Beograd na dlanu

Jun je mesec mjuzikla

Piše: Ružica Mevorah

Kao i godinama unazad, Pozorište na Terazijama završava sezonu tradicionalnom akcijom „Jun: mesec mjuzikla“. Od 7. do 23. juna na repertoaru će biti 15 predstava, a karte se prodaju s popustom od 20 odsto. Doduše, poznato je da se kod njih uvek traži karta više, pa požurite. Ipak imaju samo 349 mesta u parteru i 119 na balkonu.

Pozorište na Terazijama slavi ove godine 70. rođendan. Čestitamo! Osnovano je 23. decembra 1949. kao Humorističko pozorište i potom je nekoliko puta menjalo ime. Od 1954. do 1959. zvalo se Beogradska komedija, a spajanjem s Beogradskim dramskim pozorištem (1959) postaje Savremeno pozorište sa dve scene, na Crvenom krstu i na Terazijama. Opet je samostalno od sezone 1975/76. Sigurno su za sva četiri ansambla (dramski, orkestarski, baletski i horski) najteže bile godine u kojima je odlagana u beskraj rekonstrukcija matične zgrade na Terazijama (1991‒2005), ali tih 14 godina samo je još jedna priča o opštem siromaštvu i odnosu (različitih) vlasti prema institucijama kulture. Pozorište je, a to je najvažnije, preživelo i od 2005, iz sezone u sezonu, postavlja sve ambicioznije komade, što Beograđani znaju, vole, cene i nagrađuju vernošću.

Prvo su eks-ju pozorište koje je na repertoaru, pored komedija i opereta, imalo slavne licencirane mjuzikle. Nekad su to bili „Oklahoma“ (1966) i „Priča sa zapadne strane“ (1968), a danas sezonu zaključuju „Grk Zorba“, „Neki to vole vruće“, „Mama mija“, „Fantom iz opere“, Viktor, Viktorija“, „Čikago“ i „Inside out“.

„Fenomen muzičkog pozorišta obuhvata u najvećoj meri kompletnu istoriju pozorišta, od prarituala i antike pa nadalje“, kaže Svetozar Rapajić, profesor emeritus Univerziteta umetnosti u Beogradu i autor knjige „Muzičko pozorište kao umetnička sinteza“, objavljene prošle jeseni.

„Sinteza govora i muzike podrazumeva spajanje, ali ne kao zbir elemenata, već podrazumeva da jedan element, na primer likovni element, prostorni element, nešto menja i u dramskoj igri, nešto menja i u doživljaju gledališta, prema njemu se usmerava i muzička komponenta i obratno“, kaže Rapajić. „Na dramsku radnju, koja je prirodno prepoznatljiva, životna, primenjuju se elementi apstraktne kompozicije, a to su u muzici ponavljanje, gradacija, ritmički crtež, dinamički crtež. Tako nešto što je životno prepoznatljivo postaje ubedljivo. S tom dodatnim stilizacijom, koja ne postoji u životu, ali uz pomoć muzike, postaje ubedljivo i istinito. Pravi ideal je kada se te različite umetnosti spoje u sveukupno umetničko delo. U dobrom muzičkom pozorištu sve je u funkciji drugog, jedno pomaže drugom, i tako se dolazi do optimalnog ljubavnog spoja između različitih umetnosti.“

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas