Beograd na dlanu

Portal oboren nakon teksta o uništavanju kulturne baštine : Bitka za Beograd

Sajt Vitraž (vitraz.net) je saopštio da je nakon kritičkog teksta o uništavanju kulturne baštine Beograda oboren portal ovog kulturno-društvenog magazina.

Kako se navodi u saopštenju, tekst se bavio „dodavanjem gondole i pasarele Tvrđavi, planiranom rušenju monumentalnih zgrada u Resavkoj i Mišarskoj ulici na Vračaru i besomučnom sečenju zelenila“.

„Ovo je samo jedan u nizu razloga više, da svi zajedno nastavimo da budemo hrabri, prkosni i socijalno osvešćeni. Naša borba nije vezana za lične stavove i sujete, već za osnovne civilizacijske vrednosti, koje uključuju slobodu mišljenja. Zahvalni smo svim kolegijalnim medijima na podršci“, navodi se u saopštenju redakcije magazina Vitraž.

Tekst „Borba za Beograd“ autora Pavla Jakšića prenosimo u celosti:

„Beograd se kulturno više ne zapostavlja, on se uništava.
U zdanjima vlast ne vidi istoriju i tradiciju već evre po metru kvadratnom.

Za šta smo zakasnili?

Zgrada fabrike aviona „Ikarus“ na Novom Beogradu, jedna od najautentičnijih građevina na Novom Beogradu srušena je prošle godine.

Na ulazu u zgradu nalazila se spomen-ploča posvećena „drugovima iz Ikarusa koji su dali svoje zivote od 1941-1945 godine“. Teško da je to ikoga rasentimentalisalo.
Arhitekta Franjo Jenč, autor velelepnih zemunskih palata stila secesije, objekat “Ikarus” projektovao je u kod nas retko viđenom art-deko stilu, sofisticiranih spoljašnjosti i enterijera. Iznad ulaza, nalazio se dragocen reljef Ikara u letu.

Na pozivnom konkursu zatvorenog tipa prva nagrada dodeljena je timu profesora Arhitektonskog fakulteta na čelu sa dekanom Vladanom Đokićem. Zbog interesa investitora založio je ugled akademske institucije na čijem čelu se nalazi, radi bezidejnog objekta već viđene estetike. Večnost ikara u letu zamenio je večnošću sopstvenog srama.


Vila u Topolskoj ulici 15 sravnjena je sa zemljom. Prvi objekat moderne arhitekture Beograda, star 90 godina. Na Vračaru ovakve i slične kulturne baštine ruše se zbog višespratnica koje se estetski više uklapaju u Abu Dabi ili Šardžu, nego u staro vračarsko jezgro.
Svakim danom čujem vapaj nekog starog vračarca – “uništili su nam kraj” – jesu. Vračar dnevno gubi svoj rafirman i šmek. Bivše sedište DS-a, jedna od tipskih, reprezentativnih vila Krunske ulice, navodno će postati novo stakleno armirano „remek-delo“ gradske vlasti. Ako je novac jedino merilo svega, hajde srušite i muzeje i sazidajte rentabilne kule, ili dodaje parking servis šalter za naplatu u Etnografski muzej.

Prelepu zgradu robne kuće „Simpo” od 3500 kvadrata u Savamali, država je kupila da bi je srušila prošle godine. Izgrađena je 1922. godine, a služila je kao magacin francusko – srpske banke. Nikada više.

Drveće se seče svakodnevno. Beogradu se oduzimaju pluća. Cvetni trg, Slavija, Pevac, Trg Pepublike, za koji je Vesić rekao da će biti “pun zelenila”.
Upravo je u toku seča preko 100 stabala zbog gondole! Beograd je grad sa najmanjim procentom zelenila u regionu. Na listi kvaliteta vazduha prestižu nas Peking i Rijad. Imam utisak da će komunalna policija uskoro početi sa sankcionisanjem stanara zbog držanja saksija sa visibabama i jagorčevinama na svojim prozorima. Ne uzimaju nam samo vazduh i hlad, već uspomene, život. Sa drvećem polako nestaje i ono malo optimizma, na vrelom betonu pohlepe.

Za šta se borimo?
Zgrade u Mišarskoj i Resavskoj

U toku je borba za očuvanje dva objekta u Resavskoj i Mišarskoj ulici, koje pripadaju zaštićenoj zoni istočni Vračar.

Dela čuvenog arhitekte Jovana Ilkića, podignuta su pre više od jednog veka. Ilkić je inače projektovao dom Narodne skupštine, kuću Krsmanovića u kojoj je prvog decembra 1918. na Terazijama proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Porodična kuća u Resavskoj, kulturno-istorijski i arhitektonski izuzetno vredna, u kojoj je živeo ministar Pera Velimirović, investitorima, koji lobiraju za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa očigledno ništa ne predstavlja.

Razumite ih, i oni kao i ostatak ekipe koja danas upravlja Beogradom, prema njemu nemaju nikakav sentiment, niti ljubav, ukoliko ga čak i ne mrze.

Direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda Olivera Vučković dala je amin za njihovo rušenje. Sada naša kulturna dobra ne uništavaju NN lica, već institucije i službe njihove zaštite.

Beogradska tvrđava, Kalemegdan

U toku je udar na Beogradska tvrđavu, koju često kolokvijalno, pogrešno nazivamo Kalemegdanom (koji je park koji se ispred nje nalazi oficijelnog naziva Mali Kalemegdan).
Možda je baš trajnost ovog kulturnog dobra, koje je preživelo nalete Osmanskog carstva, mnogobrojne ratove, trn u oku gradskih upravitelja. Ta njena tvrdoglavost.

Preko puta nje niče high tech naselje “Beograd na vodi”, pa zašto ne bi i Kalemegdan modernizovali? Ovo me podseća na “čuvenu izjavu” o “stvaranju lepšeg i starijeg Dubrovnika” nakon bombardovanja istog.

Postavlja se pasarela, koja bi Donji grad trebalo da poveže sa tvrđavom, dok bi je gondola povezivala sa novobeogradskom stranom. Ovo je udžbenički primer narušavanja kulturnog nasleđa.

U podnožju Akropolja, lokalna samouprava Atine dala je saglasnost za podizanje dva solitera, koja ne bi fizički ugrožavala Akropolj, ali bi zaklonila vidik. Pokrenuta je peticija, kojoj se pridružila Grčka ministarka kulture, oštro se protiveći, uz fantastičnu izjavu koja govori o svesti jednog uređenog demokratskog društva.

“Kulturna baština nije samo fizička, već je to i pogled i vidik na nju“.
Grčka vlada poništila je dozvolu, zaustavivši radove. Da li možete da zamislite ovako nešto kod nas? I ne, za ovo nam nije kriva isključivo vlast, krivi smo mi sami, koji smo obamrli u svom defetizmu, nesolidarnosti, mrzovolji, nebrizi, dozvolivši da nas 10 gradskih upravitelja ponižava godinama.

Beogradska tvrđava proglašena je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, najvišim stepenom zaštite koji naš zakon prepoznaje, a danas je prepuštena građevinskom vandalizmu.

Sama činjenica da će gondola i pasarela biti trajni objekti, govori o jednom ozbiljnom ataku na kulturno nasleđe. U arhitektonskom smislu ova dva pridružena objekta su estetski logična, koliko i kiosci za viršle pored Sikstinske kapele.

Da pokušam ovako, zamislite pasarelu od Ajfelove kule do Trokadera, ili gondolu koja dovozi turiste do Šenbruna u Beču.

“Strategije turističkog rasta osmišljene su na takav način da direktno uništavaju kulturno nasleđe. Osnovna vrednost jednog kulturnog dobra jeste autentičnost. Tvrđava ne poznaje gondolu i metalne skele, ona je fortifikacija iz perioda antike, srednjeg veka i novog veka” navodi za Vitraž naš etablirani istoričar Dejan Ristić.

Participacija, svest.

Ko konsultuje Beogradjane, struku? Bivamo samo obaveštavani, a često ni to.
Građanska participacija i svest skoro da ne postoje.

“Nedavno je u Aranđelovcu lokalna samoouprava došla na ideju da izdeli park Bukovičke banje, koji je kulturno i prirodno dobro kao celina. Građani su se protiv toga pobunili, i tokom dve godine, 52 subote zaredom protestvovali protiv ove sulude ideje ,okupljajući se u parku. Njihov pritisak je urodio plodom, sačuvali su park za sve građane Srbije, ne samo za sebe. To je jedan od najlepših i najstarijih parkova u Srbiji sa prebogatim segmentima nepokretnog kulturnog nasleđa. Dali su nam lekciju” dodaje Ristić.

Nama u Beogradu nedostaje hrabrost, jak i jasan glas, sposobnost da donosimo odluke, učestvujemo, unapređujemo, konkretno se angažujemo, poput Marka Bastaća koji je poskidao one nelegalne ljubičaste table novih parking nameta. 
Da li iko zna kako će izlgedati naš centralni gradski trg?
Nas niko nije pitao da li želimo ono ruglo od fontane na Slaviji, koje je kostalo 2.5 miliona evra, niti da li želimo 54 mini fontane di Trevi iz Vesićevog magnovenja.

Neće nam ostati jedna jedina zgrada iz prošlosti, ali ćemo imati 10 figura političkih lidera, od Kazahstana, Turkmenistana, do Azerbejdžana.

Kada su se drevni Atinjani opredeljivali kom ce bogu posvetiti svoj grad, imali su dva kandidata u najužem izboru – Posejdona i Atinu.Odlučili su da boginji Atini, svojoj zaštitnici, posvete najraskošniji i najveći hram na Akropolju – Atinski Partenon.
Na njemu je po planu trebalo da se nalazi i statua boginje Atine ispred koje bi bila vršena bogosluženja. 
Atinjani su se obratili skulptoru Fidiji. Predviđeno je da statua bude visoka 18 metara, sa oplatom od slonovače i zlata.

Pošto je projektovana cena bila izuzetno velika, njihova građanska svest, pre 2500 godina naložila im je da se osiguraju za slučaj da im se skulptura ne svidi, kako se novac ne bi bacao, te su Fidiju zamolili da im prvo napravi mali mermerni model od nekih 50-ak cm, koji bi bio izložen na Agori, kako bi ga gradjani ocenili i na kraju doneli odluku. Aklamacijom je odobreno buduće remek-delo. Da ponovim, pre 2500 godina.

Nekad nam ovo bude hladna voda u lice koja će nas osvestiti i probuditi da se borimo za sopstveni grad, identitet, istoriju, za našu decu kojoj ćemo, nadam se, ostaviti makar deo prošlosti i uspomena, a ne samo hrpu metalnih konstrukcija i stakla.

Neka nam svi navedeni šamari ove vlasti probude prkos, hrabrost, i inat, umesto što salonski kukamo.“

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 03. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas