Beograd na dlanu

Kafana „Dardaneli“ (3. deo): Naoružani urednik „Zraka“

Napisao: Branislav Nušić

Od figura koje su se naročito zapažale kod „Dardanela“ i bile redovni gosti bio je na prvom mestu Stevan Sremac. Stevan je Sremac imao svoj naročiti sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kraj prozora koji je gledao u Vasinu ulicu, a za tim stolom sa njim sedeli su redovno: Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić Baglja i Milutin Božić, velikoškolci četvrte godine. Sremac je zatim postao predavač u gimnaziji i užasno ga je nerviralo što su počeli i đaci njegove gimnazije da dolaze kod „Dardanela“. Jednom je prišao jednome svome đaku, koji se vežbao na bilijaru, i rekao mu:

‒ Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!

Drugi markantan i svakidanji gost „Dardanela“ bio je Žarko Ilić, koji je imao jednu naročitu filozofiju života. On je mnogo više pio, pa čak i čašćavao onda kad nije imao ni deset para u džepu no kad je imao. On nam je ovako tu pojavu objašnjavao:

‒ Ako se nađe mecena da me iskupi, za njega je svejedno groš i dva više ili manje, a ako se ne nađe, već mora doći do skandala sa kafedžijom, onda je mnogo probitačnije podneti taj skandal za veću no za manju sumu!

Žarko J. Ilić, kao što je to već poznato, bio je najmlađi sin Jove Ilića a brat Dragutina, Milutina i Vojislava Ilića. Žarko je bio usmeni pripovedač osobitoga i retkoga talenta, ali nije uspevao, kad god je to pokušao, da te svoje priče stavi na hartiju. Njegove usmene priče nisu nikad bile ni banalne ni nameštene i briljirale su vanrednim opažanjem, retko lepim opisom i neobično duhovitim upoređenjima. Petao, srednjovekovni riter sa španskim pufhoznama i mamuzama na nogama, u svojoj perverznosti zaljubljuje se u plovku krivih nogu – Cincarku po poreklu. To je sav siže Žarkove priče koju on priča ubedljivo, sugestivno i kao događaj čiji je on svedok jer se u njegovoj avliji dešava. Ta priča kipti od detalja, od srećnih opazaka, od duhovitih upoređenja, tako da se celo društvo kod „Dardanela“, sakupljeno oko stola Žarka Ilića, trese od smeha i taj smeh prelazi i na celu kafanu.

Ništa bez cilindera

U tipove dardanelske spadao je i Milan Zrak. To je neki bivši policijski činovnik Milan Pavlović, koji je, po otpuštanju iz službe, pokrenuo politički list „Zrak“, te ga tim imenom i prozvali. Taj list, njegova redakcija i urednik predstavljaju jednu od najinteresantnijih pojava u istoriji naše žurnalistike po svojoj komičnoj strani. Urednik Milan Zrak niti je imao para, niti redakciju, niti saradnike. On je smatrao da je glavna i osnovna stvar za kretanje jednog političkog lista: izabrati ime listu i kupiti cilinder, jer kao urednik političkoga lista dužan je radi ugleda samoga lista, bar nedeljom i o praznicima da nosi cilinder. Ime je našao lako, list će se zvati „Zrak“, da kupi cilinder išlo je već malo teže, ali ga je najzad ipak kupio, i tako je postigao da postavi osnove listu.

List „Zrak“ izlazio je jedanput nedeljno u neodređeni dan; zavisilo je od toga kada bi urednik uspeo da skupi novac da plati broj i izvadi ga iz štamparije.

List se uređivao kod „Dardanela“, i bio mu je saradnik ko je stigao i pisao je šta je hteo. Urednik sam nije pisao ništa; on je samo nedeljom i praznikom nosio cilinder i skupljao pare da plati štampu. Nama, saradnicima, nije plaćao, ili smo mu otimali po groš i sto para. Ko je uspeo da mu iskamči dinar mogao se srećnim smatrati.

Milan Đorđević zvani Cocin, kasniji poznati politički polemičar „Samoupravin“, uspeo je na jedan originalan način da naplati svoju saradnju na „Zraku“. Nije imao para da ruča, i od rane zore molio je bez uspeha Zraka da mu da dinar. Kada to nije uspeo, on je pred podne smislio da uputi Milana Zraka u Ministarstvo finansija da se tamo raspita o nekom državnom zajmu koji će se tih dana zaključiti, te da list „Zrak“ prvi objavi tu senzacionu vest.

‒ Išao bih ja ‒ ubeđivao ga je Milan Cocin ‒ ali nemam ja toga ugleda kao što ga možeš imati ti kao urednik jednog političkog lista, te ne mogu uspeti da prodrem do onih od kojih se to da saznati.

Milan Zrak je otišao i radi „ugleda“ metnuo je cilinder na glavu, a Milan Cocin, kad je Zrak već dosta izmakao, obrati se Ljubi kafedžiji:

‒ Gazda Ljubo, Milan Zrak je pozvan danas kod jednoga ministra na ručak, pa je kazao da ja pojedem njegov abonman!

Milan Zrak je bio „abonirac“ kod „Dardanela“, a plaćao je unapred 30 dinara mesečno za ručak i večeru, i Ljuba kafedžija nije imao ništa protiv da Cocin ruča mesto njega. Milan se, razume se, naklopio i slatko pojeo sve što Zraku pripada, a čim je svršio, izgubio se iz kafane.

Posle pola sata naiđe Milan Zrak, ljutit što je nasamaren jer su mu se u Ministarstvu finansija, gde niko ni o kakvom zajmu nije imao ni pojma, slatko i od srca smejali. Ljutit i izgladneo, penjući se uz Balkansku ulicu, Zrak sede na svoje mesto, razvi salvetu i uturi njen vrh u kragnu pa onda čuknu nožem u tanjir da mu se donese ručak.

‒ Pa ručao mesto tebe onaj… ‒ veli gazda Ljuba.

‒ Ko onaj? ‒ zgranu se Milan Zrak.

‒ Pa Milan Cocin. Ti si ga poslao da jede mesto tebe!

‒ Ama koj’ ga poslao, oca mu njegovog! ‒ prašti gladan Milan Zrak koji nema ni jedan groš u džepu da bi bar mogao dve-tri kifle pojesti.

Balkanski novinarski kuriozitet

‒ Pa je l’ nisi ti danas kod ministra na ručak? ‒ Milanu Zraku se smuči koje od gladi a koje od jeda a, da komplicira situaciju, donese mu kelner, koji služi te stolove, jedno ceduljče na kome je pisalo: „Dragi Uredniče. Uračunaj mi današnji ručak u honorar. Tvoj Milan Đorđević.“

Ceo tekst pročitajte u PDF izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas