Društvo

Baš fini, nasilni momci

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Poslednjeg avgustovskog četvrtka, na beogradskom Savskom trgu, na polaznoj gradskoj liniji za Obrenovac, grupa migranata htela je da uđe u autobus bez karte i vozača su od razjarenog napadača spasla dvojica naših momaka. „Krvnički, ubilački pogled, pretnje smrću gestikulacijom i gubitak svake kontrole preplašili su putnike koji su o tome pričali sve do Obrenovca“, kaže očevidac koji je snimio incident. Snimak se sa društvenih mreža preselio na malobrojne internet portale i medijska onlajn izdanja.

„Pokazivao je odvratnu gestikulaciju, kao da će da mu prereže grkljan, imao je krvnički pogled, pogled ubice!“, opisuje očevidac (Republika). „Ovo je zaista bilo na ivici sukoba… Oni su non-stop pijani, glasni i nepristojni u autobusu, a prave i problem oko azila, dobacuju devojkama, ponašaju se nedolično.“

Tako je u javnost privirila vest o nasilništvu nekih migranata, koji gostoprimstvo uživaju širom Srbije. Mediji, naročito štampani, svakodnevno na naslovnicama forsiraju stravične vesti i ogavne fotografije porodičnih, kriminalnih ili poslovnih ubistava, silovanja u krugu porodice i van nje, druge atake na život i telo u kojima su akteri jedino građani Srbije. Stvara se privid da su migranti „mirni kao bubice“ jer se, izgleda teledirigovano, pod tepih gura nasilje koje ne samo međusobno već i prema našim građanima sprovode pojedini migranti.

U Vranju deca ne izlaze uveče

Ispred nekadašnje železničke stanice, arhitektonskog bisera prestonice, noći su odavno sablasne. Tu šetkaju, na žardinjerama ili stepeništu sede migranti, muškarci u punoj snazi. U grupicama, pričaju između sebe ili gledaju u mobilne telefone i već na prvi pogled odaju nedvosmislen utisak da ih valja zaobići jer im je svaka komunikacija nepoželjna. I naš nedavni pokušaj da razvijemo priču ostao je bez uspeha. Ti ljudi umeju ili hoće da kratko odgovore tek na neko jednostavno pitanje: odakle su, koliko im je godina, kako im je ovde. Pritom, engleski ne razumeju i svi drugi evropski jezici su im nepoznati.

Na tom mestu se svakodnevno ponavlja ona priča s početka: migranti su osioni i prema vozačima i prema putnicima na liniji 860. Svađaju se s njima, prete, udaraju pesnicama po autobusima. Kao da su na svojoj dedovini.

„Situaciju je smirila grupa mladića koji su bili u autobusu, inače ne znamo kako bi se završilo“, prenosi „Telegraf“ anonimnu izjavu iz firme „Strela Ub“, čiji je vozač napadnut 29. avgusta. „Svakodnevno imamo problem s migrantima koji neće da plate kartu, pa ulaze u raspravu sa vozačem i putnicima. Prete, gestikuliraju kao da će mu odseći glavu, pucati… Maltretiraju putnike, ostavljaju flaše i prave haos u autobusu. Naši ljudi ne znaju šta da rade.“

U lozničkoj mesnoj kancelariji „Gornja Koviljača“ marta 2019. tridesetak migranata razvalilo je vrata kuće u kojoj su bile dve žene, od kojih jedna, starica, umalo nije svisnula. Mlađa je pozvala policiju, „a migranti su se razbežali po okolnim poljima, sa kojih idu na Drinu“ (Novosti). To je samo jedan primer takvog ponašanja migranata, seljani su uznemireni, zabrinuti za bezbednost i dece i odraslih, nisu sigurni ni kad zaključaju vrata. Spremaju „pismo upozorenja svim nadležnima, od grada do države, da pomognu kako ne bi živeli u strahu“.

Enormni problemi su i u Šidu, ali i drugde. Migranti od 34 i 22 godine, čija imena nisu objavljena – za razliku od domaćih nasilnika(!), pokušali su 2016. da siluju maloletnu Subotičanku, spasao ju je prolaznik. Nešto pre, u centru grada, skalpelom su povredili glavu dečaku koji je hteo da im pomogne da nađu smeštaj (Blic). Žitelji donjeg dela Vranja, sve više uplašeni za bezbednost porodica, decu ne puštaju van kuće u večernjim satima (Vranje njuz, jul 2019).

Beograđane je lani sledila vest sa društvenih mreža da su na uglu Sarajevske i Nemanjine migranti silovali maloletnicu držeći nož, pa prolaznici nisu smeli da joj pomognu. MUP je to demantovao jer njima „ne samo da nije prijavljeno silovanje već nijedna zdravstvena ustanova u Beogradu nije evidentirala ništa slično“. Ipak, obrenovačkoj policiji je 5. avgusta 2018. Jovanka Ninković, mlada novinarka RTV „Mag“, prijavila napad nepoznatog migranta (starog oko 25 godina), koji do danas nije otkriven.

Napad na novinarku iz Obrenovca

„Ja sam osetila da on ubrzava korak i ubrzala sam i ja“, opisala je devojka pred kamerama televizije za koju radi. „I sledeći trenutak, ja se okrećem, on je iza mene, trči, raširio je ruke, napada me, obuhvata me skroz, znači ja ruke ne mogu da koristim u tom trenutku, ja se tu stežem, počinjem odmah, istog trenutka, da razmišljam šta da radim, hajde da vičem, neko će čuti i, naravno, odmah počinjem da se koprcam, tako da kažem, on shvata da počinju kučići da laju, da tu ipak ima dosta ljudi, da će neko izaći, da neće uspeti u tome šta god da je naumio, i on odustaje i vraća se odakle je došao.“

Policiji se, zbog šoka, obratila kad je svanulo.

„U policiji je bilo: ’Zašto nisi odmah prijavila jer možda smo mogli da ga nađemo i shvatimo da li je hteo da te opljačka ili je hteo nešto više’?!“, kaže Ninkovićeva. „Da li je bitno šta je on hteo od mene kad sam napadnuta? Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da ih je bilo više… Zašto u Komesarijatu za izbeglice kažu da migranti mogu od 10 do 22 sata da po gradu šetaju slobodno, a da u 22 časa moraju da budu u kasarni, a ovo se dogodilo oko 22.15? Ko treba da kontroliše ponašanje migranata?“

Pitala je inspektora ima li još takvih slučajeva.

„On kaže da nema, uglavnom to bude koškanje između njih, potuku se i to se ne prijavljuje“, priča Ninkovićeva. „Istog dana, kao novinar počnem da istražujem i ispitujem ljude u gradu, da bi mi neke devojke rekle: ’Mi kad se vraćamo uveče s posla, non-stop doživljavamo neprijatne situacije!’ O tome se ne govori dovoljno iako toga ima puno. Više sama noću ne idem. To što sam doživela treba da bude svima ostalima upozorenje da ne puštaju devojke same, da ih prate uvek i da se ne ide u neke mračne delove grada.“

Koji bi grad u Srbiji trebalo da snađe sudbina, recimo, Malmea, u čije četvrti naseljene migrantima osim vojske ne smeju da privire ni policija, ni hitna pomoć niti vatrogasci, a kamoli domicilno stanovništvo? Gde lokalni mladići (Odinovi sinovi), samoorganizovani, u te četvrti upadaju i obračunavaju se? I zašto u svemu tome jedino naša vlast ne vidi opasnost? A da opasnosti nema, uveren je predsednik Aleksandar Vučić: „Ja nemam tu vrstu straha od migranata kakvu imaju svi drugi u našoj zemlji, iz meni nepoznatog razloga.“

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!