Društvo Kolumna

Sajamsko zavođenje naroda

Piše: Živojin Ivković

Beogradski glas – Da lepa reč i gvozdena vrata otvara, odveć je poznato svima, a, opet, lepa reč ne mora biti ni istinita bez obzira na svu svoju lepotu i zavodljivost, i kako to biva, uglavnom i nije, što nam neveselo iskustvo svakodnevno potvrđuje. Valjda zbog lepote izgovorene reči sve dobro upakovane laži tako lepo i zavodljivo zvuče.

Ako je verovati jevanđelisti Jovanu, u početku beše reč, doduše on je to nekako sve fino odenuo u lepo sročenu misao, lepu da lepša ne može biti: u početku beše reč i reč beše u Boga i Bog beše reč! I hajde, ko da se takvoj lepoti ne divi. Opet, valjalo bi pokloniti dovoljno vere i znalcima starogrčkog jezika koji takođe barataju rečima, možda ništa lošije i od Jovana, uostalom, zar se nisu na Homerovim stihovima učili. Kada smo već kod Homera, nismo li mi, Sorabi, nekakve lude sreće, pa se možemo pohvaliti sopstvenom veličinom lepe reči, ništa manje lepe od one narečene, Jovanove ili Homerove, ovde spomenutog?

Da, Matija Bećković je upravo taj mag lepe reči koji je onomad izrekao i lepo upakovao svoju misao: „čim progovoriš na srpskom, već si malo zastranio“. Kakvo je zastranjivanje imao u vidu, ne znam, ali me to eto, ovih dana, čitajući njegovo slovo izrečeno prilikom otvaranja 63. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga jer nazočan tom činu nisam bio, ali ipak mi sve nekako miriše na nekakvo zastranjivanje, ono nenacionalno, ali ne znam zašto – no podseti me na tako bratsku a starogrčku reč: „demagog“.

„Demagog“, stara dobra grčka kovanica, sazdana od reči; „demos“ (narod) i „agein“ (voditi), što, kada se složi, ima nimalo pejorativno značenje: vođa naroda, što nam odmah govori da demagogija zapravo znači „voditi narod“. A ko će najbolje voditi narod do oni koji lepo zbore, koji vešto koriste ono što je bilo pre svih stvari i tvari – reči, oni koji tako stiču ugled i utiču na mnjenje narodno! A ko u nas bolje i lepše barata rečima no Matija? Niko! Osim možda… no, dobro, o njima kasnije. Ali zašto se u glavu pri spominjanju reči „demagog“ i „demagogija“ odmah uvlači sumnja i ono blisko i u nas tako odomaćeno značenje, skoro porodično blisko: „zavođenje naroda“?

Ponesen svojim božjim darom da nas zaseni i povede poput narodnog tribuna i vožda, Matija nam, govoreći o Beogradskom sajmu knjiga poručuje svoju istinu – vodilju (da li samo svoju?): „na drugima (misli na sajmove knjiga, prim. Ž.I.) ćete sresti slavne pisce, veće izdavače, moćnije poslovne ljude, ali nema nijednog na kome ćete videti više čitalačkog naroda. Sajam bez čitalaca je crkva bez vernika. Čini se da kod nas nema čitaoca koji ne učestvuje u ovoj svetkovini. Kao što znaju kad im je krsna slava, znaju i kad je Sajam knjiga“. Očaravajuća moć reči, zar ne? Ta, to može samo Matija, ili možda i…?

No, da vidimo, šta nam kaže kontekst tog beogradskog Sajma knjiga sa velikim „s“.

Ispred štanda „Vulkana“, kako prenose mediji, mogla se videti velika gužva i pored angažovanja privatnog obezbeđenja, obožavaoci su strpljivo čekali da im autorka, Kristina, Kija Kockar, potpiše svoju knjigu i, naravno, da se fotografišu sa spisateljicom koja je po rečima nekih medija apsolutni hit ovog Sajma knjiga. Jedna ushićena tinejdžerka, po svedočenju izveštača „Novosti“, priznala je da ima tremu jer će se konačno upoznati s Kristinom. Izvesni mediji podsetili su da ove scene već postaju zaštitni znak beogradskog Sajma knjiga sa velikim „s“, kako to skoro pa reče Matija iako mudri prećuta, prošlih godina ovakva slava beše normalni pratilac blogerke poznate kao Zorannah.

Pitam se da li je to naš pesnički bard Matija Bećković na otvaranju Sajma prorokovao ili lamentovao? Da li je ipak biranim i lepim rečima iskazao svoju ljubomoru jer reče da na Sajmu nećemo sresti slavne pisce (a on je valjda sam dovoljno veliki), ali ćemo sresti „čitalački narod“ koji poput one tinejdžerke ima tremu pred svojim idolom, slavnom pobednicom „Zadruge“ Kijom Kockar. Da li je to ta „crkva“ kulture u kojoj on vidi čitalački narod koji se moli i s kojim je tako fasciniran jer, zna taj narod kada u oktobru pada to „crveno slovo“ tokom kojeg svoje spisateljsko delo potpisuje heroina „Zadruge“ sorabijskog kulturnog događaja par excsellance. Dobro, i političkog događaja! Gde bi kultura bez politike, haj’te molim vas, pa vidite šta se sa Savićem i Hubačem događa – kažu čista politika! I ko posle ima smelosti da kaže kako se naši političari ne interesuju za kulturu, kako nije u njihovom fokusu?

Kada nam naš bard pesništva Matija Bećković ovako lepo objasni o čemu je reč, mada ne izravno, već onako, pesnički, zaobilazno, tek nagoveštavajući, što bi nam bilo mrsko kada smo na beogradskom Sajmu knjiga sa velikim „s“ videli i zbornike senzibilnih i ne manje patološki nadarenih misli jedne ucveljene supruge malog diktatora, Mirjane Marković, sabrana dela Dimitrija Ljotića ili njegova pajtosa sv. vladike Nikolaja Velimirovića, dela osuđenih ratnih zločinaca: Veselina Šljivančanina i Šešelja dr Vojislava da ugledamo jednog dana, možda i na sledećem Sajmu knjiga sa velikim „s“ i nešto senzacionalnije što će nas iznenaditi, na primer dela Stefanović dr Nebojše, Malog dr Siniše, Martinović dr Aleksandra ili Maje Gojković, možda i samog najvećeg barda lepe reči, naprednog (navrh)vođe iliti demagoga, kako to lepo kažu stari Grci, Aleksandra Vučića? Samo me nešto muči! Gde će se oko sajmišta smestiti svi oni autobusi koji će spontano dovoziti egzaltirano čitalaštvo u tu, kako reče naš Matija, sorabijsku „crkvu“ književnosti ili demagogije, kako vam drago?

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 24. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas