Beograd na dlanu

Vremepolov: Sretenjski ustav i rušenje Savamale

Beogradski glas – U istoj, 1835. godini, Srbija je dobila i svoj prvi ustav i počela da raščišćava teren za podizanje „glavne varoši Srbije“, kako je Miloš Obrenović govorio o pretvaranju pogranične turske kasabe u prestonicu. Te 1835. godine prestonica nije bio Beograd, već Kragujevac, a Miloš je bio apsolutni gospodar Srbije, uz tursku podršku uzdignut na rang „baš kneza“ ili vrhovnog kneza. Hroničari kažu da je Srbiju doživljavao kao lični posed, ali ipak je u Kragujevcu 15. februara 1835, na Sretenje, proglasio Ustav.

Istoričar Predrag Marković veli da je tim Ustavom Srbija postala demokratskija zemlja od Francuske, Austrije ili Rusije i da je u tom periodu Srbija najviše ličila na Ameriku.

Dan proglašenja nije slučajno izabran, jer upravo je na Sretenje 1804. godine održan Zbor u Orašcu, kojim je počeo Prvi srpski ustanak. Sretenje inače pada na 40. dan od Božića i slavi prvi ulazak Bogorodice s tek rođenim Isusom u Jerusalimski hram.

Miloš ukinuo svoj ustav

Sretenje se slavilo kao Dan državnosti Srbije do 1918. i nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zatim je ukinuto, da bi ponovo počelo da se slavi od 2002. Od tada se obeležava uz velike počasti na svim državnim nivoima, a povodom Sretenja su 15. i 16. februar svake godine neradni dani.

Sretenjski ustav je prvi ustav u istoriji Srbije, ali i na prostoru bivše Jugoslavije. Tvorac Ustava bio je Dimitrije Davidović, učeni Srbin iz Zemuna (Austrougarska) i sekretar kneza Miloša Obrenovića. Na snazi je bio samo dve nedelje, pošto su protiv njega bili Osmansko carstvo, Rusija i Austrougarska, kao i sam knez Miloš. Zvanično je ukinut 17. marta 1835, a njegov tvorac Dimitrije Davidović isteran je iz službe i prognan u Smederevo.

Ustava ne bi bilo da nije bilo Miletine bune, jedne u nizu pobuna protiv Miloševog apsolutizma. Mileta Radojković, istaknuti učesnik oba srpska ustanka, okupio je u Kruševcu i okolini vojsku od oko šest hiljada ljudi i 19. januara 1835. iz Jagodine krenuo u Kragujevac. Miloš je brže-bolje pristao na sve uslove pobune, uz zahtev da se svi vrate kućama, uz opštu amnestiju, a da će on razmotriti sve narodne zahteve, čak obećavši ustav na Sretenje Gospodnje.

Čim se Miletina buna svršila, bez prolivanja krvi i materijalne štete, a ustavna međuigra okončana (ipak tih godina ustav nije imalo nijedno od tri carstva uz čiju je pomoć knez Miloš ovaj naš sa zadovoljstvom ukinuo), knez je mogao da se pozabavi drugim narodnim poslovima, a jedan od takvih je bilo podizanje nove prestonice.

Prvih dana juna 1835, na njegov poziv, u Beograd stiže Franc Janke, „indžinir“ iz Beča, da napravi prve planove regulacije grada izvan šanca i stvori prva urbanistička rešenja na kojima se Beograd do danas razvija. Ostalo je zapisano da je 22. maja Janke pisao knezu iz Zemuna, gde je čekao pasoš da pređe u Srbiju, da mu pošalje 150 talira da bi kupio instrumente koji su mu za „zemljemerije potrebni“. Koliko je to para bilo, pokazuje podatak da je godišnja plata Pante Hadži Stojila, upravnika beogradskog konzulata u Zemunu, bila 750 talira ili 6.000 groša. Te godine je kuća u Beogradu mogla da se kupi za 2.000 groša, dućan za 3.000 groša.

A kakav je tadašnji Beograd bio?

Prema prvom popisu u oslobođenoj Srbiji iz 1834. godine, u Beogradu su živele 7.033 „duše“, što se odnosilo samo na Srbe i Jevreje, bez turskog i romskog stanovništva. Podeljen je bio na varoš, opasanu šancem, i na „grad“, tvrđavu, odvojenu od varoši gradskim poljem, Kalemegdanom. Nekadašnja linija šanca delimično je sačuvana u današnjim izlomljenim trasama tri venaca, Obilićevog, Topličinog i Kosančićevog, a prema Dunavu linijom Skadarske ulice. Izvan šanca, oko današnjeg savskog pristaništa, bila je Savska varoš, a na padini iznad današnje Ulice Gavrila Principa bilo je selo Savamala. Ispod Tašmajdana bilo je selo Palilula. Oko Skadarske ulice i oko Zelenog venca bile su dve romske male, a prostor današnje pijace zauzimala je bara, preko koje se sve do 1870. prelazilo čamcima.

Dunavsku padinu ispod Velike pijace – danas je to Studentski park – naseljavao je pretežno turski živalj, savsku padinu pretežno srpski. Jevrejska mala bila je između današnje Ulice cara Dušana i Dunava. Turci su i prvim i drugim hatišerifom (1830, 1833) preuzeli obavezu da svoj živalj isele iz Beograda, ali obećanje su ispunili tek 1867, kad su knezu Mihailu Obrenoviću, Miloševom sinu, na Kalemegdanu predali ključeve grada.

Kako je sravnjena Savamala

Trideset godina ranije ocu je bilo savršeno jasno da Turke iseliti neće, pa je krenuo da pravi srpski Beograd. Kao dobar poslovni čovek, odredio je da pravac razvoja nove varoši krene od njegovih privatnih poseda. Knez Miloš je bio vlasnik velikih poseda u Savskoj varoši i Savamali. U Savskoj varoši je još 1829. počeo da zida dvor, danas to zdanje znamo kao Konak kneginje Ljubice. Regulacija je obuhvatila taj prostor i nastavljala se prema Vračaru, Terazijskim grebenom i savskom padinom.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!