće godine, a čime su, prema saznanjima prosvetnih radnika, oni diskriminisani u odnosu na neke druge sektore.

– Godinama unazad priča se da će se ovim zakonom primanja svih koji plate dobijaju iz budžeta na neki način nivelisati prema stručnoj spremi. Međutim, ispostavilo se da to i nije baš tako i normalno je da se prosvetari bune i traže da budu u boljoj grupi od one koja im je namenjena. Nadam se da će Ministarstvo prosvete uvažiti njihove zahteve i da će neki dogovor biti postignut.

Da li je ignorisanje sveta rada, odnosno sindikata u pripremi zakona, pristup samo ove vlasti ili je tako bilo i ranije?

Ne bih ja to poistovećivao sa ovom ili onom vlašću, ali činjenica je da je dobar deo zakona koji su donošeni poslednjih nekoliko godina donošen po hitnom postupku, a, što je najgore, među njima je i dosta tzv. sistemskih zakona. Bez učešća sindikata u njihovoj pripremi, rezultat je takav da dobijemo zakone koji su nesprovodljivi u praksi, pa smo stalno u nekom ciklusu donošenja i menjanja zakona. S druge strane, zakonima se često smanjuju prinadležnosti, što radnika, što penzionera. Nadamo da će do kraja godine biti ukinuti zakoni o smanjenju plata u javnom sektoru i smanjenju penzija. Zaposleni u javnom sektoru, koji čine veliki deo našeg članstva, od 2014. su u prilično teškoj poziciji, što potvrđuje i činjenica da dosta njih napušta javni sektor i odlazi iz zemlje. Za mnoge od njih je i 400 evra koje se pominju kao prosek nedostižno. Znamo da prosek ne znači mnogo i da zapravo govori da mali broj ljudi ima puno, a veliki broj malo i onda dođemo do tog nekog proseka.

Poslanici misle po direktivi stranke

Ignorisanje sindikata i drugih zainteresovanih strana je izgleda pratilo i prati i izmene Zakona o socijalnoj zaštiti.

Time smo posebno nezadovoljni. Konsultacije su bile samo na nivou nekih sektora, a naša centrala nije uopšte bila uključena u javnu raspravu i konsultacije. Za nas je bilo veoma simptomatično kako je tokom jula i početkom avgusta vođena tzv. javna rasprava o nacrtu ovog zakona. Običaj je da se javna rasprava vodi na terenu, kroz razgovor uživo, obično to budu veći gradovi, Beograd, Novi Sad, Niš i slično, a ovoga puta se sve svelo na to da se primedbe i sugestije pošalju mejlom.

Dotle je došlo!?

Dotle. Na to se sveo razgovor. Naš sindikat zdravstva i socijalne zaštite dao je primedbe i sugestije koje se najviše odnose na položaj ljudi koji su zaposleni u socijalnoj zaštiti. Ovim nacrtom se umanjuju njihova prava jer im se ukida mogućnost dobijanja stimulacije iz sopstvenih prihoda, što je u suprotnosti sa članom 126 Zakona o zaposlenim u javnim službama. A sve to u situaciji kada su njihove plate takve da od njih jedva preživljavaju i zbog čega mladi ljudi i ne žele da rade u tom sektoru.

Nacrt nije sporan samo zbog restriktivnih rešenja po zaposlene u socijalnoj zaštiti već i onih koja se odnose na ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu.

Prava na socijalnu zaštitu revidiraju se tako da to nije u skladu sa međunarodnim konvencijama iz ove oblasti. Tu pre svega mislim na prisilno nametanje rada kako bi se ostvarila socijalna pomoć. Zna se šta je socijalna pomoć a šta plaćeni rad. To su dve različite kategorije. Ukoliko bismo usvojili rešenja koja su sada u opticaju, dokazali bismo da nismo na civilizacijskom nivou koji poštuje pravo i međunarodne konvencije. Mnogo je predloga da se taj nacrt povuče i nadam se da će se to i dogoditi. To više nije pitanje stava sindikata ni ogledalo samog sindikata nego i celog društva. Onakvi smo koliko poštujemo socijalna prava.

Iako su radnička prava i primanja takva da se ne zna koja su manja, štrajkovi i protesti su veoma retki. Zašto?

Problem je u tome što protestima i štrajkovima ne možete da dođete do onog efekta koji bi oni trebalo da imaju. A to zato što sada politika ima veliku dominaciju, pravi ekskluzivitet u donošenju odluka. On je toliko jak i izražen da se protestima i štrajkovima ne mogu promeniti mišljenje i stav vladajućih struktura koji se očituju u pogrešnim odlukama, donošenju na brzinu važnih zakona koji umanjuju radnička i sindikalna prava. Mi kao sindikat dugo nismo organizovali objedinjen generalni štrajk, ali skoro svake godine organizujemo proteste za Prvi maj jer smatramo da tada treba da iskažemo svoje nezadovoljstvo, a pojedinačno određene grane i preduzeća organizuju štrajkove i proteste na kojima ih centrale ili granski sindikati podržavaju. U svakom slučaju, problem nije u tome da mi ne želimo ili nećemo da organizujemo štrajkove ili proteste nego u tome što oni ne mogu da utiču na kreatore javnih politika.

Kako ne mogu?

Ne mogu zato što poslanici moraju da poštuju svoju partijsku logiku i disciplinu i da glasaju kako im partija kaže. Čak i kada lično nisu za neki zakon, takve smo slučajeve imali oko Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kada su nam neki poslanici govorili da su protiv tih zakona, a ipak su glasali za njihovo usvajanje. Kada se bolje pogleda, kod nas više ne postoji nezavisnost zakonodavne vlasti jer Skupština usvaja ono što je projekat izvršne vlasti, odnosno Vlade.

To zvuči prilično beznadežno.  

Pa i jeste tako. Danas se rasprave vode samo reda radi i teoretski, ali suštinski ne, pa imamo veliku krizu demokratskog načina odlučivanja. Situacija je takva da kod nas, recimo, na izbore obično izađe nešto više od 50 odsto ljudi sa pravom glasa, pa pobednička koalicija koja praktično dobije poverenje 20‒30 odsto ukupne populacije ima apsolutnu vlast i kreira politiku. Ako je tako na izborima, onda bi bar u periodu između izbora u odlučivanje trebalo da se uključe i druge organizacije, kao što su sindikati, a ne samo vladajuće koalicione političke partije. U razvijenim demokratijama je uobičajeno da se pitanja rada i radničkih prava rešavaju na socijalno ekonomskom savetu. Takav savet i kod nas postoji, ali suštinski su njegovi kapaciteti mali.

Nema štrajkačkih fondova

Da li bi generalni štrajk nešto promenio i da li je takav štrajk u Srbiji moguće organizovati?

Realno, teško. Puno je razloga zbog kojih bi trebalo da protestujemo, ali nije realno očekivati saglasnost i jedinstvo svih sindikata jer su nekoliko godina unazad politika i svet kapitala dosta toga uradili da sindikate razjedine i podele. Zato će sindikalni pokret u Srbiji narednih nekoliko godina morati da traži i nađe minimum zajedničkog akcionog delovanja i interesa kako bi jednog dana zaista mogao i da se organizuje generalni štrajk na nivou cele Srbije ili određene grane. A što se dometa takvog štrajka tiče, i on je diskutabilan. Evo, recimo, u Grčkoj, gde uspevaju da organizuju velike štrajkove, oni ipak ne postižu onaj glavni efekat, a to je da sindikate više uključe u odlučivanje.

Šta još sindikate u Srbiji sprečava da se pokrenu iz letargije i da se jače kroz proteste i štrajkove bore za radnička prava?

Ograničava ih nedostatak sredstava. Za velike akcije i štrajkove potrebna su velika sredstva, odakle bi se radnicima isplaćivale plate dok se štrajkuje, a naši štrajkački fondovi su mali. U Holandiji su recimo štrajkački fondovi toliki da državi i poslodavcima ne pada na pamet da dozvole da do štrajka uopšte dođe. Zato čine sve kako se to ne bi dogodilo, jer znaju da sindikati mogu nedeljama plaćati radnike u štrajku, a tada bi na šteti bili samo poslodavci. Mi smo po sindikalnoj organizovanosti i ekonomskoj moći sindikalnih centrala daleko, daleko iza njih.


Kada je nedavno u centru Beograda na gradilištu poginuo radnik Nebojša Turović, najavljena je vanredna kontrola svih gradilišta. Vi ste dugo bili predsednik sindikata građevinarstva i znate stanje u toj oblasti. Šta ovakvo postupanje govori o odnosu nadležnih prema položaju radnika i to što se kontrole vrše samo povodom nesreća umesto da budu redovna praksa?

I ovaj slučaj je pokazao svu neodgovornost društva prema radnicima i prema bezbednosti i zdravlju na radu. Mi u sindikatima već godinama govorimo da treba da se pooštre kazne prema poslodavcima koji ne prijavljuju radnike i ne vode računa o bezbednosti na radu. Smatramo da u ovakvim slučajevima nisu odgovorni samo izvođači i nego i investitori. Investitor je zajedno sa glavnim izvođačem trebalo da uspostavi koordinatora za bezbednost i zdravlje na radu, da se proveri da li su angažovani radnici prijavljeni. Postoji i problem što se kod nas angažuju firme koje nude najniže cene za određene radove i ta politika jeftinoće u krajnjem slučaju reprodukuje rad na crno i obija nam se o glavu. Sporna je i politika izvršne vlasti jer činjenica je da nema dovoljno inspektora rada, a nije dobro ni to što inspektori insistiraju na preventivnom delovanju, trebalo bi više da kažnjavaju. Pokazalo se da bez kažnjavanja nema rezultata. Smatram da poslodavac koji je angažovao radnika na crno na ovom gradilištu doživotno ne bi smeo da se bavi građevinarstvom. Takođe, Srbija pod hitno mora da donese Zakon o osiguranju od nesrećnih slučajeva i povreda.

Šta bi se dobilo njegovim donošenjem?

Njime bi se regulisala obaveza svih poslodavaca da uplaćuju u poseban fond za osiguranje od nesrećnih slučajeva i povreda. Iz tog fonda bi povređeni radnici i porodice povređenih i stradalih radnika bili obeštećeni. Ovako, porodicama, pa i porodici stradalog radnika o kome pričamo, ostaje da u dugom sudskom postupku traže naknadu. Sve ozbiljne zemlje imaju taj fond, a kod nas nikako da se donese zakon i ustanovi fond iz koga bi se isplaćivale naknade za odštetu.

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas