Kolumna

Déjà vu: (ili sećanje na još jedan monetarni udar)

Beogradski glas

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Beogradski glas – Kao Boldrik iz “Crne guje”, tako i naša država uvek ima sjajan plan. Kada ona ima sjajni plan, onda građani imaju teške trenutke…

Pod okriljem duboke noći, u beogradsku Francusku ulicu stižu građani s paketićima u nedrima. Kratak dogovor s licima koja izbegavaju da dođu pod svetlost retkih uličnih svetiljki i – već se iz tame čuje brujanje motora teških šlepera. Natovareni su dinarima i spremni da građane, tek oslobođene moralnog tereta posedovanja strane valute, vrate u legalne monetarne tokove njihove domovine. Nose ih pred banku, gde će, uredno poređani u beskrajne kolone, dočekati jutro i priliku da građani ponovo, nakon desetak godina odsustvovanja, popune svoje dinarske račune i državi još jednom daju šansu da profućka njihovu ušteđevinu. U interregnumu između provociranog skoka kursa i njegovog povratka na realnu meru su namagarčeni građani i nasmešena monetarna vlast, ili bar njeni na vreme obavešteni prijatelji.

Zanimljivo je da, iako nam narod na ulici izgleda kao posle prelaska Albanije, svaki državni, ili paradžavni, scenario, poput onog gore pomenutog, i dalje polazi od pretpostavke da su glavne pare kod građanstva, a nikako u posedu onog, možda i izmišljenog, sloja od pet odsto, kome su rat, inflacija, politički uticaj ili, jednostavno, samo bezobrazluk – omogućili da nagomila bogatstvo. Čvrsto se veruje da je to hipotetičko bogatstvo isključivo u dinarima, na domaćim računima, legalno i uredno oporezovano, pravno nesporno…

Dakle, ne nove bogataše, s kojima je očigledno sve u redu, već jurodivi narod, koji se nepoverljivo kostreši na sve uobičajene finansijske institucije savremene svetske privrede, jednostavno treba naterati da se ponaša civilizovano i plaća gospodski, s računa, a ne primitivno, u gotovini… To su odluke koje ne izviru iz zakona, već dublje, iz državnih potreba ovog istorijskog trenutka. Pošto je naš čovek još i neodgovoran, sklon ekscesima poput plaćanja muzike u kafani, treba mu, dodatno, otežati i pristup računu – ne može on svaki čas unovčavati čekove i podizati pare sa knjižice, remeteći bančine planove!

Država i građanin… Šibicar, nevinog lica, pita više puta ojađenu mušteriju: “Pa dobro, zašto mi i dalje ne veruješ!?” A narod – takav, nepoverljiv… Spreman da i po cenu svakojakog maltertiranja sebično čuva svoju deviznu ušteđevinu, umesto da dinare plasira u banku i mirno posmatra kako ih država, kroz inflaciju i smešne kamate, polako gricka.

Mnogo smo zanimljiva država… Na čelu su joj neustrašivi ljudi, koji se ne brinu da će ih nepopularni potezi ugroziti na nekakvim izborima. Ko se još plašio izbora, i od kada su oni važniji od opstanka! Na vrhu društvene piramide, sve u daleku budućnost (trećeg kolena kojeg su finansijski obezbedili) zagledani, sjajni i hrabri; a pri dnu suprotnost -sitničavi, plašljivi ljudi, koji se od jutra do večeri zabrinuto osvrću oko sebe i, smatra država, muljaju li muljaju… Čim im neki dinar dospe na račun, panično žure da ga podignu, umesto da pametnijem od sebe ostave da ga iskoristi! Plaćaju zeleniš na pijaci gotovinom, umesto karticom! Pare za sahranu drže u fijoci, umesto u banci; i to još u devizama! Voze automobile sa crnogorskom registracijom, pouzdajući se u Savezni ustav i nedeljivost teritorije i tržišta, a ne osećajući snagu lokalnog interesa i svake policijske depeše! Drhteći iščekuju platicu, umesto da se hrabro otisnu u divlje vode privatnog preduzetništva i ugrabe svoj deo kolača društvene tranzicije, dok im još onaj koji je organizuje ostavlja po neku mrvicu!

Jednom rečju – nikakav narod; a tako veliki, preduzimljivi ljudi na čelu…

Uz takav narod, nije ni čudo što privreda ove zemlja zapada iz krize u krizu. I to ne od juče, kao bi neke zlice volele da primete, stalno odmeravajući vremensku razdaljinu od ključnih nam sednica. Sledi pitanje, ispisano u formi masnog naslova, u kragujevačkom listu “Javnost”, staro gotovo vek i po:

OD KUDA DOLAZI NAŠA SIROMAŠTINA?

Što se odgovora tiče, biće dovoljni i fragmenti:

Opšte nemanje zavladalo je svud u Srbiji. Trgovci i ljudi obrazovani zovu to nemanje po knjiški: kriza. Seljaci i uopšte ljudi prosti neznaju mu književnog jezika, ali ga osećaju tako isto pa još i više no trgovci i drugi imućniji ljudi…”

…U našim vladajućim krugovima dugo se odricala ta činjenica – nemanje – ali naposledku ona je postala tako silna, da je samo odricanje postalo nemogućno i opasno…

…Ta državna sistema, koju su do sada ne samo sve vlade brižljivo negovale, razvijale i podupirale različnim zakonima, već šta više i svaku iskazanu misao protivu nje smatrale kao buntovnu, opasnu, i protivnu “narodnim interesima”, donela nam je polutansku prosvetu, zapletenu i dugu sudsku proceduru, propadanje zanata, nepodizanje trgovine i industrije, zaduživanje seljaka, zelenašenje, grdne interese, ulagivanje, neiskrenost, razvrate, itd. Jednom rečju donela nam je nazadak ekonomni i moralnu kvarež. Ta sistema, pod kojom je odrastao i vaspitao se ceo jedan naraštaj, učinila je pored ostaloga i to, te su se kod našeg naroda stvorili mlogi naopaki pojmovi, kao na priliku da je onaj čovek dobar i valjan, koji se “ne meša” u tuđa posla, već samo gleda “svoja”. Takav se pojam mogao stvoriti, kada se narodu vazda “odozgo” propovedalo, da svaki samo gleda svoj posao. Otuda je posle ponikla i ona naša nemarnost prema svemu onome, što ne zadire neposredno u naš lični interes, i ravnodušnost spram sviju opštih – narodnih – poslova.”

Ko zna francuski? Šta znači “deja vu”?

(“Čekajući Spasovdan”, 2005)

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

Be the First to Comment!

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Bruka meseca

Naslovna za sredu 16. 05. 2018.

Politika beogradski glas

Vest – Komentar

Beogradski glas

Uzbunjivač

Beogradski glas