Društvo

Jadan je poljoprivrednik koga Krkobabić spasava

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glad – Poskupljenje hrane jedna je od blagodeti „zlatnog doba“ koje će nas, gotovo je izvesno, zadesiti naredne godine. Cene naftnih derivata tokom 2018. povećane su za oko 15 odsto, što će, procenjuju stručnjaci, povući za sobom rast maloprodajnih cena prehrambenih proizvoda otprilike u istom procentu. A nije moralo tako biti da je Ministarstvo poljoprivrede isporučilo poljoprivrednicima dizel po povlašćenoj ceni, kao što im je obećano na početku godine. Po rečima Branislava Gulana, člana Odbora za selo SANU, ova značajna vrsta stimulacija postoji u svim okolnim zemljama, svugde – osim u Srbiji.

Šta bi na ovo rekao naš vrli predsednik? Kada su u junu građani protestovali zbog poskupljenja goriva, on ih je nazivao ološem i nezahvalnicima kojima ne pada na pamet da kažu: „Alal vera, Vučiću, imamo najnižu cenu hleba u Evropi!“ Pre sedam godina, juna 2011. dok je još bio u opoziciji, podržao je tadašnje proteste seljaka koji su optuživali vlast za nebrigu o poljoprivredi. A kako se naprednjaci brinu o poljoprivredi? Setva je skuplja, subvencije manje, otkupne cene niže… Aktivisti Nove stranke iz Kovina izračunali su da svakom manjem poljoprivrednom gazdinstvu, koje obrađuje pet hektara zemlje i gaji pet krava, aktuelni režim godišnje otme bar 10.000 evra. Šta reći osim – Alal vera, Vučiću!

Veterinarski lobi uništava svinjarstvo

Tokom poslednje tri decenije srpska poljoprivreda rasla je prosečno po godišnjoj stopi od svega 0,45 odsto. Najkritičnije stanje je u stočarstvu koje u BDP-u poljoprivrede učestvuje sa manje od 30 odsto, što je karakteristika veoma nerazvijenih zemalja. Davne 1897. sa izvozom 250.000 svinja u Austrougarsku i 30.000 tona suvih šljiva u SAD Srbija je ostvarila suficit u trgovini sa svetom. Danas je stočarstvo na nivou iz 1910, samo u poslednjih deset godina broj goveda je smanjen za 200.000, a broj svinja za više od 800.000. Od države koja je nekada, u odnosu na broj stanovnika, imala više svinja nego SAD i koja je sredinom osamdesetih godina prošlog veka od izvoza svinja i svinjskog mesa ostvarivala prihod od preko 750 miliona dolara, srpsko svinjarstvo palo je na nivo koji jedva zadovoljava domaće potrebe, uz nešto malo viškova koji se izvoze u Crnu Goru, Makedoniju i Rusiju.

Po mišljenju Vitomira Vidovića sa Katedre za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, potencijal Srbije je proizvodnja od čak 30 miliona svinja godišnje. Nažalost, upornim nastojanjem da se svinje vakcinišu protiv kuge država svinjarstvo praktično drži pod sankcijama jer potencijalni kupci iz EU meso vakcinisanih svinja ne žele da kupe. Hrvati su, kaže Vidović, ovu praksu napustili pre deset godina, ali ona kod nas opstaje uprkos tome što je aktuelni ministar poljoprivrede već dva puta obećao da će vakcinaciju svinja obustaviti. Vidović smatra da se to nije dogodilo zbog jakog veterinarsko-farmaceutskog lobija koji ne želi da se odrekne sredstava koja svake godine dobija na račun vakcinacije. Ta sredstva nisu mala budući da Srbija godišnje na uvoz vakcina za svinje potroši oko 20 miliona dolara.

A da vlast hoće, Srbija bi mogla da izvozi meso. Evropska unija godišnje iz Brazila i Argentine uveze oko 700.000 tona junećeg mesa i od Srbije je traženo da za narednih pola veka, svake godine pripremi po 50.000 tona. A mi smo, na primer 2017, izveli svega 480 tona kvalitetnog crvenog mesa, takozvanog bebi bifa, tek nešto više od pola procenta godišnje proizvodnje. Pametnjakovići koji „kreiraju“ poljoprivrednu politiku ostaju gluvi na potražnju iz EU i umesto toga nude izvoz svinjskog mesa koje EU ne samo da neće zato što je vakcinisano već ne dozvoljava ni da se svinjetina iz Srbije transportuje preko zemalja EU. A time je i eventualni izvoz u Rusiju praktično onemogućen jer kao varijante transporta preostaju samo avion, što je neisplativo, ili prevoz brodom iz Bara, što traje najmanje mesec i po dana.

Od „Tenisa“ slaba vajda

Pošto njegovi poslušnici ne rade ništa na obnovi stočarske proizvodnje, tvorac „zlatnog doba“ pokušao je da ublaži štetu dovođenjem nemačkog „Tenisa“, koji je zakupio zemlju kod Zrenjanina uslovivši pokretanje proizvodnje dobijanjem izvoznih dozvola. Al’ baš u to vreme mera vakcinacija svinja je produžena, pa ćemo efekte dolaska poznatog evropskog proizvođača svinja i svinjskog mesa morati da sačekamo barem tri godine, koliko traje proizvodni ciklus. Do tada, „Tenis“ će, po mišljenju Vitomira Vidovića, biti oslonjen na domaće proizvođače od kojih će otkupljivati svinje, pa nekog vidnog povećanja proizvodnje neće biti. Nemci će biti na dobitku, kaže Vidović, jer će imati jeftine svinje, svoje klanice i maloprodaju, a time i veliku brzinu obrta novca. A naši farmeri će raditi za „Tenis“ i imaće i dalje cenu kakvu imaju danas. Bez sopstvene klanice i prerade i bez mogućnosti za ulaganja i povećanje zarade, postaće najamni radnici na svojim bivšim farmama.

Ali režim Aleksandra Vučića ne mari ni za farmere, ni za stočarstvo. Iako imamo čak 35 institucija koje se na raznim nivoima bave seoskim problemima, u trećini od oko 4.000 srpskih sela živi manje od 100 stanovnika, a u pretežno seoskim naseljima prazno je oko 200.000 kuća i još toliko obora za tov stoke. Vučićevo „zlatno doba“ zapamtićemo i po tome što smo po potrošnji mesa od svega 30 kilograma po stanovniku pali na poslednje mesto u Evropi (prosek u EU je oko 100 kilograma). Doduše, i dalje smo među najvećim svetskim proizvođačima kukuruza, ali umesto da ga koristimo kao stočnu hranu mi ga izvozimo susednim zemljama, od kojih posle kupujemo stoku hranjenu našim kukuruzom! Otuda ne čudi što je FAO, agencija UN za ishranu i poljoprivredu, prognozirala da će Srbija zbog takve politike uskoro od izvoznika postati uvoznik hrane.

Od demokratskih promena 2000. srpska poljoprivreda promenila je čak 13 ministara. Branislav Nedimović, aktuelni, trinaesti, takoreći baksuzni ministar poljoprivrede u Vladi Ane Brnabić, kao i većina njegovih kolega, izuzev Ivice Dačića, Siniše Malog, Zorane Mihajlović i ponekad Rasima Ljajića, retko se pojavljuje u javnosti. Ministarske poslove uglavnom obavlja hiperaktivni predsednik države, a osim njega Nedimoviću nesebično pomaže i Milan Krkobabić, predsednik PUPS-a i ministar za regionalni razvoj koji vodi projekat obnove zadrugarstva. U okviru projekta pod nazivom „500 zadruga u 500 sela“ u zadrugarstvo će u naredne tri godine biti uloženo 25 miliona evra, dvostruko manje od novca namenjenog za investicije u srpske sredine na Kosovu, između ostalog i za pomoć poljoprivrednicima južno i severno od Ibra.

No, uprkos tome, uvaženi član SANU Branislav Gulan veruje da se Krkobabićevom obnovom zadrugarstva, u formi potpuno stranoj modernoj organizaciji poljoprivredne proizvodnje, čine „pionirski koraci“ ka poboljšanju stanja i ravnomernijem regionalnom razvoju. Pa dobro, svako ima pravo na zablude. Ali čak i da je Gulan u pravu, jedno se pitanje neizostavno nameće: čemu poljoprivrednici mogu da se nadaju od predsednika političke partije koja je svoje izvorne glasače – penzionere, zbog čijih je problema i osnovana, u potpunosti izneverila i ostavila na milost i nemilost naprednjačkim eksperimenatima? Pre će biti da je Krkobabićeva turneja po Srbiji neka vrsta Vučićeve mini rezervne predizborne kampanje nego što predstavlja iole ozbiljno bavljenje problemima poljoprivrednika. Prezauzeti predsednik nema vremena da mlati po selima čiji su stanovnici ionako poznati po stavu koji je svojevremeno najbolje iskusio Vuk Drašković kad mu je jedan šumadijski seljak poručio da će glasati za njega – ali kad dođe na vlast. Ipak, za svaki slučaj, seljacima valja baciti kosku, tek toliko da se takvo raspoloženje proveri i učvrsti. Zato se, umesto na regresiranje goriva i subvencije proizvođačima, novac poreskih obveznika arči na zadrugarstvo dinastije Krkobabić, veoma nalik istoimenom rijalitiju na predsednikovoj omiljenoj televiziji.

Strategija u fioci
Strategija razvoja poljoprivrede Srbije do 2024, doneta na sednici Vlade jula 2014, nikada nije upućena Skupštini Srbije na usvajanje. Zašto ovaj dokument od 150 stranica, čiji su autori naši najeminentniji eksperti iz ove oblasti, čami u nekoj fioci, nije poznato. No, možda je tako i bolje. Jer strategija je predviđala godišnji rast poljoprivredne proizvodnje od 9,1 ili u nešto realnijoj varijanti od 6,1 odsto. A to je daleko od stvarnosti. Jer u 2015, prvoj godini primene neusvojene strategije, pad proizvodnje iznosio je osam odsto, u 2016, izuzetno rodnoj godini, imali smo rast od osam odsto, a u 2017. pad je bio veći od 10 procenata.

 

Cene goriva i poljoprivrednih proizvoda

artikal                       2011.          2018.

evro                              102                119

evrodizel (l)                118                 170

pšenica (kg)                 29                  17

kukuruz (kg)               28                  17

malina (kg)                 200                80

mleko (l)                      42                  35

subvencije po hektaru 14.000       4.000

*Podaci Nove stranke iz Kovina, preuzeto sa Tvitera

 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 24. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas